TEOFIL PANČIĆ, novinar i kolumnista Vremena, govori za KARAKTER
Zagreb je po prirodi stvari čak i za ljude koji nemaju neke veze sa njim jako bitan, pretpostavljam, asocijativni pojam, jer je to jedan od najvećih gradova na ovim prostorima. Za mene kao nekoga ko je u njemu odrastao utoliko pre.
Neke svoje formativne godine, od 11. do 26, proveo sam u Zagrebu i razume se da je to grad prema kojem imam poseban sentiment. On je u suštini jedan od dva, najviše tri moja grada u životu. To ništa ne može izmeniti.
Kakve su danas impresije kada odete u Zagreb?
Osećam kao da dolazim na nešto što je intimno meni blisko i drago. I sve što se promenilo u ovih neverovatnih 30 godina koliko tamo ne živim – nekad razmišljam koliki je to ogroman period, to je kao da je neko posle Drugog svetskog rata otišao i nije ga bilo do 1975. – ali zapravo suština se ne menja. Ljudi, mentalitet, esencija. To je zapravo ono što ostaje i što prepoznajem danas isto kao što sam prepoznavao tada. Taj Zagreb – to je moj Zagreb.
To je drugi grad po veličini u kojem se govori naš jezik. To je samo po sebi nešto ogromno. Zagreb konstituiše život, kulturu, maštu, kulturno sećanje čak i čoveka koji nikad nije bio u njemu ili u Hrvatskoj, ali govori naš jezik, nešto je čitao, gledao, slušao je neku muziku koja dolazi odatle.
Meni su jako smešni ovi naši nacionalisti – to su hrvatski nacionalisti obavili već davno – koji su imali ekspanzionistički nerv prema Hrvatskoj, sada idu u obrnutom, izolacionističkom pravcu i pokušavaju da se ograde od postjugoslovenskog prostora. Kažu: ovo nije naše, nas to ne zanima, fuj Jugoslavija, fuj takozvana regija, nećemo da čitamo hrvatske pisce, nećemo da gledamo njihove filmove, nećemo da idemo tamo na letovanje, nego ćemo to sve da nadomestimo kod naše pravoslavne braće. Pokušavaju, praktično, da stvore neki veštački svet koji ne postoji.
Sada ću reći jednu strašnu, neizgovorivu stvar – suštinski u kulturnom smislu Srbi i Hrvati su jedan narod
Britaniju i Ameriku deli ceo okean, deli ih istorija kolonijalizma, a uprkos svemu tome Britanija i Amerika su kulturološki povezani na način na koji ne mogu da budu povezane nijedne druge dve države. Zašto? Pa zbog jezika. Amerikanci kada daju Oskare ne daju Britancima za strani film. Mislim da je tako i na ovom prostoru. I to ne tvrdim samo ja kome život zavisi od čitanja i pisanja, dakle, od jezika. Mi smo zato – a sada ću reći jednu strašnu, neizgovorivu stvar – suštinski u kulturnom smislu jedan narod. I to ne može ništa izmeniti. I zato na ovom prostoru ne mogu nikad da se krećem kao neko ko treba da vodi računa da li je sa ove ili one strane granice. I da se preispitujem gde bi trebalo da izigravam stranca. Mogu biti stranac u administrativnom smislu, da negde moram da pokažem pasoš, to nije problem, ali ne mogu biti stranac u kulturnom smislu, jer je to svuda moj prostor.
Tih devedesetih se sećate kroz maglu…
Pa ne baš kroz maglu.
Koliko su nam te godine daleko? I koliko smo danas kao narodi daleko?
Trideset godina je veliki period u životu jednog čoveka, ali nije u istoriji. Zapravo je iznenađujuće koliko je to žilavo. Generacije koje su rođene posle Jugoslavije povezane su na načine na koje mi nismo mogli ni da sanjamo. Razlozi su naravno i tehnološke naravi, ali je činjenica da postoji scena: književna, filmska, muzička, gde se ljudi savršeno povezuju. Klinci koji imaju 20-25 godina nemaju nikakve veze sa Jugoslavijom, njima je svejedno, kao da za njih to vreme nikada nije ni postojalo. I to je jako zdravo. A mi matoriji kao da smo se zaglavili u devedesetim i dalje ispravljamo neke „krive Drine“, a u boljem slučaju, kome nadam se i sam pripadam, prosto pokušavamo da zalečimo rane tog vremena. Ne samo lične, nego da saniramo te kratere koje je to vreme ostavilo. I to vreme nas i dalje obeležava.
