Odrastao sam uz novine i medije, Feral Tribune me održavao živim i, igrom slučaja, postao sam deo te priče jer sam smatrao da svoje, ali i iskustvo moje najbliže porodice, koja je proterana „Olujom“, moram da iskoristim. Ne da zloupotrebim, već da iskoristim kako bih ukazao na pogubnost politika koje su nas dovele do izbeglištva, do masovnih grobnica, do genocida, do nestalih koji se 26 godina nakon ratova i dalje traže
DEJAN KOŽUL, jedan od najprogonjenijih novinara na ovim prostorima, govori za KARAKTER
Piše JELENA DIKOVIĆ, novinarka lista Danas
Dobili ste brojne pretnje zbog toga što ste na društvenim mrežama podelili fotografije murala patrijarha Pavla i mitropolita Amfilohija na kome je dodato „gej je OK“, kao i prekrečenog murala ratnog zločinca Ratka Mladića. Pretnje ste prijavili Tužilaštvu za visokotehnološki kriminal. Da li ste dobili povratne informacije od Tužilaštva?
Ne. Od momenta kad sam bio u Tužilaštvu, usledio je još jedan niz pretnji i već pomalo postajem dosadan samom sebi razmišljajući o tome. Jeste neprijatno, ali ovo je orkestrirano, odnosno naručeno. Profili odakle je prećeno su zaključani, izmišljeni i tek poneko se „usudio“ pod svojim imenom i prezimenom da ostavi komentar ili pošalje preteću poruku. Barem njih je lako pronaći i otkriti, ali, ako ćemo iskreno, ne očekujem ništa osim da se zavedu kao pretnje i to je to. Ne isključujem ni da nekoga ponese atmosfera i da konkretizuje pretnje.
Da li su pretnje novinarima i novinarkama postale intenzivnije poslednjih godina? Čini se da su se oni koji prete osilili još više da napadaju, jer prolaze nekažnjeno?
Jesu, jer se stvorila takva atmosfera, a stvaraju je vodeći ljudi u ovoj državi. Oni su glavni nasilnici i oni su ti koji upiru prstom na novinare i novinarke, oni podstiču pretnje, pa mogu čak reći i da ih organizuju. Pričao mi je Ozren Kebo, sjajni novinar iz BiH i jedan od mojih mentora i očeva u novinarstvu, kako su dobijali pretnje u Danima, te kako su stranci tad tražili od Alije Izetbegovića da prekinu s pretnjama novinarima. Izetbegović se izvlačio da on nema ništa sa tim, ali isti taj dan su pretnje prestale. Dakle, možemo slobodno reći da su oni uposlenici ove države i da rade za državu ovaj prljavi botovski posao. Neko dobije zadatak da uzdiže vođu, a neko da preti onima koji vođu prozivaju ili koji mu ne idu niz dlaku.
Koncept nacije je najveća prevara, a još veća prevara je koncept nacionalnih država
Ratko Mladić je osuđen na doživotnu kaznu zatvora. Da li će država Srbija ikad priznati da je u Srebrenici počinjen genocid?
Neće. Srbija je tu priču zatvorila onog momenta kad je genocid počinjen. Trebalo je ukloniti svaku moguću odgovornost, a moram priznati da su i presude suda u Hagu išle naruku Srbiji. Često je o tom problemu pisala i Florans Artman, pa je bila i privođena, jer je kao odavala tajnu. U slučaju ratnih zločina, a posebno genocida, nikakvih tajni ne bi smelo biti. U interesu je društva, ali i čovečanstva da se sazna ko je, kako i zašto bio odgovoran, da li je mogao sprečiti, zašto nije… Nama je ta strana priče zatamnjena, a u toj tami onda je normalno da je Mladić heroj i da genocida nije bilo. Problem je što se isticanjem herojskih zasluga Mladiću, koji je „samo branio Srbe“ od najezde zlih mudžahedina, često ni ne negira genocid, već ga slave. Uostalom, povici „Nož, žica, Srebrenica“ koje smo često imali prilike čuti, nisu usmereni ka negiranju genocida, već naprotiv. To je slavljenje.
Poznati ste po tome što godinama izveštavate o suočavanju sa prošlošću. Čini se da se nismo pomakli od prihvatanja odgovornosti za ono što se dešavalo tokom devedesetih i da smo daleko od pomirenja?
Nismo, a i nećemo dok god ćutimo o odgovornosti države, dok god negiramo genocide, dok god ne damo pravo žrtvama da se osećaju žrtvama i dok god ih ne osetimo kao svoje žrtve. Jedino tako možemo pričati o pomirenju, iako se obični ljudi nisu ni svađali, ali primio se taj pelcer nacionalizma dobro svuda. Toliko se primio da smo se u njega zatvorili i ne vidimo ništa drugo osim nas i naše muke. Ali ko smo to „mi“? Srbi, Hrvati, Bošnjaci, Makedonci? Taj koncept nacije je najveća prevara, a još veća prevara je koncept nacionalnih država. Takvim konceptom možemo samo izazvati nove ratove, a kao što vidimo na najsvežijem primeru sa Crnom Gorom, čiji parlament je usvojio Rezoluciju o genocidu u Srebrenici, potrebna je samo mala iskra da zapaljivu retoriku zamene zapaljivi meci.
