Od svoje 24. godine nosim se s problemom neplodnosti a sada imam 36. Dug je to period. To vas obuzme, i ne pušta. Ne dozvoljava da živite dok to ne rešite. A ništa nije u vašim rukama. Nisam želela da se borim samo za sebe i svoje dete već za sve koji imaju isti problem
Za KARAKTER priča SANDRA JOVANOVIĆ, predsednica Udruženja „Šansa za roditeljstvo“
Neplodnost kao takva postoji od kad je sveta i veka. Nekada nisu postojale metode uz pomoć kojih bi par koji ima problem sa začećem trudnoću i ostvario. Na sreću, pre nešto više od 40 godina rođena je prva beba začeta vantelesnom oplodnjom – Lujza Braun, i tada je počela revolucija u humanoj reprodukciji.
Procene kažu da je više od šest miliona beba došlo na svet uz pomoć vantelesne oplodnje. Trebalo bi da budemo srećni jer živimo u vremenu koje nam daje mogućnost da ostvarimo trudnoću i kada se čini da je to nemoguće. Postoje vantelesna oplodnja, inseminacija, donacija, surogat materinstvo, transplantacija materice, transplantacije jajnika… Mnogo je, dakle, mogućnosti.
Smatra se da svaki šesti par u Evropi ima problem sa začećem. Ne postoji jasna statistika o broju ljudi koji imaju ovaj problem u Srbiji.
PREDRASUDE I TABUI
Mi u Udruženju „Šansa za roditeljstvo“ susrećemo se sa različitim stavovima, mitovima, dezinformacijama do kojih ljudi dođu tragajući za objašnjenjem zašto ne dolazi do trudnoće. Na tom putu, a i kasnije kad već počnu sa lečenjem, ljudi zaista nailaze na mnoge predrasude koje se vezuju za ovu proceduru ‒ od toga da je to nekakva „veštačka“ beba, pa do toga da se ko zna šta tamo u laboratoriji smućka, ko zna čije je to dete, da li je drugačije, da li se više razboleva…
Ništa od toga nije tačno. Tabui uglavnom proizilaze iz neznanja. Mnogo ljudi je stigmatizovano upravo time jer nemaju decu, žene se i dalje krive što nisu nastavile lozu, a društvo ponekad smatra da ti ljudi bez dece ne mogu mnogo da urade za druge, jer ne znaju kako je to biti roditelj. To parovima donosi mnogo patnje.
ANALIZE I PROBLEMI
Parovi ne idu na vantelesnu oplodnju iz hira, ona nije izbor već potreba i ponekad jedini način da neko dobije dete. Ukoliko ne dolazi do začeća ni nakon redovnih seksualnih odnosa posle šest meseci, a žena ima više od 35 godina ili ukoliko ne dolazi do začeća posle jedne godine, a ima manje od 35 godina ‒ treba se obratiti lekaru i uraditi osnovne analize. Naša preporuka je da se krene od muškarca. Spermogram je vrlo jednostavna analiza. I vrlo lako se može ustanoviti da li je spermogram problem ili ne. Ukoliko je, pak, tu sve u redu, prelazi se na ženskog partnera i rade se osnovni hormoni, prohodnost jajovoda i ostale potrebne analize. Naravno da je jako bitno da parovi što ranije krenu sa analizama, jer vreme nam nikako nije prijatelj.
Istraživanja su pokazala da su ženska i muška neplodnost jednako zastupljene ‒ 40 odsto ženska i 40 odsto muška. Ostalih 20 odsto uglavnom ima problem sa neplodnošću nepoznatog uzroka, gde je kod oba partnera sve u redu ali do začeća ne dolazi. Najčešći uzroci kod muškarca su smanjena pokretljivost spermatozoida, loša morfologija, potpuno odsustvo spermatozoida. Kod žena ‒ problemi sa jajovodima, endometrioza, problemi sa kvalitetom i brojem jajnih ćelija, razni hormonski problemi. Dijagnoze su zaista različite.