Osim svih tih Tuđmana, Miloševića, pa do Vučića, jako je velika odgovornost, razume se, na intelektualnim elitama koje su kreirale atmosferu vrednosti u kojoj je plemenska pripadnost postala važnija od elementarne ljudskosti. To nas stalno vuče nazad
Zašto nakon tri decenije još vučemo posledice tog vremena? Slučajno ili namerno?
Nije slučajno. Na tome se mnogo radilo.
Ko su bili udarnici u tom procesu?
Auu… Udarnika je mnogo, njihova imena uglavnom znamo. Ljudi koji su bili najmoćniji i koji su drmali i tada i sada, a osim svih tih Tuđmana, Miloševića, pa do Vučića, jako je velika odgovornost, razume se, na intelektualnim elitama koje su kreirale atmosferu vrednosti u kojoj je plemenska pripadnost postala važnija od elementarne ljudskosti. To nas stalno vuče nazad. Politike dolaze i odlaze, ali prosečan čovek, bez obzira na to ko je na vlasti, veruje u neki kulturni obrazac, a njih ne diktiraju političari, već upravo inteligencija, crkva, prosveta, štampa. To zapravo ljude drži u jednom nedostojnom stanju, jer su ti identitetski obrasci na celom postjugoslovenskom prostoru, nažalost, ostali da funkcionišu upravo na tim plemenskim principima.
Kako ste posmatrali intelektualce koji su podržavali Miloševića? Ili rat? Na koji način je tekla njihova evolucija, kao i onih koji su menjali svoje stavove? U Hrvatskoj ste recimo Ivana Starčevića koji se ideološki preobrazio okarakterisali kao „domobransko nabadalo“?
Osim Starčevića mogli bismo navesti još jedan eminentniji primer Tanje Torbarine, čije je pisanje početkom devedesetih bilo izrazito nacionalističko. Posmatrao sam transformacije ljudi i ovde i tamo. Ako su to bili ljudi koje sam i poštovao, razume se da mi je bilo još neprijatnije. Od nacionalističke klike ne može se ništa ni očekivati, ali kada ljudi koji nisu bili iz tog korpusa padnu na njihove fazone, onda je to zaista stravično i tragično.
U Zagrebu nije, ali u Beogradu jeste postojala jaka disidentska scena. Većinu beogradske krem disidencije sam pobožno čitao i slušao. Služio sam, recimo, vojsku u Beogradu i odlazio na protestne tribine Udruženja književnika Srbije u Francuskoj 7. Pojavim se tamo kao čudo u uniformi JNA. A onda se dešava da ljudi koji su bili simbol otpora jednopartijskoj državi, monopolu, gušiteljima slobode reči, misli, sada oduzimaju slobodu nekim drugim ljudima po nacionalnom ili verskom kriterijumu. Strašno je bilo kako pojedini nisu mogli da preskoče svoju senku, od Ćosića pa nadalje. I kako postaju nositelji najmračnije stvarnosti rata, ubijanja, opravdavaju zločine i svojim imenima daju legitimitet pogubnoj politici. Znalo se da imaju sklonosti ka nacionalizmu, ali se verovalo da ne mogu preći donju civilizacijsku granicu. Onda vidiš da mogu, i to je za mene bilo najporaznije. Čak je i jedan Mihiz bio poražen i zgrožen kada je video posledice salonskih nacionalističkih nadgornjavanja „na terenu“.
Od te beogradske inteligencije samo manji deo je ostao na strani zastupanja slobode. Ali taj manji deo je bio jako vredan, biće to jezgro nečega što će kasnije biti nazvano Druga Srbija. Bila je to beogradska disidencija koji se oduprla nacionalizmu i Miloševiću. To su ljudi koji su osnovali Beogradski krug, UJDI, Građanski savez. Neke male, ali značajne stranke u to vreme koje su uz Vreme, Našu Borbu, Republiku ili B92 bili ostrva slobode. Bio je to krug u koji je normalan čovek mogao da se skloni, ali sa tužnom svešću da se nalazi u ogromnoj manjini.
