Znala je Vera, pričaju njeni učenici, i da se našali, da se nasmeje, i da zaplače, vikne, toliko da shvatiš da kod nje nema glupiranja. Međutim, utisak koji deli i ističe većina njenih bivših đaka jeste da je svu decu gledala ravnopravno
Za KARAKTER priča VERA OBRENOVIĆ, nastavnica geografije iz Crvenke, koja je postala popularna zahvaljujući dirljivom snimku na kojem se vidi kako su je đaci, okupljeni duž hodnika škole, aplauzom ispratili u penziju
Deca vole nastavnika koji je dosledan, pravedan, strog, ali sa pravilima igre, kome su sva deca jednaka, bez favorizovanja, koji puno zna i kome mogu da se dive.
Meni deca nikad nisu bila kriva. Nije mi bio problem da se izvinim detetu, i to sam često činila, ali se zato i oni meni izvine, ako treba. U životu nisam udarila đaka, ni onda kada se to moglo, a ni sada, jer smatram da je to ponižavajuće. Ja poštujem decu, i ona poštuju mene.
Tako govori Vera Obrenović, nastavnica geografije u Osnovnoj školi „Vuk Karadžić“ u Crvenki, a od onoga što nam je ispričala tokom dvosatnog razgovora, mogao bi da se napravi svojevrsni priručnik za mlade prosvetare. Vera je, inače, postala popularna zahvaljujući dirljivom snimku koji su proteklih dana preneli domaći i regionalni portali, na kojem se vidi kako su je đaci, okupljeni duž hodnika škole, aplauzom ispratili u penziju. Kažu da je to najveća pohvala za nastavnika, ali, moramo dodati, i slika, kakva se, u poslednje vreme, retko viđa.
Za četiri decenije rada, kroz Verinu učionicu prošlo je oko sedam, osam hiljada đaka. Praktično, mali grad veličine Crvenke. Pa, ipak, Vera za svakog učenika zna gde je sedeo i kakav je bio.
Nije mi bio problem da se izvinim detetu, i to sam često činila, ali se zato i oni meni izvine, ako treba
Dok prelistava obimni, uredno složeni portfolio, ukazuju nam se obrisi poštovanja vredne karijere: planinarenje i speleologija su joj ljubav od studentskih dana; sa još 17 kolega iz cele Srbije, učestvovala je u izradi statuta Srpskog geografskog društva; godinama je sarađivala sa izdavačkom kućom „Klet“, između ostalog, i u pisanju Radne sveske iz geografije za 5. razred; dodajte tome još preko 400 sati raznih seminara, desetine nagrada, zahvalnica…
ČAS NE SME BITI DOSADAN
Kod Vere se, kažu njeni đaci, ocena zasluživala. Od učenika je tražila znanje kroz logičko povezivanje, primenu u svakodnevnom životu i budućim profesijama.
“Uvek sam se trudila da učim, pročitam, vidim, primenim. Mora se znati i psihologija dece – proceniti šta može… Ali, nije tačno da su deca nezainteresovana, kao što ni računar nije jedino nastavno sredstvo. Ako dobro znate i volite svoj predmet, i lepo se pripremite za čas, možete im držati pažnju. Recimo, nosila sam fen i pesak od kuće, da im pokažem kako nastaju dine. Ili, na geografskoj sekciji, izvajam vulkan, stavim unutra čep, pa malo paprike, sode bikarbone, dodam sirće i napravimo erupciju. Deca se oduševe! Jer, drugačije je kada dete nešto vidi. Mogu, doduše, sve da vide i na računaru, ali se brže zamore”, priča nam Vera, koju smo posetili u rodnoj Crvenki.
Svesna je činjenice da ima kolega kojima se đaci na času penju na glavu, prave gluposti…
“Kod mene nisu nikada, zato što nisu imali vremena. Ja im ili nešto ispričam, ili nešto pogledamo, ili pravimo, pa su sa časa izlazili razočarani što ne traje duže. Ako je detetu dosadno, onda pravi gluposti”, smatra naša sagovornica.
Za Verin izbor poziva, najveću „krivicu“ snosi njena nastavnica geografije, Ana Crnković, koju je obožavala, i koja je, kaže, bila pametna kao pčelica.
“Kad neko nešto nije znao, u bilo čemu, išao bi da pita Anu. Takvi su nekada bili nastavnici. Još uvek možete čuti od devojčica da će biti učiteljice, kad porastu. Sad, međutim, 90 odsto dečaka u petom razredu žele da budu fudbaleri. Naše generacije su bile drugačije. Imala sam sreću da me u gimnaziji i na fakultetu uče vrsni predavači, poput profesora Jovana Petrovića, koji je bio najbolji geolog, hidrolog i geomorfolog u tadašnjoj Jugoslaviji. Pošto je bio i speleolog, uslov da sa njim idete u istraživanje bio je da imate desetke iz prirodnih predmeta. Sa njim smo istraživali Cetinjsku pećinu, završili ispitivanje Resavske i Mermerne pećine, kod sela Gadimlje, blizu Prištine. Ti ljudi su mi, po znanju i manirima, izgledali nedostižni”, napominje Vera.
