Prilično sam srećna, jer mi je u korporaciji dat prostor koji sam želela, a to je da radim nešto što je u funkciji opšteg dobra. Tu mogućnost sam prepoznala u radu Fondacije Hemofarm
Za KARAKTER govori Sanda Savić, direktorica korporativnih poslova i komunikacija u Hemofarmu i članica UO Hemofarm fondacije
Bila je direktorka informativnog programa B92 kada je ova medijska kuća – posebno devedestih godina – slovila za jednog od simbola slobodnog novinarstva u Srbiji. Onda se, uz sve predrasude i strahove koje je imala o korporacijama, ipak otisnula u privredu.
Sanda Savić je nešto više od pola decenije direktorka korporativnih poslova i komunikacija u Hemofarmu:
“Malo sam se plašila, jer nikada sebe nisam doživljavala kao nekoga ko bi mogao da radi u korporaciji. To mi je u odnosu na novinarstvo bilo prilično ekstremno“, priznaće Sanda Savić u razgovoru za Karakter.
Kroz anegdotu nam dočarava kako se njen odlazak u korporativne vode prvi put mogao naslututi tokom obilaska najveće i najmoćnije korporacije na svetu – Coca-Cole. Povod je bio otvaranje muzeja tog giganta, kada je u Atlantu stiglo 150 urednika i novinara iz celog sveta. Dok je u pogonu šetala sa Japancima i Špancima, zamoljeni su da uđu u prostoriju gde se, inače, održava sastanak Borda direktora Coca-Cole. Kada je ona ušla, ostala su samo mesta predviđena za predsedavajuće. Sela je, ipak. Seća se da je nekoliko prisutnih menadžera bilo zapanjeno kako je, ne trepnuvši, zauzela mesto direktora Coca- Cole.
Novinari su počeli da se šale: – Gospođo predsedavajuća, koja je svrha našeg sastanka? Onda joj je prišla menadžerka koja je insistirala da je odvede kod senior-direktora. A on je Sandu iznenadio pitanjem da li pristaje da im se pridruži i radi u Coca-Coli. Odgovorila je – ne, uz pitanje: – Kakva je to ponuda? Na šta je on konstatovao: – Pa Vi umete i da pregovarate!
Ljudi moraju da znaju da je 20 puta veća šansa da dobiju organ nego da doniraju. Dakle, misli o sebi! Moramo da budemo svesni i da shvatimo da ovo nije priča o smrti, već o životu
POBEDA RACIJA
A onda se desio Hemofarm i susret sa direktorom te kompanije koji je, vrlo brzo, nakon početne konsultantske saradnje, Sandi ponudio posao za stalno:
„Meni je novinarstva već bilo dosta, oprostila sam se sa mojom velikom ljubavi B92, radila sam sa još nekim kolegama koji su, takođe, otišli sa te televizije i radili na nekom projektu na RT Vojvodina. I već smo ga završili, bila sam u traganju šta dalje. Sve što je govorilo u prilog tome da dođem u Hemofarm bilo je na racionalnoj strani, a sve protiv – na emotivnoj. I odlučila sam se za racio. I prilično sam srećna, jer mi je u korporaciji dat prostor koji sam želela, a to je da radim nešto što je i u funkciji opšteg dobra. Tu mogućnost sam prepoznala u radu Fondacije Hemofarm.“
Jedan od prvih zadataka za Sandu bio je da osmisli novu strategiju Fondacije. Primetila je ogroman broj aktivnosti koje je Fondacija sprovela, veliku količinu novca koja je potrošena – negde oko devet miliona evra – a namera je bila da se ona pozicionira kao vodeća nacionalna fondacija posvećena zdravlju:
„Bila su to velika ulaganja, ali aktivnosti Fondacije nekako nisu bile fokusirane. I to je bilo loše i za nju i za kompaniju. Osmišljavanje strategije bilo je jasno: ako se Hemofarm bavi zdravljem ljudi, onda i Fondacija mora da se bavi zdravljem. I moje stremljenje je bilo usmereno na to da vidimo gde su ti najveći problemi kada je u pitanju zdravlje ljudi ili zdravstveni sistem, šta su prioriteti. Znala sam da moramo da pokrećemo akcije i pravimo partnerstva koja će podići reputaciju Fondacije.“
Prva akcija je bila „Srcem za zdravlje“. Onda su u saradnji sa Ministarstvom zdravlja došli do zaključka da su jedan od najvećih problema u srpskom zdravstvu – liste pacijenata koji čekaju transplantaciju organa. U tom trenutku, 2016, bilo je oko hiljadu ljudi na listama za transplantaciju bubrega, jetre, srca. I sa Ministarstvom su pokrenuli kampanju „Najvažniji poziv u životu“:
„Promoteri akcije su bili upravo pacijenti koji čekaju doniranje organa. Shvatili smo da su sve dotadašnje akcije o doniranju izazivale emocije ljudi, ali kada bi neki čovek dobio transplantirani organ, sve bi se završavalo. Pokazali smo onda mlade pacijente koji imaju strašne probleme u životu i upozorili javnost koliko dugo čekaju na organ ili na novi život. U saradnji sa Telekomom snimili smo telefonske poruke pacijenata. Zazvonilo je 10.000 telefona u Srbiji.