VANTELESNA OPLODNJA
Često naglašavamo da vantelesna oplodnja nije prvo rešenje. Ukoliko su jajovodi prohodni a spermogram u granicama normale, par se upućuje na inseminacije. Pa tek ukoliko inseminacije ne budu uspešne, ulazi se u proceduru vantelesne oplodnje. Nije mali broj parova koji i ne stignu do vantelesne oplodnje jer su problem rešili vrlo brzo, zato što se otkrilo da su imali problem sa nekom bakterijom ili virusnom infekcijom, ili je možda bilo potrebno da koriste samo neke dodatne lekove koji pomažu začeću.
Ipak ostaje onaj nemali broj parova koji ne može tako lako da reši problem, pa se upućuje na vantelesnu oplodnju. Svakako svi treba da vode što zdraviji život i bez obzira na godine treba da više znaju o svom telu i reprodukciji. I dalje se malo zna o tome i dalje stvarno ne znamo šta znači biološki sat. Ukoliko pak nema dobrih reproduktivnih ćelija ili spermatozoida (iz različitih razloga) ili zbog godina kvalitet istih nije dobar ‒ pribegava se donaciji reproduktivnih ćelija.
DONIRANI MATERIJAL
Vantelesna oplodnja nije uvek uspešna procedura. Mi se od osnivanja Udruženja borimo za veću i bolju transparentnost postupaka kako bismo imali uvid u prave i realne procente uspešnosti. Visoki procenti uspešnosti koji se reklamiraju a nisu utemeljeni stvarnim stanjem ‒ dovode parove u zabludu. I ukoliko im vantelesna oplodnja ne uspe ‒ oni se osećaju još strašnije.
Uspeh znači živa, zdrava rođena beba. Svetske statistike ne prelaze 32 odsto, a i u Evropi se oko ovog postotka kreće uspeh vantelesne oplodnje sa sopstvenim ćelijama. Kada je u pitanju donirani materijal, uspeh može biti mnogo veći. Mnogo strpljenja i vere treba kada se uđe u ovu proceduru.
Svakako da nije lako. Mnogo je tu neizvesnosti. Nekim parovima uspe da dobiju dete posle prvog pokušaja, a nekima je potrebno mnogo, mnogo više pokušaja. Prosto, garancija ne postoji.
Teško je nositi se sa svime što ova procedura stavlja pred vas ‒ emotivne izazove, neizvesnost, finansijske izazove, društvene norme, veliku želju za uspehom i konačno veliki pad ukoliko ne uspe procedura, što može dovesti i do teških psiholoških stanja oba partnera.
DRŽAVA I GRADOVI
Država, tačnije Republički fond za zdravstveno osiguranje, trenutno finansira tri pokušaja vantelesne oplodnje pod određenim kriterijumima, kod parova gde žena ima do 42 godine. Takođe, finansiraju se tri krioembritransfera (transferi zamrznutih embriona), ali i dva postupka vantelesne oplodnje za drugo dete ukoliko je prvo dete dobijeno vantelesnom oplodnjom. Više od 40 lokalnih samouprava finansiralo je u 2019. godini dodatne pokušaje pod određenim kriterijumima. Konačno se i Grad Beograd priključio ovakvoj inicijativi na naše insistiranje. Nadamo se da će se ovakva praksa nastaviti i ove godine i da će još veći broj parova dobiti mogućnost da još jednom proba. Jasno je da ova procedura nije uvek uspešna, pa je zato parovima potrebno dodatno finansijski pomoći.
Veća pomoć države je svakako nešto što je neophodno.
Mi smo još uvek zemlja koja nije platežno sposobna kao neke druge evropske zemlje, zato je pomoć države od vitalnog značaja za sve one koji su iskoristili pokušaje ili nikad i nisu, jer nisu ispunjavali neki od kriterijuma. Država tu mora da pomogne. Da omogući parovima više finansiranih postupaka, da omogući donaciju u Srbiji jer je za mnoge parove ona jedino rešenje. Da omogući parovima koji imaju problem sa azoospermijom da ukoliko imaju zamrznut materijal postupak urade o trošku Fonda.
Mnogo je kredita podignuto, mnogo je nekretnina prodato da bi se dobilo jedno dete. Strašno je to kada vam finansije jedino stoje na putu da dobijete dete.
