MILAN ANTONIJEVIĆ, pravnik, govori za KARAKTER
Svedoci smo različitih opservacija o spoljnopolitičkoj poziciji Srbije, posebno nakon ruske agresije na Ukrajinu. Kako biste je vi okarakterisali?
Nedovoljno jasna, ali u pojedinim delovima hrabra, naročito pri glasanju u međunarodnim organizacijama, gde se Srbija od početka agresije Rusije na Ukrajinu 24. februara svrstala uz demokratske zemlje i prijatelje iz Evropske unije i Sjedinjenih Američkih Država.
Svako značajno glasanje, bilo ono pred Ujedinjenim nacijama, UNESCO ili Savetom Evrope gde se jasno osuđuje agresija Rusije na Ukrajinu, bilo glasanje u OEBS gde se nalaže formiranje istražnih timova za ratne zločine koje ruske snage vrše u Ukrajini, Srbija je ispravno postupila i stala na stranu zaštite ljudskih prava i pokušaja međunarodne zajednice da doprinese miru i sprečavanju dalje agresije na suverenu zemlju.
Srbija još uvek nema hrabar odgovor na pitanje uvođenja sankcija ruskom režimu, čime bi u potpunosti poštovala zajedničku spoljnu i bezbednosnu politiku EU, zajednice država sa kojom su pregovori odmakli.
Srbija je na prethodnim izborima ogromnom većinom dala glas za evropske integracije i na to se stalno vredi vraćati.
Propuštena je, barem za sada, prilika da se građanima Srbije pojasni priroda sukoba, tj. da je Rusija izvršila agresiju na suverenu zemlju, da su njene trupe već više od šest meseci u pohodu koji za sobom ostavlja brojne žrtve, razara gradove, bombarduje puteve, mostove, da je domove u Ukrajini, prema procenama međunarodnih institucija, napustilo 6.975.000 ljudi, što je celokupno stanovništvo Srbije. To su poražavajuće činjenice i svako ko u Srbiji to prećutkuje i umanjuje, radi protiv interesa Srbije. U čijem interesu to radi i zašto, pitanje je na koje se nadam da ćemo nekada dobiti odgovore od nadležnih institucija, pre svega.
Novi događaji sa referendumima na teritorijama koje je Rusija osvojila, a potom i pripojila svojoj teritoriji, otvara i nova pitanja sa kojima Srbija ne može da se složi.
Dezinformisanje je u Srbiji na najvišem nivou. Ostaje otvoreno pitanje zašto se ne radi na obrazovanju i medijskoj pismenosti stanovništva, zašto su mediji u službi tuđih interesa, zašto se ne radi na tome da se probudi na prvom mestu saosećanje sa Ukrajinom, narodom koji strada.
Nova činjenica koja nam može pomoći da se osvestimo i probudimo saosećanje sa narodom u Ukrajini je i najavljena delimična mobilizacija u Rusiji.
Narod Srbije je slično reagovao devedesetih, mladi moje generacije nisu bili spremni da ih neki generali koji sede daleko od fronta i državnici, mahom vojno nesposobni, žrtvuju zarad svojih nerealnih ambicija i ratnog ludila. JUKOM, koji sam vodio do 2018. je odmah nakon 5. oktobra 2000. pisao Zakon o amnestiji kojim su amnestirane desetine hiljada mladih koji su odbili da se odazovu vojnom pozivu i budu žrtvovani. To je bio prvi zakon koji je novoizabrani predsednik SRJ Vojislav Koštunica tražio. To su činjenice, istorija.
Slično se sada dešava u Rusiji, više je ljudi izbeglo iz zemlje nakon prošlonedeljne najave te delimične mobilizacije 300.000 novih vojnika koji su režimu u Moskvi potrebni za nastavak rata. Očigledno nešto ne ide baš po planu. Možemo ponuditi Rusiji i naš model zakona o amnestiji, jer se nadam da će im trebati za taj čuveni “Dan posle”, nakon povlačenja trupa iz suverene i međunarodno priznate zemlje.
I na kraju, ne treba zanemariti ni pogrešne poteze Srbije nedavno u Njujorku, na zasedanju Generalne skupštine UN. Naša diplomatija je dozvolila da se zloupotrebi i da jedan beznačajan dokument, Plan konsultacija koji je naš ministar spoljnih poslova potpisao sa ruskim ministrom Sergejom Lavrovom, bude skoro pa jedini trofej ministra Rusije sa kojim se vratio u Moskvu. No, greške se dešavaju i ne treba kritikovati brzopletost.