Reformisti i Građanski savez su bili moj jedini politički izbor, ali oni nikada nisu mogli da postanu vodeća opcija, čak ni u opoziciji, nisu mogli ni do cenzusa da dobace, ali to je problem društva koje nije bilo zrelo za njih.
Vi ćete i danas čuti od prosečnog čoveka da u Sarajevu nije bilo ničega, ni ubijanja, ni razaranja. I ako je bilo nešto, to je kao podli Alija na samog sebe pucao. Isti slučaj je sa Dubrovnikom, Vukovarom, o Srebrenici da ne govorim
A da li je uopšte mogao da se izbegne raspad SFRJ? Ili bar da ne bude tako krvav?
Mogao je da se izbegne na svakoj tački. Ne kupujem nikakav fatalizam, nikakva sudbina, ništa nije bilo zapisano ni u zvezdama koje vode ka ratovima i užasu, ne verujem u priče da su nam za sve krive strane sile. Mi smo krivi, što je još gore, pogubnije i tužnije za nas.
To nije bilo vreme raspada jedne zemlje, već raspada života. Moj život se raspao. Morao sam na neki način ponovo da ga gradim. Jedna je stvar kada menjate sredinu u normalnim okolnostima, što da ne, a druga je stvar kada se između komšija iznenada stvori Berlinski zid. Meni je do tada bilo normalno da sam svuda u Jugoslaviji – svoj. A onda celu deceniju to mi nije bilo dozvoljeno.
Ima, međutim, ljudi koji su u ratnom vihoru izgubili sve, ali su verovali u ratne priče. I onda su na najteži način naučili nešto. A oni koji su stajali na bezbednoj distanci ništa nisu naučili. Vi ste onda čuli, a i danas ćete čuti od prosečnog čoveka da u Sarajevu nije bilo ničega, ni ubijanja, ni razaranja. I ako je bilo nešto, to je kao podli Alija na samog sebe pucao. Isti slučaj je sa Dubrovnikom, Vukovarom, o Srebrenici da ne govorim. Imate utisak da je danas odnos prema ključnim, traumatičnim tačkama devedesetih rigidniji nego što je bio početkom dvehiljaditih dok je još bilo sveže. Dok smo posle pada Miloševića izlazili iz mraka, ljudi su trezvenije gledali na te događaje. A poslednjih devet godina, koliko su na vlasti ljudi koji su bukvalno imali krvave ruke iz devedesetih, e oni vam sada ispiraju mozak i određuju vrstu sećanja. I ljudi danas još manje znaju i shvataju nego pre 20 godina, a istovremeno mitologizuju se neke stvari kao što su bombardovanje ili Košare. Kao što su posle Drugog svetskog rata komunisti pravili sedam ofanziva, pa Sutjesku, pa Neretvu.
Kad se recimo gleda narativ o bombardovanju, imaš utisak da ovde nije bilo ničega pre 1999, nikakvih ratova, kao da smo Novi Zeland. I onda su odjednom došli neki zli ljudi, izrokali nas, poravnali nam gradove. Neko ko je bio tu i ko se seća ne može danas da uspostavi vezu između stvarnosti i onoga šta se dešavalo.
S jedne strane bombardovanje je bilo strašno za podnošenje, a sa druge strašno kako su neki ljudi otkrili tek tada da rat nije dobar i nimalo prijatan. Ljudi, pa gde ste bili da protestujete kad je gorelo Sarajevo, nego ste tek sad izašli sa jebenim targetima? A ne biste se ni šetali po mostovima i trgovima da niste znali da je izuzetno mala opasnost da vas gađaju.
Teofil Pančić
Kakav je bio vaš doček u Beogradu?
