Kako zaštititi dete od sistema koji nema ni trunke empatičnosti? I koji krši dečja prava umesto da njegova prava kao žrtve stavlja u centar postupanja svih institucija
Za KARAKTER piše Vanja Macanović, Autonomni ženski centar
Ima li pravde za devojčice? Jedna majka je pre nekoliko dana, na svom blogu, opisala institucionalno zlostavljanje kroz koje je prošla njena desetogodišnja ćerka kada je prijavila da joj je nepoznati čovek na ulici pokazivao svoj polni organ u momentu kada se vraćala iz škole. Očekujući zaštitu za svoju ćerku, ali i za druge devojčice, ova majka nije ni slutila da će se od njene ćerke zahtevati da sedam puta, različitim profesionalcima, ponavlja svoj iskaz o onome što joj se desilo, sve dok taj njen iskaz, nakon više od mesec dana, nije obesmišljen jer ćerka više nije mogla/htela da svedoči.
Najveće razočaranje u pravosudni sistem ove države je usledilo nakon što su primili odluku tužilaštva o tome da nema elemenata krivičnog dela za koje se goni po službenoj dužnosti, zbog toga što ćerka ni na jedno konkretno pitanje nije dala odgovor.
Kroz kakvo institucionalno zlostavljanje je prošla desetogodišnja devojčica koju je seksualno uznemiravao nepoznati muškarac?
SEKUNDARNA TRAUMATIZACIJA
Bes i ogorčenje ove majke su potpuno razumljivi. Ona je, kao roditelj, pristajala i hrabrila dete da daje iskaz, verujući profesionalcima koji su joj govorili da je takva procedura i svaki put se nadajući da je to poslednji put, dok je ćerka govorila kako joj „ne veruju čim mora toliko puta da ponavlja“. I onda je taj poslednji put prestala da ponavlja….
Ponavljanje traumatskog događaja iznova i iznova prilikom davanja iskaza se stručno naziva sekundarnom traumatizacijom žrtve, jer žrtva, podsećanjem na taj traumatski događaj, ponovo preživljava traumu. Mi kao ljudska bića se oporavljamo nakon traumatskog iskustva na taj način što naš mozak zaboravlja da se događaj desio. Paradoksalno, krivično-pravni sistem zahteva od žrtve da postupa suprotno onome što je žrtvi potrebno za oporavak.
Države koje vode računa o zaštiti žrtava od sekundarne traumatizacije su odavno uvele snimanje prvog iskaza žrtve u policiji, koji može da se koristi kao dokaz u postupku. U Srbiji, u kojoj prava žrtava krivičnih dela nisu prioritet, i gde zaštita žrtava zavisi od senzibilisanosti svakog pojedinačnog profesionalca, poražavajuća ispovest ove majke nažalost ne iznenađuje.
Paradoksalno, krivično-pravni sistem zahteva od žrtve da postupa suprotno onome što je žrtvi potrebno za oporavak
NEZNANJE ILI NEMARNOST
Delovalo je da će se za maloletne žrtve situacija značajno poboljšati kada je 2005. donetZakon o o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivičnopravnoj zaštiti maloletnih lica (tzv. Zakon o maloletnicima), koji sadrži mali broj odredbi koje se tiču zaštite dece kao žrtava, i to prvenstveno kada se radi o 27 taksativno nabrojanih krivičnih dela, a izuzetno i u drugim krivičnim delima ako javni tužilac oceni da je to potrebno radi posebne zaštite ličnosti maloletnih lica kao oštećenih u krivičnom postupku.
Deci u krivičnom postupku mora biti postavljen punomoćnik – advokat, po službenoj dužnosti od prvog saslušanja osumnjičenog, ne smeju se, osim izuzetno, saslušavati više od dva puta u prisustvu psihologa i mogu biti saslušana upotrebom tehničkih sredstava za prenos slike i zvuka. Takođe je propisano da je krivični postupak u tim slučajevima hitan i da svi učesnici u postupku moraju steći posebna znanja iz oblasti prava deteta i krivičnopravne zaštite maloletnih lica.
Možemo se pitati, ako se zakon primenjuje već gotovo punih 14 godina, kako se onda nešto ovako desilo. Kao i većina zakona u Srbiji, i Zakon o maloletnicima pati od iste boljke – neprimenjivanja, koje je jednim delom uslovljeno nepoznavanjem odredbi zakona od strane samih profesionalaca, a sa druge strane nečinjenjem države da obezbedi uslove za primenu ovog zakona.
U Srbiji mali broj sudova poseduje posebne prostorije gde žrtva može da svedoči uz upotrebu tehničkih sredstava za prenos slike i zvuka, ali nijedno tužilaštvo. Punomoćnici se deci žrtvama ne postavljaju u skladu sa zakonom, uglavnom zbog neznanja ili nemarnosti postupajućih zamenika tužilaca.
Sticanje posebnih znanja vezano za primenu Zakona o maloletnicima je loše organizovano i obesmišljeno, zbog toga što predavači iznose svoje lične stavove i predrasude koje nemaju nikakvih dodirnih tačaka sa onim što bi trebalo da bude sadržina edukacije.
