Nove ulice: Borba protiv zaborava velikih žena

brankica janković

OSVETLITI STVARNU SLIKU SRBIJE – Magazin KARAKTER podržava Inicijativu poverenice za zaštitu ravnopravnosti da što više znamenitih žena iz našeg društva dobije ulicu u Beogradu

ulice

Nevidljive, neprepoznate, marginalizovane, nepravedno skrajnute, u senci muške dominacije na istorijskoj sceni – sve ovo svedoči o dubinskom nerazumevanju i potiskivanju uloge i značaja brojnih žena koje su ostavile trag u istoriji Srbije

brankica janković

Za KARAKTER piše Brankica Janković, poverenica za zaštitu ravnopravnosti

Kad se malo zagrebe ispod površine bilo kog segmenta života, počnu da se pojavljuju žene koje su svojim delima pomerale planine

4,48%

ulica u Beogradu nosi naziv po ženama

50,19%

ulica u Beogradu nosi naziv po muškarcima

Bogate duhom, znanjem, plemenitošću, optimizmom, neustrašivošću, dobročinstvom, bez mnogih ovih žena naše društvo ne bi danas ovako izgledalo i vreme je da krenemo u borbu protiv zaborava.

Nevidljive, neprepoznate, marginalizovane, nepravedno skrajnute, u senci muške dominacije na istorijskoj sceni – sve ovo svedoči o dubinskom nerazumevanju i potiskivanju uloge i značaja brojnih žena koje su ostavile trag u istoriji Srbije. Kad se malo zagrebe ispod površine bilo kog segmenta života, počnu da se pojavljuju te žene iz senke, koje su svojim delima pomerale planine za mnogo toga što se nama danas podrazumeva. Te i takve žene zaslužuju da se na svaki način izvuku iz zaborava na površinu pamćenja, da se o njima govori i na njih seća.

Zbog toga smo i pokrenuli Inicijativu za promenu imena ulica, jer smo želeli da pošaljemo poruku da smo svesni i zahvalni na doprinosu koji su brojne žene naše istorije, nauke, umetnosti, književnosti ostavile kao deo našeg današnjeg identiteta, a i zbog toga što smatramo veoma važnim da svi koji dolaze u našu zemlju, iz raznih krajeva sveta, ne pomisle da su samo muškarci gradili naše društvo. Kao ni danas, ni kroz našu istoriju žene nisu bile samo majke, sestre, domaćice, već i naučnice, književnice, arhitektkinje, doktorke, ali i još mnogo toga drugog što se i danas doživljava kao „muška zanimanja“. Smatram da je ovo način da njihov trag za sadašnjost i budućnost bude otrgnut od zaborava i da im se kao društvo odužimo, i ne samo njima, već i mnogim drugim ženama.

Mi smo u Inicijativi koju smo uputili nadležnoj komisiji Grada Beograda naveli desetak imena, a očekujemo da će je prihvatiti, sagledavajući njen značaj šire nego što na prvi pogled izgleda, kao i da će listi biti dodato još imena kojih, sigurna sam, ima još mnogo. Mislim da će se otkrivanjem mnogih ženskih dela na svim poljima, osvetliti stvarna i bolja slika Srbije.

U Inicijativi koju je poverenica za rodnu ravnopravnost uputila nadležnoj komisiji Grada Beograda za promenu naziva ulica, navedena su imena Marije Milutinović, Jelene Jelke Bojkić, Danice Tomić… Ovo su priče o njima

MARIJA MILUTINOVIĆ

prva žena advokat u Srbiji

 ulica marije milutinovic

Na sudu je, bez dinara nadoknade, zastupala interese i prava siromašnih i ugnjetenih

Borila se za utemeljenje Vukove jezičke reforme i obavezno obrazovanje ženske dece

Preteča boginje pravde u Srbiji simbolično ima lik Marije Milutinović, kroz čija su dela stranice pravosuđa prvi put počele da se ispisuju ženskom rukom. Bila je to jedna od istorijskih (r)evolucija u preraspodeli prava i sloboda polova. Beograd je krajem prve polovine 19. veka dobio prvu ženu advokata, koja je ličnu mrežu emancipacije plela i učiteljskim, prevodilačkim i književnim radom. Britko, borbeno, briljantno. Krčila je močvarna polja polne nejednakosti, bežeći ispred vremena u kome se zatekla.

Marija Milutinović je rođena 3. decembra 1810. godine u domu Popovića, na budimskoj adresi. Privilegovana da ne bude samo lepa devojka za udaju, već da u miraz donese i univerzitetsko obrazovanje, ona je izabrala diplomu Pravnog fakulteta.

Imponovalo je to pesniku i Njegoševom učitelju Simi Milutinoviću Sarajliji, koji joj je 1838. godine postao suprug, a zatim i otac njihovog sina Dragutina. Tako je Marija u paramparčad razbila i konzervativno ustrojstvo braka po kome srce nema pravo glasa. Ona se, u doba rigidnog patrijarhata i ugovorenih zajednica, udala iz čiste ljubavi.