Kao u Zagrebu što sam bio došljak, bio sam i u Beogradu. Ono što je mene isključivo zanimalo te ratne 1991. to je da pronađem sebi mesto u dramatičnim okolnostima tamo gde se osećam dobro, gde mislim da pripadam i gde mogu nešto da uradim. U tom smislu moj prvi izbor je bilo Vreme. Sećam se trenutka kada sam u leto 1990. na radiju čuo vest kako grupa uglednih beogradskih novinara, uz pomoć Srđe Popovića i još nekih ljudi, osniva prvi nezavisni privatni nedeljnik u Srbiji. Kad sam čuo imena: Miloš Vasić, Mita Boarov, Dragoljub Žarković, Slobodanka Ast, Milan Milošević, Stojan Cerović, Lazar Stojanović, odmah sam pomislio kako bih voleo da budem deo nečeg takvog. I u leto 1991. sam odneo moj prvi tekst u redakciju Vremena. To je bio moj prvi objavljen tekst, u broju 39.
Kulturna rubrika je najbitnija u novinama. Ona pokazuje pravi identitet tog medija i u koje vrednosti veruje
O čemu ste pisali?
Tekst je pisan za kulturnu rubriku. Prvih pet-šest tekstova su mi objavljeni u toj rubrici. Bila je to neka kulturološka esejistika, pisana pomalo na Tirnanićevom tragu o tome kako je došlo vreme kada je eskapizam bolji od podleganja ratnoj propagandi. Savetovao sam ljudima da se ne truju televizijom.
Kulturna rubrika je, inače, najbitnija u novinama. Ona pokazuje pravi identitet tog medija i u koje vrednosti veruje. Dnevna politika može biti i ovakva i onakva, ali ako se na kulturi više neguje otvorena, dinamična, savremena, kosmopolitska ili ona koja je bliska tradicionalnom ili patrijarhalnom, onda po tome vidite i političku orijentaciju. Kultura je lična karta svakih novina, kroz koju legitimišete svoj osnovni pravac i gledanje na ljude.
Vreme vam je pomoglo da prođete kroz odvratno vreme?
Ne može neko drugi da ti podari glas. Imaš ga ili nemaš, ali može da ti pomogne u njegovoj artikulaciji. Prosto, u Vremenu sam imao tribinu ili mesto gde sam mogao svoj senzibilitet da usavršavam. Istovremeno sam pisao za još neke listove koji su bili važni devedesetih, kao što je Republika Nebojše Popova i novosadski Nezavisni, a onda Naša Borba do zatvaranja, pa razume se listovi sa ex-yu prostora kao što su Feral, Globus, sarajevski Dani, zatim Slobodna Evropa, od 1999. Ipak je Vreme neka vrsta moje kuće, sigurnog utočišta, što mi je mnogo značilo, a znači mi i danas.
Kad ste znali da odlazi Milošević?
Za vreme bombardovanja.
Jeste li bili optimisti onog petog oktobra?
Ako mislite za budućnost – jesam. Najstrašnije je ipak da sve što sam mislio da će se ostvariti – to se ostvarilo. Nemam uopšte neki fundamentalan prigovor na Srbiju iz prve decenije 21. veka.
Nema suprotstavljenih mišljenja, nema elementarnog provetravanja javne komunikacije. Mi živimo u dve potpuno odvojene stvarnosti, u kojoj jedna zauzima gotovo 95 odsto prostora, a ova druga se gužva u pet odsto
Ipak ste je kritikovali?
Pa jesam, to je moj posao. Kritikovao sam čak i Đinđića, ali sam uvek i naglašavao da ne postoji bolja opcija. O.K. je kritikovati, ali samo ako imaš svest koju ćeš distribuisati čitaocu da nije rešenje: ajde sada sve ovo da otpišemo pa da se vratimo starim dobrim socijalistima i radikalima. Uvek sam podvlačio tu liniju. Možda je nekad neki besni čitalac bio ljut na mene: „Gledaj ovog Pančića, i on se prodao, sigurno se slizao sa ovima iz DOS-a“, zato što sam ja uvek tom malom čoveku pisao: ajde, šta hoćeš ti posle svega što si doživeo devedesetih? Do juče si imao platu deset maraka, kupovao si benzin na ulici… Toliko smo bili nisko tog petog oktobra da je zapravo čudo šta je napravljeno u tih prvih desetak godina. Zemlja je nekako normalizovana i postala podnošljiva, ne dobra. Srbija je od 2000. do 2012. jako mnogo napredovala. I ljudi koji to ne vide apsolutno ništa ne shvataju. I oni su doveli do toga da se okrenu u pravcu za koji sam tada mislio, a i danas mislim da je najkatastrofalniji mogući scenario. Mogu da zamerim tadašnjim vlastima milion stvari, ali ne u fundamentalnom smislu. Čak ni Koštunici, o kome ideološki mislim sve najgore i o kome sam svaki dan pisao najgore moguće stvari. Ali nije bio diktator, autokrata.