Prava dece na zaštitu u Srbiji se najviše krše kada se radi o sumnji na seksualnu zloupotrebu i seksualno zlostavljanje, jer se detaljni iskazi dece uzimaju prvo u policiji, zatim u prostorijama organa starateljstva (ili obratno) i prilikom lekarskog pregleda. Sve te izjave nemaju snagu dokaza u krivičnom postupku i ni na jednom od tih mesta se iskaz deteta ne snima.
Podsećanjem na traumatski događaj, kroz davanje iskaza u više institucija sistema, devojčice ponovo preživljavaju traumu
PREBACIVANJE ODGOVORNOSTI
Tokom dve godine sprovođenja projekta „Unapređenje prava deteta kroz jačanje sistema pravosuđa i socijalne zaštite u Srbiji“, koji je finansirala Evropska unija, a sprovodio UNICEF u partnerstvu sa Ministarstvom pravde i Ministarstvom za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, bile su formirane četiri mobilne jedinice za podršku deci u krivičnom postupku. Okončanjem projekta i ove jedinice su prestale sa radom, jer ih nadležna ministarstva nisu prepoznala kao uslugu bez koje Zakon o maloletnicima ne može da se primenjuje u delu saslušanja dece žrtava upotrebom tehničkih sredstava za prenos slike i zvuka, i u prisustvu posebno edukovanih stručnjakinja zaposlenih u tim jedinicama.
Ono što zastrašuje jeste da niko u sistemu ne snosi odgovornost za svoje postupanje odnosno nepostupanje, pa ni država, odnosno nadležna ministarstva.
Profesionalci u institucijama će prebacivati odgovornost jedni na druge, i niko neće pretrpeti individualnu sankciju zbog toga što su ovo dete zlostavljali mnogobrojnim svedočenjima, na koji način su bespovratno „uništili’“ glavni dokaz koji su imali i upropastili „čist“ slučaj. Republičko javno tužilaštvo, koje bi trebalo da nadgleda rad svih tužilaštava u Srbiji, ova neuspešnost tužilaštava izgleda ne zanima.
BEOGRAD I ZADAR
Još pod utiskom podeljene stručne javnosti u vezi sa presudom Apelacionog suda u Beogradu kojom je učinilac krivičnog dela obljube sa detetom oslobođen krivične odgovornosti, jer nije morao da zna da se radi o krivičnom delu – i koji se sada regionom širi kao glavni argument odbrane u otkrivenim slučajevima „prodaje Romskih devojčica radi zasnivanja vanbračne veze sa punoletnim muškarcima“, kao i pod utiskom odluke sudije u Zadru da pusti da se sa slobode brane petorica momaka, uzrasta od 17 do 19 godina, koji su skoro godinu dana silovali i prisiljavali na seksualne odnose devojku starosti 15 godina ucenjujući je da će snimke tih prisilnih seksualnih odnosa pokazati njenim roditeljima i prijateljima – ostajemo zatečeni kada vidimo da profesionalci krše prava žrtava u korist njihovih zlostavljača.
Građani Hrvatske su svoje dugogodišnje nezadovoljstvo ovakvim postupanjem pravosudnih organa i lošim zakonima iskazali masovnim protestima održanim istog dana u 12 gradova pod nazivom #pravdazadjevojčice. Iako je seksualno uznemiravanje po svojim posledicama blaže krivično delo od silovanja, teško je ne zapitati se da li bi građani u Srbiji, u tako velikom broju kao što su to učinili građani Hrvatske, izašli na ulice tražeći Pravdu za devojčice. Ženske organizacije u Srbiji su organizovale proteste podrške pod istim sloganom, ali je njihova posećenost i vidljivost bila veoma mala.
Prava dece na zaštitu u Srbiji se najviše krše kada se radi o sumnji na seksualnu zloupotrebu i seksualno zlostavljanje
EMPATIJA I EDUKACIJA
I dok čekamo da u okviru predpristupnih pregovora sa EU, država Srbija unapredi svoje zakonodavstvo radi bolje zaštite svih žrtava, a posebno dece, možda bi u Srbiji trebali više razgovarati o tome šta je to što građani mogu da učine za svoju decu kada se nađu u ovakvoj situaciji. Na koji način da zaštite svoje dete od sistema koji nema ni trunke empatičnosti i koji, umesto da prava deteta žrtve stavlja u centar postupanja svih institucija, krši ta ista dečja prava tako što zahteva da dete ide od institucije do institucije, profesionalca do profesionalca i ponavlja iskaz. Svaki roditelj bi nakon ovog slučaja trebalo da nauči da svoje dete ne izlaže svedočenju ni pred jednom institucijom, dok ne dobije uverenje od tužilaštva i advokata koji je detetu postavljen da se radi o svedočenju koje će se moći upotrebiti kao dokaz u postupku.
Možda bi i edukaciju o primeni Zakona o maloletnicima, umesto profesora i teoretičara, profesionalcima trebalo da drže njihove koleginice i kolege koje brzo i efikasno rešavaju slučajeve. Oni koji čine sve da dete žrtva ne doživi sekundarnu traumatizaciju i koji nažalost, nikada, za svoj uspešan rad, neće biti pohvaljeni i nagrađeni.
(Budikarakter.rs, foto: Marina Lopičić)