Procene su bile – ako se javi 60 odsto ljudi, projekat će biti uspešan. Desilo se nešto neverovatno – samo je jedan telefonski poziv bio prekinut.“
Na listi za doniranje u Srbiji je trenutno oko 1.000 ljudi, a od početka godine 13 porodica je dalo saglasnost da se uzmu organi nakon smrti. Spasena su 32 života
Tada je ustanovljen Nacionalni dan donora – 6. jun:
„Srbija je 2016. bila na začelju Evrope – imala je dva donora na milion stanovnika, a već 2018, nakon naše kampanje, bilo je šest donora na milion stanovnika. Dakle, utrostručio se broj. Krenulo se ozbiljnije sa transplantacijama. U međuvremenu, promenjen je Zakon o presađivanju ljudskih organa, tako da su sada svi punoletni građani potencijalni primaoci i donori organa. Porodica i dalje daje neku vrstu saglasnosti, ali su mahom olakšane teške birokratske procedure koje su usporavale ceo proces. Ozbiljan evropski zakon, što je veliki uspeh.
Međutim, to je samo tehničko pomagalo, suština ostaje u tome da svi koji su saglasni sa idejom o zaveštavanju organa o tome moraju da razgovaraju sa svojim porodicama, koje u svakom trenutku mogu da dozvole ili zaustave doniranje. Više nema donorske kartice, ali svaki građanin za života može da potpiše da ne želi da bude donor.“
I JA SAM DONOR
Problem je, navodi Sanda, što smo kao nacija skloni predrasudama da se zaveštavanjem organa priziva smrt, imamo slučaj „žuta kuća“, prodaju organa, ili spekulacije da će organi biti donirani samo političarima ili najbogatijima:
„Ljudi moraju da znaju da je 20 puta veća šansa da dobiju organ nego da doniraju. Dakle, misli o sebi! Moramo da budemo svesni i da shvatimo da ovo nije priča o smrti, već o životu. Uostalom, kakvo je to odricanje, a toliko dobrog možete da učinite za druge? Nažalost, mnogi u Srbiji neće sačekati transplantaciju organa.“
Naša sagovornica primećuje da su ogromna neinformisanost i neverovanje u institucije velike prepreke u procesu doniranja, zbog čega i najavljuje da će ovo biti trajna kampanja Fondacije Hemofarm:
„To nekako smatramo moralnom obavezom, zato što u to verujemo. Moj direktor je potpisnik i srpske i nemačke kartice. Ne smemo da stanemo, jer se kod nas svaka ozbiljnija akcija odmah zaboravi.“
Zato su, kaže, odlučili da zamole naše sportske šampione da se uključe. Pokrenuta je kampanja „I ja sam donor, jer navijam za Srbiju“:
„Verujte, nijedan sportista kome smo se obratili nije imao dilemu. Svi veruju u zaveštanje organa. Podržavaju nas i sve verske zajednice, uključujući Srpsku pravoslavnu crkvu, a mnogo bi značilo kada bi SPC tu podršku izražavala glasnije. Ali lekari moraju da budu prvi koji će promovisati humanost i važnost doniranje organa.“
Na listi za doniranje u Srbiji je trenutno oko 1.000 ljudi, a od početka godine 13 porodica je dalo saglasnost da se uzmu organi nakon smrti. Spasena su 32 života. Najviše je bilo donora u Kliničkom centru Srbije, pa Vojvodine, u Kragujevcu, a jednog donora je imao i Niš.