Kako se onda desila promena 2012?
Ovi koji su se vratili na vlast su uspeli onog trenutka kada su nekoj tihoj većini prodali priču kako je Srbija opljačkana i razorena. I sve se to desilo za vreme takozvanih „žutih“. A pre toga kao da nije postojalo, kao da nije bilo inflacije, bombardovanja, bede, Jezde i Dafine… Nego je samo odjednom bilo važno da li je neka fabrika prodata pravom liku. A kada stvari postaviš tako nakaradno onda dođeš do toga – došli „žuti“ i sve pokrali. Pa šta su pokrali? Nije bilo više šta da se pokrade, moralo se stvoriti nešto da bi se kralo.
Nemamo kulturu sećanja?
Više je to kultura zaborava. I to filtriranog zaborava i još filtriranijeg sećanja. Ljudi se sećaju stvari koje se nisu dogodile, ali se ne sećaju stvari koje su se dogodile. Ljudi počinju da stvaraju alternativnu stvarnost. Vlastito sećanje i iskustvo prilagođavaju onome što misle da bi u ovom trenutku bilo probitačno. Oni misle da se od njih očekuje, da bi bili pohvaljeni ili da bi dobili posao, da pričaju: ovde je pre 2012. sve bilo užasno i grozno, vladali su neki lopovi i mafijaši, a onda je došao blagočestivi car Vučić, pošteni i divni. Groteskno je kad čujem da nam je dao vozove, puteve, bolnice. Ništa nam nije dao, sve smo to imali, ali su u međuvremenu ljudi slični njemu štošta uništili pa moramo ponovo da gradimo.
Verovali ste u pobedu Borisa Tadića? Bili ljuti zbog njegovog poraza?
Nadao sam da će Tadić pobediti jer je to bolje za Srbiju. Te večeri sam bio sa Dinkom Gruhonjićem na Radio-televiziji Vojvodina u studiju na Petrovaradinu. I kad su počeli da pristižu prvi rezultati, sećam se da smo se obojica potpuno skenjali. Bilo nam je jasno da to nije poraz jednog čoveka ili stranke, nego da to znači tektonski poremećaj, što se i pokazalo. Kad se završila emisija, otišli smo kod zajedničkih prijatelja i zajebavali se celu noć. To je ona vrsta galgen humora, prosto kad pokušavaš sebi da olakšaš očajanje, kada se zezaš na temu onoga što predstoji. Isto osećanje sam imao onog dana kada je HDZ dobio izbore 1990. Izašli smo u grad i celu noć se izduvavali, jer smo znali šta dolazi.
Tog dana je zapravo pala petooktobarska republika. To nije bila puka promena stranaka na vlasti, prirodno je da se menjaju, to je bila promena paradigme. Živimo u društvu koje je bukvalno u jednoj vrsti političkog aparthejda na najelementarnijem nivou. Od kada je ova ekipa zasela na vlast, nisam, osim u dva-tri izuzetka, bio na promociji neke knjige, i to da govorim o književnosti, a ne da govorim o politici, o Vučiću. Samom činjenicom da slobodno misliš – ti si izopšten, tvoje ime ne sme da stoji na plakatu, tebe neće pozivati u javne institucije, biblioteke, kulturne centre, domove kulture. Ako bi me i pozvali, onda bi nekog direktora tamo ribali zato što je pozvao baš Teofila Pančića.
Poslednjih devet godina, koliko su na vlasti ljudi koji su bukvalno imali krvave ruke iz devedesetih, e oni vam sada ispiraju mozak i određuju vrstu sećanja. Mitologizuju se neke stvari kao što su bombardovanje ili Košare. Kao što su posle Drugog svetskog rata komunisti pravili sedam ofanziva, pa Sutjesku, pa Neretvu
Do kada će Vučić da traje?