Dodavajući punkte (znake) na stihove “Srbijanke” Sime Milutinovića, pre nego što mu je postala supruga, Marija je dobila nadimak “Punktatorka” i priznanje o posebnosti. A zanimljivo je da je bila i prva žena koja je u Beogradu koristila peglu.

Advokaturu je, nekako spontano, ostavila za kasnije dane. Kao saradnica Vuka Stefanovića Karadžića, koji ju je zvao “lepa Maca iz Budima”, borila se za utemeljenje njegove jezičke reforme i pomagala mu u sakupljanju narodnih umotvorina. Bila je uporna u nastojanju da obrazovanje i sticanje osnovne pismenosti ženske dece postanu pravilo, a ne izuzetak. Njenim književnim tekstovima su se pripisivali životnost, snaga i zdrav humor. U intelektualnim krugovima, sa oštrim raspravama na “repertoaru”, Marija je često bivala jedina pripadnica nežnijeg pola. Ali se snažno borila za svaki svoj stav i sud, pa je iz verbalnih ratova najčešće izlazila kao pobednik. Nisu uspevali da je ospore.

A punu blistavost svog uma obznanila je kada je, posle prerane  smrti supruga, počela da se bavi advokaturom. Britkim jezikom obračunavala se sa onima koji su nepravdu stavljali na leđa pravednih, a obespravljenih. Diplomu koja je mogla da joj donese neopisivo bogatstvo, Marija je koristila da bi branila siromašne. Bez dinara. I nije marila za sopstvenu nemaštinu koja joj je sve upornije disala za vratom. Trebalo je izdržavati maloletnog sina od simbolične muževljeve penzije, a ni njena učiteljska plata u privatnoj i osnovnoj školi “Kralj Petar Prvi” nije bila zavidna. Marija, međutim, nije skliznula na stranputicu ljudskosti. Ostala je do kraja nepokolebljivi borac za prava ugnjetenih i egzistencijalno ugroženih. U slovo je poznavala zakonik, dobijajući na sudu parnice protiv mnogih advokatskih moćnika.

Marija Milutinović je izgubila bitku sa životom 17. aprila 1875. godine u Beogradu, gde i danas počiva. Tekst u časopisu “Javor” bio je dostojanstveni oproštaj uglednih književnika toga doba od žene na koju bi sećanje trebalo da bude večno podsećanje na jednu izuzetnost.

JELKA BOJKIĆ MAKAVEJEV,

prva žena veterinar u Kraljevini Jugoslaviji

ulica jelke bojkic makavejev

Majka Dušana Makavejeva istraživačkim poduhvatima pomerila je granice svoje struke

 Ohrabrivala je žene da se bore za svoje pravo na školovanje

Na margini zaboravljenih umova, sasvim nepravedno stoji ime Jelene Jelke Bojkić Makavejev – prve žene u Kraljevini Jugoslaviji, pa i u regionu, sa diplomom Veterinarskog fakulteta. Sa njom je, 23. jula 1932. godine,  još jedna “muška” profesija dobila i žensko lice. Čak je i tadašnja “Politika” objavila vest o našoj prvoj dami koja je završila studije veterine, što je bio svojevrsni sociološki i kulturološki “presedan”. Tako se majka Dušana Makavejeva, našeg kultnog reditelja i scenariste, nenametljivo upisala u istoriju.

Jelka Bojkić Makavejev je rođena 17. oktobra 1904. godine u Sremskoj Mitrovici. Još u gimnazijskim danima je maštala o belom mantilu, kada je dobila nadimak “doktorica”. Tako su je nazivali profesori koji su joj predviđali izuzetnu karijeru u medicini, o čijim je svetovima ona i sanjala.

Ali nije imala finansijskih mogućnosti da snove dosanja školovanjem na Medicinskom fakultetu. Zato je izbor pao na veterinu. Shvatila je da je to podjednako humana nauka, a da su, kako je govorila, životinje divni i zahvalni pacijenti. Požurila je u Zagreb, po indeks već uglednog Veterinarskog fakulteta. I bila je prva žena koja je sela u amfiteatar ustanove, koju će u 28. godini napustiti kao prva dama diplomirani veterinar.

Čitav njen profesionalni život bio je revolucija. Ponekad tiha, ponekad glasna. Još tokom univerzitetskih dana, nije bila tek “obična” studentkinja koja polaže ispite sa najvišim ocenama, već i neko ko bije bitke za prava kolega, predsedava Ženskom studentskom organizacijom, inicira osnivanje studentskog doma na zagrebačkoj Ilici. Ohrabrivala je pripadnice nežnijeg pola da se bore za svoje pravo na školovanje. Videlo se već tada da je Jelka predodređena za velika dela.

Struku je, korak po korak, počela da brani i unapređuje kao supruga Sergija i majka Dušana Makavejeva. Prva radna mesta prve žene veterinara u Jugoslaviji bila su Centralni veterinarsko-bakteriološki zavod u Beogradu i novosadski Serum zavod “Kamendin”. Istraživač u njoj mogao je da se razmahne kada je dobila priliku da radi u tek osnovanom beogradskom Zavodu za proizvodnju veterinarskih cepiva i lekova. Na toj adresi, Jelka je ostala i pod bombama Drugog svetskog rata, rizikujući sopstveni život, ali odlučna da spreči prodor stočne zaraze širom ratne zemlje. Interes nacije stavila je ispred ličnog.

