Roditelji se plaše da će detetu, ako postave jasna pravila, naneti psihičke rane i „slomiti“ ga. Strahuju da će postati uplašeno i bez snage za borbu, što je pogrešno, konstatuje za Karakter Željka Kurjački, psihološkinja i psihoterapeutkinja
Neretko je roditeljska briga, paradoksalno, sažeta u samo jednoj reči – „karakter“. Kako vaspitavati dete kome, naizgled, ne možemo ništa, jer je uporno, dosledno, svojeglavo i konačno – svoje? Ako pokušamo da mu postavimo granice, ono se buni. Ukoliko ga pustimo da baš sve radi po svom, ono se još šire „razmahne“ u svojoj hirovitosti. Postoji li ona fina mera kojom se zadovoljavaju roditeljski zahtevi, a ne ugrožava posebnost deteta, analizirali smo sa Željkom Kurjački, psihologom i psihoterapeutom.
RAZLIČITI KARAKTERI
Neko dete je ekstrovertno, radoznalo, željno da kontaktira sa ljudima, sve bi da proba, ali ne ume da se igra samo. Ono će češće biti okarakterisano kao dete koje ima karakter, jer će prirodno tražiti mnogo više pažnje i biće glasnije u negodovanju ako je nešto, prema njegovoj proceni, nepošteno. Plakaće ukoliko mu odrasli uzmu telefon, zabrane da negde ide ili mu ne daju da uradi ono što je naumilo.
Drugo dete može da bude introvertno, sa veoma razvijenim unutrašnjim svetom i bogatom maštom, da voli društvo odabranih ali ume i satima da u samoći čita ili ređa kockice. Zabluda je, međutim, da introvertno dete nema karakter, samo što njegove snage i unutrašnje borbe nisu spolja toliko vidljive, pa je roditeljima sa njim lakše.
Postoje li granice za decu kojoj, naizgled, ne možemo ništa, jer su uporna, dosledna, svojeglava i konačno – svoja?
NEMOĆ RODITELJA
Mnogi roditelji se sećaju da su kao deca na grube načine bili sputavani u svojoj radoznalosti, da su ih mama i tata kažnjavali zbog toga što su bili bučni ili nemirni, što su izražavali potrebu da trče, pevaju, otkrivaju, okušaju se u novom izazovu. Ti roditelji se sećaju osećanja nepravde koju su doživeli tada, jer su im sputavane prirodne i zdrave težnje, pa ne žele da isto ponove svom detetu. Plašeći se da bi ga to upropastilo, ne žele da mu „ubiju“ karakter.
Foto: Pixabay
ZDRAVE GRANICE
Kada roditelji kažu da njihovo dete ima karakter, to često znači da je dete shvatilo da su odrasli pred njim nemoćni. A to nije dobro. Roditelji se plaše da će, ako detetu postave jasna pravila, naneti psihičke rane i „slomiti“ ga. Strahuju da će postati uplašeno i bez snage za borbu.
A detetu, zapravo, veoma prijaju rituali i jasna pravila koja se ne menjaju svaki čas. Ono će se ponekad buniti protiv njih, ali će osećati da to njegove roditelje čini njegovim čuvarom. U protivnom će misliti da može da radi šta god želi. Mališanu je potrebno da zna da su roditelji „jači” i da mu neće dozvoliti da dovede sebe u opasnost.
POGREŠNA TAKTIKA
Brojni roditelji odu u totalnu krajnost, pa detetu sve dopuste. Kako bi izbegli da budu strogi, beže od bilo kakvih ograničenja i reči „ne“. Pošto ne mogu da tolerišu detetov plač, daju mu mobilni telefon koji je tražilo samo da ne bi rizikovali da se rasplače. Dozvoljavaju mu da crta po zidovima i nameštaju, jer, opet, ne mogu da podnesu suze. I sve to samo zato što, opet, pogrešno veruju da bi mu stroge zabrane „ubile“ karakter i nanele trajnu štetu.
(foto: Pixabay)