Kada je 2012. Toma Nikolić pobedio i kada je bilo jasno da će formirati vladu, sećam se da sam u kolumni projektovao njihovo vladanje na najmanje deset godina. Tad mi se činilo da je to minimum. Voleo bih da na tome i ostane. Ali nisam nešto siguran, uprkos svim ovim bildovanjima, te Vučić je sve slabiji, te to je sve više krhko. Nije uopšte tako. Da nije bilo bombardovanja, Milošević bi da je živ još vladao. Kao Lukašenko. Vučić će vladati još dugo, ako se ne dogodi nešto nepredvidivo, što bi stvari okrenulo naglavačke, ali ne znam šta je to. Zašto je Milošević pao na bombardovanju? Zato što je raskinuo prećutni dogovor sa narodom: praviću svakakva sranja, ali van Srbije, jer vas ovde niko ne sme da bije. Onog trenutka kada se pojavio jači badža i krenuo da bije, a da mu Milošević nije mogao ništa, tog trenutka je taj savez pukao. Šta će raskinuti koruptivni dogovor Vučića sa tihom većinom u Srbiji – nemam pojma.
Ali znam da je razorio politički život i slomio kičmu opoziciji, medijima, civilnom sektoru. To ni Milošević nije uradio. Sve je do te mere razoreno, obesmišljeno. U poslednje vreme imam problem šta da pišem. Koji politički život? Pa, nema ga. Pa, koga zanima u koliko će kolona da ide opozicija? Zato me ne pitajte ništa o opoziciji.
Nema suprotstavljenih mišljenja, nema elementarnog provetravanja javne komunikacije. Mi živimo u dve potpuno odvojene stvarnosti, u kojoj jedna zauzima gotovo 95 odsto prostora, a ova druga se gužva u pet odsto. Sve je postalo dosadno, banalno. Poslednji proplamsaj nečega što je izgledalo bar malo ozbiljnije je bila Jankovićeva kandidatura i onda oni zimski protesti. Kad je to puklo i kad se desio upad onog idiota na RTS, to je bio kraj. Sve je otišlo u potpunu opskurnost.
TIRNANIĆ I TIJANIĆ
Bojim se da se kultura velikog pisanog novinarstva kod nas uprosečila i za razliku od Hrvata nismo zadržali jaka imena. Kao da je – sad će mnogi skočiti na mene – posle odlaska Tirnanića i Tijanića nekako sve otišlo dođavola
OLJA, DRAŽA I BASARA
Šta je problem novinarstva u Srbiji? Imena sa težinom su gotovo nestala ili poumirala. Najbliži tome je Draža Petrović koji je izgradio neki svoj identitet. Basara je važan, apartan opinion-mejker, ali on je ipak pre svega beletrista… Ako i imamo opinion-mejkere, onda ih možda imamo na televiziji, kao što je na primer Olja Bećković
PET NAJBOLJIH NOVINARA NA JUGOPROSTORIMA
Boris Dežulović
Viktor Ivančić
Miljenko Jergović
Jurica Pavičić
Ante Tomić
A mediji? Kako vam oni izgledaju?
Nikako. I kada bi Vučić danas izgubio – mediji bi ostali još dugo razoreni.
Ko je najzaslužniji što ste završili u novinarstvu?
Ljudi koji su na mene najviše uticali nisu bili klasični novinari, ali su bili ljudi koji su pisali za novine. Kolumnisti, kritičari, komentatori, pametnjakovići opšte prakse. Nije tajna da su to Bogdan Tirnanić, Igor Mandić, Veselko Tenžera, pa Milan Vlajčić, i još mnogi drugi koji su kada sam odrastao osamdesetih bili opinion-mejkeri bar za onu publiku koja je imala malo probirljiviji ukus i kriterijume. Oni su mi bila inspiracija za ideju, radije kažem, pisanja za novine, nego novinarstva.
Kojih pet novinara su najbolji na ovim jugoprostorima?