I to je do kraja profesionalnog veka bio njen imperativ. Nemereljivo hrabre i avangardne istraživačke poduhvate pravila je, posle rata, u Veterinarsko naučno-istraživačkom institutu i Higijenskom institutu NR Srbije u Beogradu, kada su proizvedene vakcine i serumi posle kojih nauka više nije bila ista. Možda je ono najbolje darovala struci u “Torlaku”, kao šef Serumskog odeljenja u Zavodu za vakcine i serume. Tu je i stavila tačku na karijeru, kada se 1963. godine oprostila od veterine i zasluženo otišla u penziju. Nikada do tada, ali ni kasnije, nije se hvalila da je bila prva žena u veterini, a nesumnjivo je i da je bila najbolja.

Jelka Bojkić Makavejev je preminula 2. marta 1987. godine u Beogradu.

DANICA TOMIĆ

prva žena pilot u Kraljevini Jugoslaviji

Publika je bila šokirana kada je 1928, na proslavi jubileja Beogradskog aerodroma, jedna žena sela u kokpit

ulica danice tomic

Pred njenim akrobacijama čitav Beograd je na trenutak znao da utihne

Dok su druge žene mogle samo da sanjaju o nebeskim visinama, Danica Tomić se u njih neustrašivo vinula, ostavljajući iza sebe večni trag prve žene pilota u Kraljevini Jugoslaviji.

Njen let do oblaka nije bio običan, jer je urušio čitav jedan sistem po kome se od pripadnica lepšeg pola očekivalo da budu samo tiha pratnja, dobre domaćice i smerne supruge. Srpska javnost prve polovine 20. veka ostala je zadivljeno nema pred tihim buntom heroine iz komšiluka.

Biografija prvog pilota sa ženskim predznakom nedovoljno je poznata. Danica Tomić je bila supruga majora Miodraga P. Tomića, koji nije delio mišljenje čaršije da je ženi mesto samo za šporetom. U senci. Druge žene iz njenog doba su zapisivale recepte za kolače, a ona je svoju “čarobnu” svesku ispunjavala  malim tajnama velike muške veštine, rešena da parira pripadnicima jačeg pola. Pripremala se da postane pilot. Imala je sreće da zanat “krade” od najboljeg, i to u svom domu.

A najuspešniji pilot iz Prvog svetskog rata ponosno je posmatrao kako njegova supruga uranja u svet kojem je on pripadao, svesno je “inficirajući” literaturom o avionima i pilotiranju.

Publika je bila šokirana kada je 1928. godine, na proslavi jubileja Beogradskog aerodroma, jedna žena sela u kokpit i poletela iznad provalije duboke “tričavih” 2.500 metara. Pred njenim akrobacijama čitav grad je na trenutak utihnuo. A onda se čuo gromoglasan aplauz, nadglasan uzvicima neverice i oduševljenja. Javnost je bila u čudu, o čemu je sutradan pisala “Ilustrovana politika”. Lupinzi Danice Tomić dugo su se prepričavali u svim gradskim kuloarima.

Bio je to tek početak ženske pilotske priče. Danica je imala sreće da, dve godine kasnije, Društvo rezervnih letača objavi konkurs za prijem novih kandidata u civilnu školu pilota u Beogradu. Prvi put su pravo učešća imale pripadnice lepšeg pola, pa je Danica pohitala da zgrabi svoju šansu. I zgrabila ju je.

Tri godine kasnije prva je poletela na završnom ispitu i ponovo zbunila muški svet, koji je verovao da je neprikosnoven u oblacima. Dok su se mnogi od njih godinama pripremali za demonstraciju pilotskih veština pred najboljima, a oficiri iz Komande vazduhoplovstva to sigurno jesu bili, ova žena je preskočila prepreke i mnoge od njih postidela svojim akrobacijama na nebu. Tačno sat i po joj je bilo dovoljno da ih ubedi da, kao što je komisija zapisala, leti mirno, staloženo i sa retkim samopouzdanjem. Danica je sada zvanično bila prva žena u Kraljevini Jugoslaviji sa dozvolom turističkog pilota.

I tu se, nažalost, završavaju naša saznanja o ljupkoj dami sa pilotskom kapicom kojoj je samo nebo bilo granica. Sudbina njenog supruga se najverovatnije stopila sa ostalim jugoslovenskim pilotima tokom Drugog svetskog rata, koji su preživeli golgotu. Pričalo se da je posle 1945. godine Miodrag P. Tomić u Daničinoj pratnji otišao u Ameriku, ali to nikada nije potvrđeno kao zvanična istina.

Ostalo nam je samo da, pnagađamo gde je kasnije zasijala prva zvezda našeg pilotskog carstva i da li je Danica Tomić ikada više pravila onakve lupinge za istoriju.

(Budikarakter.rs, piše: Tatjana Loš)

Share