Od naših građana očekujem da budu svesni da je Srbija skupila hrabrosti i donela odluku da se i kroz sankcije pošalje poruka da napad Rusije na suverenu zemlju, a odnedavno i pripajanje delova suverene zemlje svojoj teritoriji, na svaki mogući način osuđuje. Kao i u bračnim odnosima koje skoro svi bolje poznajemo, nemojte biti u braku sa nekim sa kim ne želite da delite i dobro i loše. To u ovom trenutku poručuju i iz Evropske unije
Kakva je posle svega evropska budućnost Srbije? Koliko je realna? I na čemu se ona danas bazira?
Budućnost je upravo onakva za kakvu se izborimo. Budućnost se uvek zasniva na radu, unapređenju, a to nam jedino omogućava evropska perspektiva. Realnost te perspektive u velikoj meri zavisi od nas, od Vlade, službenika, svakoga ko se iz biznisa povezuje sa partnerima unutar EU. Svako snosi svoj deo odgovornosti i verujem da nam je zajednički cilj da EU pokažemo da smo dostojan partner, da je potencijal za razvoj naše zemlje tu i da ćemo dugoročno pokazati spremnost da se uskladimo sa najmodernijim standardima u svim oblastima života, od vazduha koji dišemo, do hrane koju proizvodimo i usluga koje država pruža svojim građanima i naravno demokratije, medija. Sve to je uvek, kada posmatramo susede, bilo praćeno velikim investicijama u ekonomiju i uvek je podizalo standard života, što je svima, nadam se, cilj.
Tu su i regionalne i evropske inicijative koje se mogu i moraju uskladiti. Pre svega mislim na Otvoreni Balkan, Berlinski proces i novu inicijativu Francuske o Evropskoj političkoj zajednici, gde Srbija takođe mora igrati ulogu partnera sa vizijom. Za pojašnjavanje te vizije bio bi nam potreban poseban intervju i podosta prostora, tako da je bolje da pređemo na vaša dalja pitanja.
Propuštena je, barem za sada, prilika da se građanima Srbije pojasni priroda sukoba, tj. da je Rusija izvršila agresiju na suverenu zemlju, da su njene trupe već više od šest meseci u pohodu koji za sobom ostavlja brojne žrtve, razara gradove, bombarduje puteve, mostove, da je domove u Ukrajini, prema procenama međunarodnih institucija, napustilo 6.975.000 ljudi, što je celokupno stanovništvo Srbije. To su poražavajuće činjenice i svako ko u Srbiji to prećutkuje i umanjuje radi protiv interesa Srbije
Dezinformisanje je u Srbiji na najvišem nivou. Ostaje otvoreno pitanje zašto se ne radi na obrazovanju i medijskoj pismenosti stanovništva, zašto su mediji u službi tuđih interesa, zašto se ne radi na tome da se probudi na prvom mestu saosećanje sa Ukrajinom i narodom koji strada.
Zabrinjava li porast evroskepticizma u našoj zemlji, koji je svoje utemeljenje dobio i na poslednjim izborima, ali i kroz očigledan porast rusofilstva?
Evroskepticizam se nije video na proteklim izborima i to vam je činjenica. Političke stranke koje se ne zalažu za ulazak Srbije u EU su tu negde sa jedne ili druge strane cenzusa. Političari i političarke koji su jedva preskočili cenzus, u toj Narodnoj skupštini su isključivo zbog ishoda dijaloga vlasti i opozicije 2019. kada je i cenzus sa pet odsto smanjen na tri odsto od izašlih glasača. To vam je jedva 1,5 odsto od ukupnog broja građana Srbije. Kako su sa tako mršavom podrškom uspeli da zauzmu toliko prostora u javnosti pitanje je za istraživače.
Ne treba zanemariti ni pogrešne poteze Srbije nedavno u Njujorku, na zasedanju Generalne skupštine UN. Naša diplomatija je dozvolila da se zloupotrebi i da jedan beznačajan dokument, Plan konsultacija koji je naš ministar spoljnih poslova potpisao sa ruskim ministrom Sergejom Lavrovom, bude skoro pa jedini trofej ministra Rusije sa kojim se vratio u Moskvu. No, greške se dešavaju i ne treba kritikovati brzopletost.
Može li se govoriti u kategorijama odgovornosti naše zemlje za ono što je preduzela ili nije uradila na putu približavanja Briselu u protekloj deceniji? Šta smo, recimo, propustili a morali smo da uradimo?