Dejan Kožul
Tabloidi su vas prozvali provokatorom jer uvek postavljate pitanja o Srebrenici zvaničnicima Srbije i Republike Srpske. Ometani ste i dok ste izveštavali sa kosovskih izbora, pa ispred stadiona Crvene zvezde zbog postavljanja tenka… Gde pronalazite snagu da ne odustanete nakon tolikih pretnji i napada?
Ja volim posao kojim se bavim. Taj posao mi je dao snagu u momentima kad sam ja bio taj koji je proteran, koji je bio neželjen, iako ne mogu da kažem, kad pročitam sve ovo što si navela, da se danas osećam drugačije. Odrastao sam uz novine i medije, Feral Tribune me održavao živim i, igrom slučaja, postao sam deo te priče jer sam smatrao da svoje, ali i iskustvo moje najbliže porodice, koja je proterana „Olujom“, moram da iskoristim. Ne da zloupotrebim, već da iskoristim kako bih ukazao na pogubnost politika koje su nas dovele do izbeglištva, do nestajanja čitavih naselja, do masovnih grobnica, do genocida, do nestalih koji se 26 godina nakon ratova i dalje traže. Ponekad pomislim da nema više nikakvog smisla baviti se time, ali onda se pitam ko će ako nećemo mi. Kad ako ne sad? Grozim se velikih reči, ali mogao bih reći da sam sebi to zadao kao misiju.
Šta mislite o tome da je Srbija postala „sigurna kuća za ratne zločince“?
Srbija je „sigurna kuća za ratne zločince“ odavno. Štaviše, Srbija je najveći broj ratnih zločinaca i proizvela. Pa mi danas imamo ljude koji su osuđivani za ratne zločine i koji su uredno bili poslanici u Skupštini Srbije, poput Vojislava Šešelja, Nikole Šainovića koji se po izlasku iz zatvora vratio pod okrilje SPS-a, imamo predavače na fakultetima koji su osuđeni za ratne zločine i oni pričaju o svojim „akcijama“ na Kosovu… Svakog dana se očešemo o nekog ratnog zločinca i nikom ništa. Ipak, ono što me posebno grozi je činjenica da oni imaju neku svoju decu i pitam se čemu ih uče, prenose li im svoje iskustvo i ako prenose da li to čine kako se ovi ne bi sutra našli u njihovoj situaciji, ili suprotno.
Zavaravamo se da je Vučić „gotov“. Jeste, ali malo sutra
Dosta ste izveštavali o pedofiliji u Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Kako gledate na to da ljudi okreću glavu kada se priča o tome, ali su zato svi negativno komentarisali rušenje nelegalno podignute crkve u dvorištu Fate Orlović?
Pedofilija u SPC je tema o kojoj se ne priča, a ako se priča – onda budite spremni na sve, što uključuje i brutalnije pretnje od onih preko društvenih mreža. SPC je možda najmoćnija organizacija, sa najvećim uticajem na život, većim od političkih partija. Treba podsetiti da je u Zemunu srušen nelegalno sagrađen objekat Islamske zajednice Srbije i da nije bilo nikakve pobune protiv toga. To su već dvostruki aršini ali oni su svuda – od Jasenovca do Srebrenice, sve je prožeto dvostrukim aršinima u kojima smo „mi“ ti koji su ugnjetavani, iako smo u to ime znali da izvršimo preventivne pokolje, pa čak i genocide.
Mislite li da će žrtve pedofilije u Crkvi dočekati pravdu?
Voleo bih da mogu pozitivno da odgovorim na ovo pitanje, ali ne mogu. Nema ovde pravde, jer se po pravilu žrtvama ne veruje, a s druge strane, poverenje prema SPC je ogromno. Žrtve ne mogu da speru prljavštinu, dok Crkva, uz malu donaciju, može da ti kaže da se ta prljavština može skinuti. Voleo bih samo da je stanje u društvu drugačije, da se veruje žrtvama, bilo da je reč o pedofiliji ili žrtvama seksualnog uznemiravanja ili silovanja. Ali to je deo istog problema koji se pokazao u ratu, a tiče se silovanja. Sve je to jedan neprekinuti niz koji stvara nevidljivu nit između silovanja u ratu, preko mirnodopskog, pa sve do Crkve.
Kako vidite vladavinu Aleksandra Vučića, odnosno vidi li se kraj njegovom režimu? Ko bi uopšte mogao da ga pobedi?
Po svemu sudeći Vučića mogu da pobede samo „mangupi iz sopstvenih redova“. Dobro, nije to ta vrsta mangupa. Ovi su banalniji, ali za Vučića mogu da budu jednako opasni jer mnogo toga znaju, što o njemu, što o partnerima mu. Ali Vučić kontroliše situaciju, jer i on zna puno toga o „mangupima“ i tako, dok se oni natežu i igraju neku vrstu pokera da vide čiji će živci odati, mi kao živimo i zavaravamo se da je i ovaj „gotov“. Jeste, ali malo sutra.
Karakter 14