POVERENJE I PROCEDURA
Početak je uvek težak, uglavnom se dosta vremena gubi dok se ne stigne do specijaliste infertiliteta, gde počinje pravo lečenje i pravi pristup. U praksi, parovima treba bolja komunikacija sa medicinskim osobljem. Početkom 2019. radila sam ogromno istraživanje o komunikaciji između pacijenata i specijalista u jednoj IVF proceduri. Zaista je vrlo bitno da parovi imaju poverenje u lekare, a to se postiže dobrom komunikacijom sa njima i ta se komunikacija ne odnosi samo na lekara specijalistu, već na ceo tim. Neretko lekari nemaju dovoljno vremena, prezauzeti su, nedovoljno detaljni u objašnjenjima. Mnogo parova posle prvog razgovora sa lekarom izađe iz ordinacije zbunjeno, a tek ih čeka dug put.
Celokupno putovanje do bebe sastoji se iz mnogo neizvesnosti i iščekivanja.
Čekate pogodan ciklus, čekate dobre analize, čekate da prođete jednu komisiju, pa drugu komisiju, pa poziv iz klinike, pa početak procedure. Onda sledi dodatna neizvesnost ‒ koliko će biti folikula, pa koliko će biti jajnih ćelija, pa da li će se oploditi, pa da li će se implantirati i da li će na kraju sve to uspeti. Emotivno je jako teško.
Najteže je kada posle svega toga vantelesna oplodnja ne uspe. Sve lađe potonu, sve nade zamru. I potrebno je vreme da se vrate snaga i volja za sledeći pokušaj.
Najpotrebnija je pomoć partnera i prijatelja iz okruženja, ali insistiramo i na tome da parovi dobijaju stručnu pomoć psihologa i stručnih ljudi.
Posebno je bitna podrška ljudi koji su prolazili ili i dalje prolaze kroz ovakvu borbu jer se mi najbolje razumemo. Zato udruženje i postoji ‒ da okupi sve te ljude i kaže im ‒ ne, vi niste sami!
BIOLOŠKI SAT
Godine starosti su vrlo, vrlo bitan faktor, kako za muškarca tako i za ženu. Žena posle 35 godine počinje jako brzo da gubi svoje jajne ćelije. Naime, još kao bebe u stomaku majke mi dobijamo svoje rezerve jajnih ćelija koje počinjemo brže da trošimo od prve menstruacije pa do srednjih tridesetih godina. Ipak, treba imati na umu, nije samo broj jajnih ćelija nešto što predstavlja opasnost za potencijalnu neplodnost, već i njihov kvalitet. Kvalitet jajnih ćelija takođe se smanjuje s godinama i, nažalost, posle 40 godine počinje zajedno sa kvantitetom drastično da pada. Mnogo je medijskih priča o ženama koje su rodile u kasnim četrdesetim, pedesetim, pa čak i sedamdesetim godinama. Treba imati na umu da je donacija takva jedna procedura koja nam daje mogućnost da ostvarimo trudnoću sa tuđom mlađom jajnom ćelijom i da se ona izvodi već godinama u stranim zemljama.
Ne treba se zavaravati da je moguće sa više od 40 godina života lako ostati u drugom stanju, ni samim seksualnim odnosom ni vantelesnom oplodnjom. Mnogo je teže. Naravno da ima primera gde žene ostaju u drugom stanju i kasnije, ali to je zaista vrlo retko, iako se čini da je često.
Retko pričamo i o svim pobačajima koji se dese a na koje utiču godine. Naravno, lepe i vedre priče su nešto što motiviše, ali postoji i ta druga strana medalje. Činjenica je da većina parova odlazi na donaciju u kasnom životnom dobu ili ukoliko iz nekog medicinskog razloga nemaju svoje reproduktivne ćelije, ali oni retko govore o tome plašeći se osude društva koje ne razume donaciju, pa imamo iskrivljenu sliku ‒ da se lako može zatrudneti i sa 50 godina, jer smo to videli na nekom portalu. Lično sam pristalica toga da žena treba da rađa i da ima prava da rađa kad god ona to želi i kada misli da treba, ali mi je vrlo bitno da naglasim da moraju biti realne u očekivanjima. Mnogo više truda, nade i finansija nam treba sa više godina.