Neću izbeći odgovor, ali znam da će kod mnogih izazvati napade žuči. Neki će se pitati „a zašto ja nisam na toj listi“, a neki će možda reći „evo ga opet ovaj sa Hrvatima“ (mada, ako pitate hrvatske nacoše, to baš i nisu „pravi Hrvati“). Ili, „kako je arogantan, misli da samo on valja u Srbiji“. Sve te opaske ću zanemariti i reći pet imena ljudi u čijim tekstovima beskrajno uživam, a to su: Boris Dežulović, Viktor Ivančić, Miljenko Jergović, Jurica Pavičić i Ante Tomić. Četvorica su Splićani, đavo će ga znati zašto je to tako. Eto, i još su svi muškarci, pa me mogu sad kritikovati i u stilu „gde su ti žene“. To su ljudi koji doslovno nose medije u kojima pišu i ti mediji gde oni pišu bez njih ne bi bili to što jesu. Šta je problem u Srbiji? Imena te težine su gotovo nestala ili poumirala. Nema te vrste autora. Najbliži tome je Draža Petrović, koji je izgradio neki svoj identitet. Basara je važan, apartan opinion-mejker, ali on je ipak pre svega beletrista. Kad čitam beogradsku štampu, čak i nedeljnike, a kamoli dnevnike, meni fale ljudi sa takvom težinom. Recimo, kad čitate polemiku Borisa Dežulovića sa predsednikom države Zoranom Milanovićem – u kojoj je, inače, Dežulović obrisao pod Milanovićem – onda imate dojam da je to polemika od koje se zemlja trese. Ako i imamo opinion-mejkere te vrste u Srbiji, onda ih možda imamo na televiziji, kao što je na primer Olja Bećković. Bojim se da se kultura velikog pisanog novinarstva kod nas uprosečila i za razliku od Hrvata nismo zadržali jaka imena. Kao da je – sad će ponovo mnogi skočiti na mene – posle odlaska Tirnanića i Tijanića nekako sve otišlo dođavola.
Sedimo u Novom Sadu, gde provodite najviše vremena. Hoćete li na sledećem popisu da se izjasnite kao Vojvođanin?
U ozbiljnom sam iskušenju. Aludirate na moj tekst u kome sam objasnio da su entiteti složeniji i da ne mora da bude samo jedan, jer sam ja celog života i Srbin i Vojvođanin i Jugosloven i da ne vidim u čemu je tu problem, Na popisima sam se uvek izjašnjavao kao Srbin, ali sad dolazim u iskušenje da se pomalo iz inata izjasnim kao Vojvođanin. Ako nacionalistima to već toliko smeta, onda malo da ih iritiram.
Ima li nešto za čim žalite u novinarskoj karijeri?
Možda što nisam ranije krenuo da se bavim ovim poslom u punom kapacitetu. Moj prijatelj i vaš kolumnista Miljenko Jergović – mi smo ista generacija, zapravo godinu je mlađi od mene – počeo je redovno da piše sa 19-20 i nikada nije prestao. Ja sam iz nekih svojih razloga tek u svojim kasnijim dvadesetim počeo profesionalno da se bavim ovim poslom. Žao mi je, dakle, te prve izgubljene decenije, mada sam nešto pisao i tada, ali sporadično. Kada se to zakotrljalo, nema ničeg velikog za čim žalim. Nisam se okliznuo, nisam nikada pisao o nečijem privatnom životu, nastojao sam da nikoga ne povredim sa te strane, ma koliko sam pisao oštro. Uvek sam se držao javne sfere. I uvek sam radio sa ljudima sa kojima sam hteo. I po svome.
Kada je 2012. Toma Nikolić pobedio i kada je bilo jasno da će formirati vladu, sećam se da sam u kolumni projektovao njihovo vladanje na najmanje deset godina. Tad mi se činilo da je to minimum. Voleo bih da na tome i ostane
Koja vas je uvreda najviše pogodila?
Nijedna. Uvrede su infantilne, često su smešne i apsolutno me ne interesuju. Pogađaju me klevete, a bilo ih je. Zapravo, i prema njima sam s vremenom postao ravnodušan.
Pošto ste vladavinu naprednjaka procenili na najmanje deset godina, gde smo za deceniju?
Ako se nastavi ovaj trend, onda smo svi u čabru.
