ZORANA MIHAJLOVIĆ, potpredsednica Vlade Srbije i predsednica Koordinacionog tela za rodnu ravnopravnost, piše za KARAKTER, u svojoj kolumni kroz priZMu
I danas, nakon više od sedam godina koliko postoji Koordinaciono telo za rodnu ravnopravnost, na čijem sam čelu, dobijam pitanja čemu rodna ravnopravnost u Srbiji. I šta to žene žele, čime su nezadovoljne i šta ih ugrožava.
U društvu duboko ukorenjenih patrijarhalnih obrazaca, u kojem su žene za isti posao manje plaćene, u kojem im se postavljaju stakleni plafoni za napredovanje u karijeri, u kojem provode dva i po puta više vremena na neplaćenim kućnim poslovima i brizi o deci i starima, u kojem su im ciljevi i ambicije omeđeni rodnim stereotipima – šta jeste, a šta nije ženski posao, u kojem su najčešće žrtve nasilja, pa kako da se svi zajedno ne zapitamo – a gde je tu ravnopravnost i da li takvo društvo želimo da ostavimo generacijama koje dolaze.
Sve češće možemo čuti komentare, od crkvenih, ali i pojedinih drugih zvaničnika, da bi trebalo ograničiti pravo na abortus. A moj je odgovor – ostavite naše materice na miru! Ne ugrožavajte ni demokratiju, a ni živote i zdravlje žena. Jer šta je sledeće? Da nam se desi Polјska i da žene umiru, jer im je zabranjeno da abortiraju čak i ako to ugrožava njihov život?
Kada me je urednik časopisa Karakter pitao da li bih pisala kolumnu o rodnoj ravnopravnosti, shvatila sam to kao avangardu, jer danas su sve ostale teme važnije od stvaranja jednakih uslova i za žene i muškarce, devojčice i dečake. Zato hvala Karakteru za isticanje ove teme, jer ona je i početak i kraj razvijenih i modernih društava, i sve ostalo čime se bavimo nema smisla bez poštovanja ljudskih prava, jer ženska prava su ljudska prava.
Izazova je mnogo.
Da su ženska ljudska prava krhka i podložna ugrožavanju primećujemo gotovo svakodnevno. Sve češće u javnosti, kako našoj, tako i svetskoj, svedočimo pokušajima da se pravo na abortus ukine. Bilo da je reč o SAD, Hrvatskoj, Polјskoj… Oko 90 miliona žena širom sveta u reproduktivnom dobu živi u zemlјama koje u potpunosti zabranjuju abortus.
Moj stav o tome je poznat. Pravo na abortus je lično pravo svake žene i ničije više.
U našoj zemlji štiti ga i Ustav Srbije i svaki pokušaj da neko drugi odlučuje o telu žene, kao i da se žene zbog toga stavlјaju na stub srama je primitivan i nedopustiv. Sve češće možemo čuti komentare, od crkvenih, ali i pojedinih drugih zvaničnika, da bi trebalo ograničiti pravo na abortus. A moj je odgovor – ostavite naše materice na miru! Ne ugrožavajte ni demokratiju, a ni živote i zdravlje žena. Jer šta je sledeće? Da nam se desi Polјska i da žene umiru, jer im je zabranjeno da abortiraju čak i ako to ugrožava njihov život?
Ako znamo da svaki četvrti mladić smatra da jedan šamar nije nasilje, kao i da je seksualno uznemiravanje prihvatljivo kao šala i deo odrastanja, a svaka treća mlada osoba da je devojka koja nosi usku suknju i majicu sama kriva u slučaju da bude napadnuta, onda su nam sve to signali da moramo da dopremo do svakog deteta, do svakog odraslog čoveka, da negujemo kulturu nenasilja, empatije i međusobnog uvažavanja
Borimo se protiv nasilјa nad ženama, a šta je ovo ako ne direktan napad na žene i ugrožavanje njihovih života. A šta je ograničavanje abortusa ako ne nasilje nad ženama?
Ali neshvatanje značaja slobode izbora i poštovanja ženskih ljudskih prava nije velika novost, bar ne kod nas, gde 85 odsto građana smatra da je rodno zasnovano nasilje uobičajena pojava, 29 odsto da je to privatna stvar, a 63 odsto se slaže s tim da je dobra žena ona koja sluša svog muža čak i kada se ne slaže sa njim.
Ako znamo i da svaki četvrti mladić smatra da jedan šamar nije nasilje, kao i da je seksualno uznemiravanje prihvatljivo kao šala i deo odrastanja, a svaka treća mlada osoba da je devojka koja nosi usku suknju i majicu sama kriva u slučaju da bude napadnuta, onda su nam sve to signali da moramo da dopremo do svakog deteta, do svakog odraslog čoveka, da negujemo kulturu nenasilja, empatije i međusobnog uvažavanja.
Ono što nam je potrebno jesu edukacija i rad sa najmlađima.
Vlada Srbije je nedvosmisleno postavila oblast rodne ravnopravnosti među svoje prioritete i jedina smo zemlja u Evropi u kojoj se institucijom nadležnom za ovu oblast rukovodi sa visoke političke pozicije – potpredsednice Vlade. Jer rodna ravnopravnost nije zadatak jednog ministarstva, već celog društva i svih ministarstava, to je zadatak svakoga od nas.
Prethodnih godina nismo sedeli skrštenih ruku, usvojili smo mnoge zakone, menjali postojeće, formirali rodno odgovorno budžetiranje, u Ujedinjenim nacijama prepoznati smo kao primer dobre prakse i studija slučaja od koje mnoge zemlje uče, uveli smo Indeks rodne ravnopravnosti i danas se poredimo i takmičimo sa zemljama EU. Sve je to bilo neophodno, ali još uvek nije dovoljno. A dovoljno je onda kada kao društvo budemo promenili način razmišljanja o tome da devojčice i žene ne traže ništa, one imaju prava da imaju iste uslove za obrazovanje, rad i napredovanje kao i muškarci. Biće dovoljno onda kada nijedna ne bude trpela diskriminaciju i nasilje i kada svi shvatimo da je rodna ravnopravnost simbol slobode svakoga od nas.