INFO BROJ
Nedavno je otvoren Centar za vantelesnu oplodnju u zgradi Beograđanke, na 12. spratu. U okviru Centra aktivan je i nacionalni info broj za vantelesnu oplodnju ‒ 0800 333 030, koji je pokrenut u okviru velikog projekta Ministarstva zdravlja i Fondacije „Nije svejedno“, a u saradnji sa Udruženjem „Šansa za roditeljstvo“.
INFO BROJ ZA SAVETE
0800 333 030
Broj smo pokrenuli u vreme trajanja „Evropske nedelje (NE)plodnosti“ i vrlo sam ponosna na ovaj projekat. Mnogim ljudima je bio potreban, jer je informacija malo, on skraćuje put mnogim parovima. Svi koji pozovu ovaj broj dobiće proverene informacije u vezi sa postupkom lečenja neplodnosti, zakonskim regulativama, kriterijumima, sve što im je potrebno je na jednom mestu i dobijaju jednim pozivom. Najčešće nas zovu zbog programa donacije, uputa koji su neophodni, kako da počnu, šta je potrebno od analiza, zovu i radi psihološke pomoći…Na sva pitanja im odgovaraju koordinatori iz udruženja koji su obučeni i imaju sve informacije.
„Vodič“ je takođe deo ovog velikog projekta. Cilj „Vodiča“ je da dopremo do svih ljudi, pa i do onih u malim mestima. Ideja je da se „Vodič“ nađe u svakom domu zdravlja u Srbiji. Kroz „Vodič“ će svi videti da vantelesna oplodnja ne mora nužno biti bauk, kroz 10 jednostavnih koraka objašnjen je ceo proces. Nadamo se da će mnogima koristiti i da će stići do onih kojima je najpotrebniji, da će motivisati parove i pojedince da se pokrenu i potraže pomoć.
STRUČNA POMOĆ
Psihološki momenat je nešto na čemu insistiramo od osnivanja Udruženja. Zaista je neophodna stručna pomoć. Odlično je što međusobno delimo iskustva, ali je stručna pomoć viši i bolji nivo.
Svi zainteresovani parovi i pojedinci koji žele besplatno psihološko savetovanje mogu se jednostavno prijaviti na 0800 333 030 i zakazati individualno ili grupno savetovanje, ili možda samo za početak učešće u našoj „Iskustvenoj grupi“.
Potreba za ovakvim Centrom postoji odavno, verujem da je ovo veliki korak za sve parove i pojedince koji imaju neki emotivni ili psihološki problem u toku lečenja, a mnogo je takvih, nažalost. Ovo je jedna slojevita borba koja se vodi na više frontova.
MOJA BORBA
Moja lična borba bila je pokretač za osnivanje Udruženja. Ja se od svoje 24. godine nosim s problemom neplodnosti a sada imam 36. Dug je to period. To vas obuzme, i ne pušta. Ne dozvoljava da živite dok to ne rešite. A ništa nije u vašim rukama. Nisam želela da se borim samo za sebe i svoje dete već za sve koji imaju isti problem. Smatrala sam da je to sebično i da ukoliko mogu i imam energije treba da probam da svima koji se osećaju kao i ja pomognem, makar i malim pomacima da se stvari poboljšaju i da svima bude lakše. To se i desilo, malim koracima, vrlo posvećeno i sa puno srca od osnivanja do sada gradimo ovu priču i pomažemo svima koji se nose sa ovim teškim problemom. Iza sebe imam više neuspelih pokušaja i dalje sam u trci za bebom.
Znam koliko je teška i mukotrpna cela ova priča i koliko je slojevita, jer kada smo je pokretali, pre više od četiri godine, vladao je totalni mrak. Malo se pričalo o ovom problemu, malo se znalo. I dalje je teško, ali iskreno verujem u napredak i boljitak.
Tačno je da se stvari sporo menjaju, ali se zaista menjaju.
(Budikarakter.rs, Foto: Dragan Todorović)
