SIMONA SIĆOVIĆ ZA KARAKTER: AKO U ŽIVOTU NE RIZIKUJEMO…

Svojim notama pokorila je slavnu umetničku četvrt u Parizu i već zaslužila titulu “Slavuj Monmartra”, koju, inače, dobijaju samo oni koji zaista vrede i, naravno, imaju talenat. A ona ne samo da sjajno svira gitaru, već je i tekstopisac, glumica… Ima samo 21 godinu

SIMONA SIĆOVIĆ govori za KARAKTER 

Piše Ana Kostić Vučković

Svaka od mojih gitara ima svoje ime, svoju osobenost i energiju. I sa svakom imam poseban odnos

GITARA

Moja najveća ljubav, moj verni prijatelj koji me jedini uvek sasluša do kraja u najlepšim i najtežim trenucima. Ona je bila prisutna u svim najlepšim trenucima u mom životu. Gitara priča za mene kada ja to ne mogu. Svaka od mojih gitara ima svoje ime, svoju osobenost i energiju. I sa svakom imam poseban odnos. Ona je definitivno nešto bez čega ne bih mogla da zamislim svoj život, i svuda je nosim sa sobom. Ona zahteva strpljenje, nežnost i pažnju. Kroz nju sam i naučila te tri stvari. Oduvek sam htela da sviram neki instrument, ali presudan trenutak je bio kada me je tata odveo na koncert AC/DC-a 2009. Odmah sam se zaljubila, neću nikada zaboraviti taj trenutak. Od tog dana nisam prestala da pričam o gitari. Za moj 12. rođendan sam konačno od mame dobila najlepši poklon na svetu.

Moraš voleti Pariz da bi Pariz voleo tebe

PARIZ

Velika raskrsnica. Raskrsnica svih svetskih kultura, umetnika, svetlosti i tame, istorije i budućnosti, života i smrti… Svakako i jedna velika raskrsnica mog života. Veoma brz i živ grad. Moraš voleti Pariz da bi Pariz voleo tebe. Nije uvek tako šarmantan i romantičan, i nema baš tako dobru karmu. Svakako imam veliko poštovanje prema njemu i volim ga, ali ne bih volela da ostanem ovde zauvek. Ne bih volela da moja deca odrastaju ovde.  Zahvalna sam na svemu što mi pruža i što imam priliku da deo svoje mladosti provedem ovde. Hemingvej je na početku svoje knjige o svom životu u Parizu napisao:” Ako si dovoljno srećan da živis u Parizu kao mlad čovek, on će zauvek ostati sa tobom. Pariz je pokretna gozba”.

MONMARTR

Utočište. Svi su dobro došli. Tamo se svi znaju i potpuno je  drugačiji od ostatka Pariza, kao jedno malo selo. On je ideologija. Svaki put kada bih otišla tamo, rešila bih sve svoje nerešive probleme ili zaboravila na sve ono sto me muči. Ljudima je iskreno stalo do drugih ljudi i onoga što oni nose u sebi, a ne na sebi. Drago mi je što prisustvujem nastavku istorije Monmartra. Životne vrednosti koje se tamo gaje su dobrota, iskrenost, darežljivost, empatija, emocije,… Monmartrovci su čuvari Monmartra, čuvari kulture i ljudskih vrlina.

Dopuštam da me život vodi, jer ponekad on ima i bolje planove za mene nego ja sama

PLANOVI

Često ih pravim, ali dopuštam i da me život vodi, jer ponekad on ima i bolje planove za mene nego ja sama. Nadam se da smo u ovoj ludoj 2020. shvatili koliko planovi mogu biti beznačajni. Zato je bolje uvek biti spreman na improvizaciju i igrati se. Jednom mi je jedan uspešan čovek rekao da je srećan zato što on svoj posao shvata ozbiljno, ali život ne. I zaista, kada se tako postavim, stvari se mnogo lakše odvijaju.