Uzmite dokumente, akcione planove, strategije i biće vam jasno šta je sve Srbija obećala da će uraditi i to isključivo u interesu svojih građana, a u tome ili kasni ili nije učinila dovoljno. Krenimo od pravosuđa, čiju reformu najavljujemo decenijama, a tek je u januaru napravljen prvi dobar korak, izmena našeg Ustava, nakon velike borbe stručnjaka, sudija i tužilaca da se to konačno desi. Isto je i sa životnom sredinom, energetikom, infrastrukturom, moglo se mnogo više osloniti na podršku koju je EU godinama nudila, mnogo toga se moglo već uraditi. No, sada treba gledati u budućnost, žaliti za propuštenim prilikama dovešće nas samo do propuštanja novih prilika.
Postoji li kod vas neka vrsta straha od posledica rata u Ukrajini na bezbednosnu, energetsku i ekonomsku situaciju u Srbiji?
Pitanje bezbednosti je značajno, to smo mogli videti i po energiji koja je uložena spolja da se Srbija destabilizuje čak i kada svojim građanima omogućava slobodu kretanja tokom Evroprajda. Destabilizacija Srbije, pa samim tim i regiona se mora izbeći po svaku cenu, tako da je u narednom periodu ceo naš bezbednosni sistem na velikom testu.
Drugo je pitanje energetike i ekonomije, ko će, pre svega građanima Srbije garantovati da naš državni budžet neće biti u velikom procentu potrošen na posledice odluke o sankcijama, ukoliko Rusija, suprotno potpisanom ugovoru, drastično poveća cene gasa?
Može se desiti da umesto ulaganja u energetiku, školstvo, pravosuđe, zdravstvo, policiju, mi plaćamo Rusiji ogromna sredstva i time dodatno narušimo standard građana. No, svaka odluka ima svoju cenu. Od naših građana očekujem da budu svesni da je Srbija skupila hrabrosti i donela odluku da se i kroz sankcije pošalje poruka da je napad Rusije na suverenu zemlju, a odnedavno i pripajanje delova suverene zemlje svojoj teritoriji, na svaki mogući način osuđuje. Kao i u bračnim odnosima koje skoro svi bolje poznajemo, nemojte biti u braku sa nekim sa kim ne želite da delite i dobro i loše. To u ovom trenutku poručuju i iz EU.
Svako snosi svoj deo odgovornosti i verujem da nam je zajednički cilj da EU pokažemo da smo dostojan partner, da je potencijal za razvoj naše zemlje tu i da ćemo dugoročno pokazati spremnost da se uskladimo sa najmodernijim standardima u svim oblastima života, od vazduha koji dišemo, do hrane koju proizvodimo i usluga koje država pruža svojim građanima i naravno demokratije, medija.
Kako ste vi doživeli poređenje Kosova i Ukrajine u diplomatskoj terminologiji? I u kom pravcu očekujete da krene sledeća etapa u rešavanju kosovskog pitanja?
Interesi Rusije su za Rusiju najvažniji, tako da se poruke koje nam je Rusija slala u poslednjim decenijama, uljuljkujući nas u zamrznutom konfliktu sa Kosovom, mogu promeniti u danu a i sada se već vidno menjaju. Činjenica da je Ruska Federacija na osvojenim teritorijama organizovala referendum i te delove teritorije pripojila sebi, daje nam naznake i kako se RF može ponašati i spram našeg pitanja.
Pregovori su tu, Srbija sa tog stola nije odlazila, niti stavljala nerealne zahteve, što je dobra početna pozicija za postizanje dugočekanog sveobuhvatnog sporazuma o normalizaciji odnosa.
Prva briga nove vlade je ekonomska i energetska stabilnost Srbije i tu nam EU mora pomoći. Pored uvođenja sankcija, zadatak je da se napravi i dobra procena šta Srbija može uraditi do kraja ove godine kako bi pokazala značajan napredak u reformama i time otkočila oblasti koje su od značaja našim građanima. Možemo krenuti od novih zakona, novih praksi, do novih projekata, novog odnosa prema medijima i to nije spisak lepih želja, već ozbiljna vizija.
Šta bi trebalo da bude prvi evropski zadatak nove Vlade Srbije?
Prva briga je ekonomska i energetska stabilnost Srbije i tu nam EU mora pomoći. Verujem da će i francuska inicijativa i susret lidera u Pragu uskoro dati jasne odgovore kako će cela Evropa prebroditi zimu. Pored uvođenja sankcija, zadatak je da se napravi i dobra procena šta Srbija može uraditi do kraja ove godine kako bi pokazala značajan napredak u reformama i time otkočila oblasti koje su od značaja našim građanima. Možemo krenuti od novih zakona, novih praksi, do novih projekata, novog odnosa prema medijima i to nije spisak lepih želja, već ozbiljna vizija.
