MILICA KRAVIĆ AKSAMIT, jedna od osnivačica Autonomnog festivala žena (AFŽ), govori za KARAKTER
Srbija je, nažalost, muško i patrijarhalno društvo, pretpostavljam da ste saglasni. Može li i kako da se promeni takav ambijent?
Svet je muško i patrijarhalno društvo. Srbija apsolutno spada u te zatvorenije i tradicionalnije države, ali borbe se zaista moraju voditi svuda i stalno. Istorija nas je naučila da nijedna bitka za bolju poziciju žena ili svih obespravljenih, nije završena. Već osvojene slobode se iznova osvajaju, a dokaza za to je pregršt. Poput pitanja novih zabrana abortusa u Americi, iako smo mislili da je odavno osvojena zona slobode i autonomije ženskog tela. Beskrajno moramo ponavljati već ispričane priče da žena nije manje vredna, da to što je nešto “za žene” ne znači da je lošije, manje vredno i nepoželjno, taj diskurs mora da se promeni i to stalnim razgovorima, dekonstrukcijom neosnovanih normi. Druge opcije nema, nego da zauzmemo stav i ne odustajemo od razgovora, promocije ravnopravnosti i zašto da ne, čak i pozitivne diskriminacije ženske ekspertize u najrazličitijim društvenim oblastima.
Nažalost, mnoge žene u Srbiji i dalje žive okružene ljudima koji ih nipodaštavaju, obezvređuju im i znanje i emocije, njima manipulišu
Postoji li uopšte feminizam u Srbiji, Ili, bar većina, ni ne zna šta znači ta reč?
Naravno da feminizam postoji u teoriji i praksi i kod nas i svuda na svetu. Feminizam možemo da prepoznajemo kod pojedinki/pojedinaca ili u kolektivima koji oklevaju da sebe tako naslove. To treba razumeti jer istorija prepoznaje agendu sistematičnog obezvređivanja i lošeg interpretiranja svega što feminizam jeste. Zato danas i dalje imamo zaziranje od te reči, nerazumevanje suštine i izbegavanje da se upotrebi pojam. Neznanje nas uvek navodi na stranputicu, pa to treba razumeti, ali ne i normalizovati, već objašnjavati, razgovarati o tome i širiti tuđe vidike o toj važnoj temi, kad god smo u prilici.
Misije festivala su i kreiranje nenasilnog društva, koje podrazumeva ravnopravnost polova, kao i borbu protiv nasilja nad ženama, te promovisanje svih vidova kulture, značaja mentalnog zdravlja… Koliko su takvi “ciljevi dostižni”?
Uf, najteže pitanje koliko je cilj dostižan i kad. Ne znam, ali znam da bez stalne borbe, promene nisu moguće. Dakle, možda je pogrešno da se bavimo rokovima i merenjem uspešnosti, već da energiju trošimo na menjanje društva na bolje, na neophodnost promena u oblastima koje su neuređene. Promene se ne čekaju, one se dešavaju. Kada je reč o najvažnijim feminističkim temama – kao što je rodno zasnovano nasilje, zaista živimo u istorijskom trenutku u Srbiji. Žene su progovorile, normalizacija nasilja jeste i dalje prisutna, ali ako poredimo živote naših roditelja, vidimo da je već mnogo toga drugačije i naše društvo je postalo manje tolerantno na nasilje nad ženama. Proces nije gotov, borba traje, pa uprkos što se nekad čini da ama baš ništa nije bolje nego pre 50 godina, sigurna sam da jeste. Nažalost, mnoge žene u Srbiji i dalje žive okružene ljudima koji ih nipodaštavaju, obezvređuju im i znanje i emocije, njima manipulišu. Dokle god ima toga ili diskriminacije bilo koje vrste, a ima je i biće je, moramo na to da reagujemo i borimo se za pravičnije društvo. Znam da nemamo uvek snage za to ili motiva, dešava se i meni da želim da odustanem, ali sam srećom okružena osobama koje isto misle, pa onda jedni/e druge bodrimo.
Verovatno ste od nasilnika čuli one odvratne, opasne i provokativne opaske – a šta vi hoćete od nas? Ili, šta vi očekujete od nas muškaraca? Koji je vaš odgovor njima?
Beskrajno moramo ponavljati već ispričane priče da žena nije manje vredna
Naravno da bude povremeno i takvih konstatacija, pitanja, zamena teza. To nas vraća na ono pitanje o (ne)poznavanju pojma feminizam, o čestom ljudskom neznanju, pogrešnoj informisanosti i zaključku da je feminizam isključivo za žene, da je protiv muškaraca i da nas vodi ka nekakvom matrijarhatu. Feminizam je za sve! To sam sigurna da je najuspelija misija ovogodišnjeg AFŽ-a i da smo pokazale kako feministički sadržaji mogu i treba da se dešavaju na otvorenim prostorima, u centrima gradova, I kako publike za takve sadržaje, kao i učesnica/ka ima na hiljade. Moj svaki odgovor na takvo pitanje je pokušaj objašnjenja šta feminizam zaista jeste, a šta je zloupotreba tog pojma i loša obaveštenost. Uostalom, ovogodišnji festival poslužio je i za takve priče, da se čuju diskusije, različite teorije o feminizmu, šta sve on danas jeste, šta nije, šta su danas dobri i potrebni “feminizmi”.
Preselili ste se u Sloveniju, poslednjih dana ste bili “žena sa kutijama”, ali verujem da se vidimo na 4. AFŽ?
Jao da, stalno borba sa nekim kutijama i zabranama, a na privatnom planu prethodni period su obeležile kese i kutije u pravom smislu tih reči???? Živim selidbu i sve njene emotivne udarce… No, najbolja posledica nedavne selidbe u Sloveniju, definitivno su moje slovenačke, tačnije jugoslovenske drugarice koje mi tamo daju smisao životu, a bile su podrška i ovde. Njih pet sam ugostila u Novom Sadu, a neke su čak bile i učesnice horskog, odnosno govornog programa na AFŽ-u. Slovenačkih učesnica u jednom trenutku je bilo i preko 20, hahaha baš sam vešta u pravljenju kulturnih mostova. Rano je da me pitate za naredni AFŽ, ali sad ja da pitam: kad vidimo te fotke i čuvamo uspomene, kako uopšte odustati?!