 

SRBIJA

Moj koren, volim je i poštujem takvu kakva jeste. Luda, apsurdna, glasna…Moji roditelji su patriote, pa su me oni i naučili da volim i poštujem Srbiju. Nažalost, smatraju da mogu da imam neki bolji život van Srbije, ali su mi preneli taj osećaj patriotizma tako da nikada ne zaboravim odakle dolazim. Žao mi je zbog svega što se trenutno dešava u Srbiji. Ponekad mi je jako teško da pratim vesti, jer se osećam bespomoćno.  Smatram da smo lud, ali dobar narod i da definitivno ne zaslužujemo ovakav način života. Mnogi stranci su mi rekli da smo najgostoprimljiviji i najiskreniji narod u Evropi, i zaista se ponosim time. Srbija je prelepa zemlja, imamo predivnu prirodu i treba da je negujemo.

KULTURA   

Žao mi je što je zapostavljena u našoj zemlji, jer kultura i znanje su nešto iz čega se rađa dobro, dok iz antikulture i neznanja proističe samo zlo, to smo već imali prilike da primetimo. Mladim generacijama treba razvijati kritičko mišljenje, a ne sputavati ga. To je ono što mi je najviše smetalo i smatram da je to jedan od naših najvećih problema. Mnogo mladih je otišlo iz Srbije, ali i dalje ima kvalitetnih ljudi koji rade izvrsne stvari. Volela bih da više čitam o njima, o pozitivnim i lepim stvarima koje se dešavaju. Stvari koje gledamo i čitamo veoma utiču na naš um, a ono što se meni prvenstveno pojavljuje na telefonu su crna hronika, satira i rijaliti. Mislim da možemo bolje od toga.

Često se setim Glogovca i njegovih reči, i dalje mi ukazuju pravi put kada se nađem u nekoj teškoj situaciji

GLOGOVAC

Jedan od najboljih ljudi koje sam upoznala u životu. Veoma sam zahvalna što sam imala priliku da godinu dana pohađam časove glume koje je on vodio. Naučio nas je mnogo više od glume. Bio je veoma posvećen. Sam bi nam prilazio kada bi primetio da neko od nas ima problem u privatnom životu, pričao sa nama i delio nam mnoštvo iskrenih saveta. Naučio nas je da stvari nazovemo pravim imenom. Glogi je za mene simbol iskrenosti, dobrote, saosećajnosti  i još mnoštva ljudskih vrlina. Često se setim njegovih reči, i dalje mi ukazuju pravi put kada se nađem u nekoj teškoj situaciji. Nepravedno je što je otišao tako prerano.

HRABROST

Kada, uprkos strahu koji osećamo, odlučimo da uradimo nešto. Volim taj kontradiktorni miks emocija. Nekako ga doživljavam kao veliki prasak iz kog svakog trenutka može biti stvoren neki novi svet. Izuzetno je cenim kao osobinu. Ona je neophodna da bi se preuzeo rizik, a ako u životu ne rizikujemo, onda i nije toliko interesantno. Mnogi veliki uspesi su začeti velikim rizicima.

KUHINJA

Mnogo volim da klopam i da spremam klopu. To je još jedna velika strast u mom životu. Volim da učim da spremam neuobičajene stvari koje se nisu jele kod nas u kući kada sam bila mala. Volim da jedem raznoliku hranu i definitivno ne volim da ponavljam slične obroke tokom nedelje. Omiljeno jelo su mi bakine sarme. ubedljivo.

VAJFERT

Ulica Đorđa Vajferta je moja omiljena ulica na Neimaru, koja se nalazi odmah pored moje Osnovne škole “Svetozar Marković”. To je ulica za koju su vezane najlepše uspomene mog detinjstva – prvi usponi i padovi, prve ljubavi, prvi akordi na gitari, prvi bend, pa čak i prvi koncert u mom životu. Svako leto bismo provodili u Neimarskom parku, od jutra do mraka, prskali se vodom da se oslobodimo vrućine, igrali kocke, slušali muziku, plesali…  Zimi bismo se grudvali, pravili Sneška… Danas kada prolazim tom ulicom, na mom licu se obavezno ozari jedan poseban osmeh zbog naleta svih tih uspomena.

simona-sicovic

 

Share