Za nju je umetnost stil života. Izglagala je na čak tri kontinenta. U fokusu su joj ekologija i digitalni zapis…
VESNA OPAVSKY, umetnica i univerzitetska profesorka, priča za KARAKTER
Piše Ana Kostić Vučković
Da li je teško odgovoriti na pitanje ko je Vesna Opavsky?
Neko u meni vidi umetnicu, neko konsultantkinju za internet komunikacije. Ja vidim optimistu, ljubitelja životinja i prirode, tolerantnu i pravednu osobu. Verovatno je najtačnije reći da sam sve to.
Zašto ste kancelariju zamenili prirodom?
Ukratko: zbog vazduha, svetla i mirisa. Ali tu prethodi duža priča puna obrta, istrajnosti i teških odluka. Priča koja ima srećan kraj ili se može reći – lep novi početak.
Za razliku od nekih umetnika koji stvaraju svetove sa kojima se ne slažu, ja upravo pravim onaj u kome želim da živim
Koji su dominantni motivi na Vašim radovima?
Šuma je večiti izvor moje inspiracije, jer u njoj volim da boravim. Stabla, granje, lišće, bobice i trunčice, kao i poneki cvet, je ono od čega polazim. Pravim crteže tušem u boji i fotografišem dok boravim u prirodi. Kasnije, sedam pred kompjuter i unosim sve pripremljene materijale, da stvarajući malo predahnem.
Najčešće od svega prikupljenog pravim poluapstraktne slike. One u sebi nose pečat rastinja, ali oblike najčešće modifikujem i pravim unikatne grupacije mojih iskustava prenesenih u likovni rad.
Za razliku od nekih umetnika koji stvaraju svetove sa kojima se ne slažu, ja upravo pravim onaj u kome želim da živim.
A odakle šuma?
Ljubav prema šumi javila se u ranom detinjstvu. Život na periferiji osamdesetih, omogućavao je bezbrižnu igru, na livadi sa borićima, koji na prostranoj livadi mogu imati mnogo veći značaj nego što to na prvi pogled deluje. Zelena boja me podseća na rasterećenost iz dečijeg perioda.
Sa druge strane i period studija, obeležen je šumovitim okruženjem. Grafički odsek Fakulteta likovnih umetnosti lociran u Topčiderskoj šumi, omogućio je da godine u kojima sam aktivno istraživala uticaj vizuelnih utisaka na stvaralaštvo budu obeležene zelenom bojom. Svakodnevno sam ostajala opčinjena igrom svetlosti i senke koju prave grane drveća, mirisom rastinja posle kiše i posmatranjem strukture listova.
I dokle je trajala ta opčinjnost?
Sve se promenilo kada sam, igrom slučaja, aktivno stupila u polje digitalnih komunikacija i koliko god radosno koračala ka radnom mestu, uvek sam se zadržavala dugo u parku kroz koji sam prolazila. Mislim da je tu počelo polako da se gomila nezadovoljstvo izazvano veštačkim osvetljenjem, lošim kvalitetom vazduha i ograničenošću zidovima.
To nezadovoljstvo i upravo tih deset godina su definisale moj umetnički izraz. On je postajao sve bogatiji, i od jednobojnih površina, razvijao se u pravcu korišćenja sve složenijih tekstura i nijansiranja. Iako je tehnika za koju sam jedino imala vremena bila kompjuterska, sećanja o prirodi koja su se ispoljavala na mojim radovima, bila su vrlo realistična, toliko da su mi na kraju pomogla da se osvestim koliko mi boravak u njoj nedostaje.
Kažu da umetnici vide svet na svoj način, iz njega izvlače ono što njih interesuje, i to vraćaju na platno transformisano kroz neku svoju prizmu…
Svaki čovek u jednom cvetu najpre zapaža nešto drugo. Jedan će prvo primetiti boju, neko će oblik, neko teksturu, neko će razmišljati o simbolici, a neko o odblesku svetlosti na latici. Odnos dominantnih čulnih nadražaja i misli pred objektom su drugačiji kod svih ljudi, ne samo umetnika. Mislim da to dosta zavisi od naših dosadašnjih iskustava. Ono što mene najviše fascinira kod šume su organski oblici, tekstura i svetlo. To su elementi na kojima najviše radim dok stvaram.
Upravo mi je taj proces stvaranja pomogao u mojoj „kancelarijskoj fazi“ da vreme koje proživljavam pred floralnim motivima naizgled bude duže.
Moja, emocijama obikovana, lipa, postala je zaštitni znak „Bitke za Košutnjak“, a mene povezala sa grupom izuzetnih ljudi, odličnih energija i ljubiteljima prirode
Možete li da izdvojite neko omiljeno delo?
Iz svake serije imam par favorita, moram da priznam. Mada se to vremenom uvek pomalo menja. Često one u sebi nose priču za koju sam vezana ili predstavljaju neki, grafički zabeležen momenat iz mog života.
Na primer moj omaž jednoj košutnjačkoj lipi našao je široku društvenu namenu… Počelo je sa mojom željom da omiljeni miris lipe u junu „produžim“ ugradivši ga u jedan od mojih radova „Sezona mirisa lipe“. On je specifičan i po koloritu, jer je pretežno zelen i realističan, baziran više na fotografiji nego na crtežu.
U vreme dok je bio izložen na godišnjoj izložbi u Udruženju likovnih umetnika Srbije, spontano se rodio pokret građana udružen oko najave da bi se deo Košutnjaka mogao ispuniti stambenim jedinicama i betonom. Moja, emocijama obikovana, lipa postala je zaštitni znak „Bitke za Košutnjak“, a mene povezala sa grupom izuzetnih ljudi, odličnih energija i ljubiteljima prirode.
Pošto je Košutnjak jedan od glavih izvora moje inspiracije, kao i da su moji radovi svoj razvoj počinjali upravo tamo, u hladovini drveća, u mirisima lipe, možete zamisliti koliki značaj ima za mene. Cela moja umetnost je samo jedno veliko „hvala“ ovoj velelepnoj šumi našeg grada, za koju slobodno mogu reći i da mi je život promenila.