Prosvetari su, konstatuje, ranije uživali mnogo veće poštovanje, nego danas. Još pamti jedan roditeljski sastanak, s početka karijere, u Odžacima.
“Među roditeljima je bio i jedan čovek iz mesta Deronje, gde je sniman film „Skupljači perja“. U tim ritovima, uglavnom su živeli ljudi slabijeg imovnog stanja, Romi, doseljenici iz Bosne… Taj čovek, mogao je imati četrdesetak godina, ali je izgledao starije, jer je bio izrađen, sa bradom, u jednoj od onih šoferskih bundi, ostao je na kraju roditeljskog. Iz džepa bunde, onim kvrgavim prstima, vadi izgužvanu maramicu, tada nisu bile ove papirne, i u njoj zamotanu – krušku. Evo, kaže, ovo sam ubrao ispred svojih vrata. Znači, on je doneo krušku kao znak pažnje, nije imao ništa drugo, ali ipak… I dan-danas vidim te njegove ruke i tu krušku u toj maramici”, kaže Vera.
Znala je Vera, pričaju njeni učenici, i da se našali, da se nasmeje, i da zaplače, vikne, toliko da shvatiš da kod nje nema glupiranja. Međutim, utisak koji deli i ističe većina Verinih bivših đaka je da je svu decu gledala ravnopravno. Ona kaže da ih je učila da je svako od njih u nečemu dobar, pa i bolji od drugih, i da se trudila da to dobro iz njih izvuče.
„Imala sam u razredu malog Roma, koji trenira karate. Pošto je pobedio na nekom takmičenju, dogovorila sam se sa njim da za razredni čas donese kimono, kako bi razredu pokazao neke kate. Pristao je, i deca su ga pažljivo slušala i gledala šta im je pokazivao. I on je bio srećan, jer je bio u prvom planu. Rekla sam mu: Vidiš kako si ti u nečemu bolji od njih… Ali, to ne znači da ne možeš učiti druge stvari. I uvek sam govorila – osetite meru, do ovde možete, odavde ne. Da li postoje pravila igre u fudbalu? Postoje. E, tako je i ovde. Mora se znati neki red. Đak je mogao da priđe mom stolu samo kada ga pozovem. Ako smo se dogovorili da kad izlazite iz učionice stolicu namestite kao što je namestite kući, to se poštuje. Čistačice su se borile koja će da čisti moju učionicu“, priča naša sagovornica.
Mora se znati i psihologija dece – proceniti šta može. Ali, nije tačno da su deca nezainteresovana, kao što ni računar nije jedino nastavno sredstvo
POSLEDNJI ČAS KAO PRVI
Za Verinog radnog veka, izračunala je, smenilo se osam ministara prosvete. Kada je počela da radi, najavljivala se reforma i uvođenje platnih razreda. Četrdeset godina kasnije, niti je sprovedena prava reforma, niti je rešeno pitanje platnih razreda. Čini joj se da se obrazovanju pristupa prilično površno, i da je situacija kudikamo lošija nego ranije.
„Kada sam prešla da predajem iz srednje u osnovnu školu, pitali su me kako mi je na novom poslu, pa sam odgovarala da su mi se u ondašnjoj školi đaci sklanjali da prođem, dok se sada, slikovito rečeno, provlačim hodnikom, kao kroz lavirint. Sada se mi sklanjamo njima. Kako je bilo nekada odgovaranje? Tražio si, i mogao da vidiš đaku u očima šta neće znati. A sada gledam u očima šta će znati. Današnja deca nemaju snage da sede i uče, jer je ni roditelj nema, svako uzme svoj mobilni, i zavuče se u sobu. Međutim, deca nisu kriva. Ona su proizvod društva, roditelja i nas, prosvetara. Niko tu nije pošteđen, ali ja nikada ne bih stavila prosvetu na prvo mesto. Jer, kakva su sada ovlašćenja prosvetara? Skoro nikakva. Društvo stvara klimu. Nije krivica ni samo na roditeljima “, smatra Vera.
Nikada, za 40 godina rada, Vera nije otišla u školu a da nije bila pripremljena za čas i doterana. U učionicu, kako kaže, nikada nije ušla u pantalonama, jer je tako učena, već uvek u kostimu. I na poslednji čas, otišla je kao kada je počela da radi.
O iznenađenju koje su joj pripremili đaci i kolege, nije imala pojma. Kada je zazvonilo za kraj časa, odložila je atlas u ormar, zaključala ga, ostavila ključ koleginici koja će je naslediti, i prešla pogledom po kabinetu, zbirci stena koju je popunjavala još od studentskih dana…
„Za to vreme, može se videti na snimku, oni su me ispred čekali. A kada sam izašla, zaista sam se iznenadila… Ja, inače, po prirodi, sebe kontrolišem, pa sam se trudila da ne zaplačem, ali bila sam zaista ganuta.. I, jesu, krenule su mi suze, ali sam se držala, jer da sam počela jako plakati, onda bi to već bilo…”.
(Piše Petar Blečić, budikarakter.rs)