ODRŽIVI RAZVOJ
Prateći savremne evropske trendove i sve veći značaj globalnog fenomena kao što je održivi razvoj, kompanija Hemofarm posvetila se i ovoj temi. Upravo je objavila svoj sedmi po redu Izveštaj o održivom razvoju i to pod nazivom „Pokrenimo talas održivih vrednosti“. U jednoj od verovatno najmističnijih sfera u Srbiji, odlučili su da provere kako Hemofarm živi u zajednici i koji je njegov doprinos:
„Održivi razvoj je kada kompanija ima ekonomski razvoj koji nastaje u kvalitetnijem okruženju i humanijem društvu. U Hemofarmu je zaposleno oko 3.500 ljudi, ali održivi razvoj je priča o tome šta je svako od nas uradio pojedinačno. I na ličnom i na kolektivnom planu. O kome vodimo brigu? O sebi i ljudima unutar kompanije. O svojoj okoloni, a zapravo o celom društvu. Pred nama su izazovi da sami sebe menjamo, da se razvijamo i radimo, a istovremeno vodimo računa i o drugima. Koje resurse uzimamo iz prirode? I zašto ne smemo da ih potrošimo danas, jer onda sutra više ničega neće biti.“
Održivi razvoj je, kaže, ako povećavamo broj zaposlenih na teškim i osetljivim radnim mestima, a smanjimo broj povreda na radu. Održivi razvoj je, takođe, ako recikliramo automobilske gume za proizvodnju papira, što je u Hemofarmu već praksa:
„Oko 80 odsto pakovanja za naše proizvode napravljeno je od recikliranog kartona. Time smo samo prošle godine sačuvali čak 17.000 stabala. I uštedeli električnu energiju koju inače potrošimo za 44 dana. Ozbiljan rezultat, koji motiviše sve zaposlene u Hemofarmu da sledeće godine pokušaju da on bude još bolji, a uštede veće. I tako se polako, ali potpuno, menja svest ljudi.“
Zaposleni, konstatuje ona, postaju i inovativniji: „Imamo rashladne uređaje koji koriste jako mnogo vode kako bi se hladile mašine za proizvodnju lekova. I pošto je noću struja jeftinija, naši ljudi su smislili način da vodu tokom noći zalede. I onda je sutradan lagano puštaju u rashladne uređaje, što dovodi do neverovatnih ušteda. I mi smo unutar kolektiva srećni jer smo nešto inovativno uradili, a to nas ništa ne košta.“
Kompanije, kaže, više neće biti konkurentne ako ne posvete pažnju održivom razvoju. Neke procene su bile da do 2020, najdalje do 2025, više neće moći da opstanu na tržištu ako ne budu poslovale po standradima koji se primenjuju u svetu, gde se meri njihov uticaj na okolinu, kao i na polju ljudskih prava, korupcije, ekologije, klimatskih promena. Ostaće i bez dobavljača, kooperanata, a kamoli investitora:
„Priča o održivom razvoju u Hemofarmu je počela sasvim slučajno, tako što je potencijalni dobavljač iz Holandije postavio uslov: hoćemo s vama da radimo ako dokažete da poštujete prava i položaj zaposlenih. I odatle je krenulo proveravanje standarda održivog razvoja, koji još mogu da se unaprede. Postali smo pioniri u održivom razvoju u zemlji, i što je interesantno: na globalu Štade održivi razvoj kreće iz Srbije, a nikada se nije dešavalo da neko mali pokrene ceo lanac.“
Naša sagovornica obećava i spremnost Hemofarma da pomogne drugim kompanijama i Vladi Srbije, koja, navodi, poštuje njihovu odlučnost da promovišu održivi razvoj. A ključ celog procesa je jednostavan – promena ponašanja.
(Budikarakter.rs, foto: Dragan Todorović)
