Organizacija RO-DE iz Beograda zvanično je počela sa radom 2005. godine kao prvo vanistitucionalno mesto za brigu o deci sa smetnjama u psihofizičkom razvoju. Ime RO-DE osmislila je njihova predsednica Dobrila Spirovski, a označava: ROditelj – DEte, ROditelj – DEfektolog. U imenu je sadržana i sama misija organizacije: spajanje i saradnja roditelja, dece i stručnjaka radi boljeg života same dece, ali i članova njihovih porodica
Organizacija RO-DE je koncipirana da dejstvuje u tri pravca: kroz dnevne aktivnosti i rad sa decom u samom centru, u školi, svakog radnog dana od osam do 16 sati u vidu radionica edukativnog ili zabavnog tipa, ili na terenu, kada se obilaze deca koja su trajno ili trenutno sprečena da dolaze. Podrška starateljima ove vrste je preko potrebna, kako bi i dete bilo adekvatno opservirano i obučeno u kućnim uslovima, kao i da bi staratelj imao slobodan prostor za aktivnosti koje su mu važne i nužne, mimo deteta.
RO-DE deluju i preko vanškolskih aktivnosti koje podrazumevaju odlaske u bioskope, pozorišta, na izlete, koncerte, radi zadovoljstava dece uz upotpunjavanje procesa njihove socijalizacije, te upoznavanja okoline sa ovom osetljivom populacijom. Kroz projekat „Škole života“, koji postoji od početka rada organizacije, a koji podrazumeva izmeštanje dece iz sredine u kojoj živi sa roditeljima/starateljima, van grada, radi zdravstvene blagodeti i njihovog osnaživanja i osamostaljivanja, kao i davanja slobodnog prostora ostatku porodice. Deca, inače, nekoliko puta u toku godine obilaze banje i planine.
O svim aktivnostima RO-DE možete se upoznati na fejsbuk stranici: https://www.facebook.com/udruzenje.rode/, putem mejla: skolicarode@gmail.com ili na sajtu: www.rode2909.org.
Tekst i foto: Jelena Spirovski
KAD ĆERKA ODLETI IZ JATA
RO-DE je osnovala Dobrila Spirovski, kojoj je starija ćerka Marija bila iz populacije osoba sa smetnjama u psihofizičkom razvoju. Hrabra žena, koja je i posle smrti njene Marije, pre šest godina, nastavila da vodi ovu organizaciju i stara se o deci sa smetnjama u razvoju.
Specijalno za KARAKTER sa Dobrilom je razgovarala njena mlađa ćerka JELENA SPIROVSKI
Davno ste rekli da ste i pored izuzetno izazovnog života, Vi ipak srećna žena. Na koji način negujete seme sreće u sebi?
Potka života je deljenje. Sreća se uvećava deljenjem, a tuga se deljenjem umanjuje. To sam nesebično činila u svakom trenutku.
Možete li da uporedite stanje u društvu sada u odnosu na vreme kada ste osnovali RO-DE, pre petnaest godina.
Došlo se do velikog pomaka. I tada su postojale institucije za zbrinjavanje osoba sa hendikepom. Upoznala sam ih. Lično nisam bila zadovoljna onim što je bilo u ponudi. A ako prepoznate da postojeće ne zadovoljava vaša očekivanja, onda ste u obavezi da napravite nešto mnogo bolje. Kristalno jasno sam znala da moja Marija neće sedeti kod kuće, a isto tako da neće ići u neku od postojećih institucija. I tako su nastale „RO-DE“. Gazila sam duboki sneg, bilo je poteškoća, ali sam krupnim koracima išla do svog cilja. Imala sam pomoć velikih ljudi, otvarala su mi se vrata na koja nisam ni kucala. Marijina sreća je bila moja zvezda vodilja. Kasnije je drugima bilo mnogo lakše da hodaju stazama koje sam im napravila. I to me je ispunjavalo.
Šta Vas je motivisalo da nastavite da vodite organizaciju posle smrti Vaše kćerke, kada ste naišli na puno prepreka i bili gotovo rešeni da zatvorite centar koji je tada bio u krizi?
Marijini drugovi su bili moja jedina motivacija da nastavim dalje da vodim organizaciju RO-DE. Zbog nje i njih je i osnovana. Marija je 19. novembra, 2013. godine, odletela iz jata, a ostale su njene rode da nastave svojim ovozemaljskim putem koji smo sagradili zahvaljujući njoj. A moja životna uloga se nastavlja pomažući onima kojima je pomoć neophodna.
Koje osobine je potrebno da ima osoba koja vodi organizaciju humanitarnog tipa?
Srebroljublje je jedina osobina koju ne sme da poseduje.
Koliko je Vama dobrog donelo i oplemenilo Vas to što ste imali ćerku, a zatim i nastavili da brinete o deci sa smetnjama u razvoju?
Božja volja je bila da baš ja dobijem ulogu Marijine majke. Na svu sreću to sam prepoznala odmah. Prihvatila sam je bezuslovno i bez bunta. Nisam se pitala, kao mnogi roditelji, pa zašto baš ja? Rekla sam: „Da, to je to. Idemo dalje, samo napred.” Kao lavica sam se borila, a sve koji su mi bili prepreka na tom mom divnom putu sa svojom Marijom sklanjala sam bez dileme. Bila sam Marijin zaštitnik, a Marija moj. I tako iz dana u dan…
Koji je Vaš savet porodicama koje imaju dete sa smetnjama u razvoju, kao i osobama koje su na rukovodećim položajima u organizacijama koje se bave ovom populacijom.
Jedino i najvažnije je da roditelji prihvate svoje dete baš onakvo kakvo jeste, sa svojim hendikepom, ma koje god vrste on bio. To govorim iz ličnog iskustva. Prihvatanje je jedini ključ koji će otvarati sva vrata. I neće postojati prepona koju neće moći da preskoče. A to se odnosi i na osobe koje rade sa decom, jer će jedino tako moći da ostvare svoje poslovne ambicije i ciljeve, na obostrano zadovoljstvo.
