Šta je značilo notorno francusko „ne“ Severnoj Makedoniji i Albaniji i čemu se Srbija može nadati ove godine kada je u pitanju njen put ka Evropskoj uniji?
Za KARAKTER piše MILENA LAZAREVIĆ, programska direktorka Centra za evropske politike
Prošla 2019. bila je turbulentna za odnose našeg regiona i Evropske unije. Nakon više godina prilično automatizovanog i usporenog procesa kad je u pitanju naš region, gde se proširenje razmatralo uglavnom na birokratskom nivou, EU se „probudila“ ‒ zapravo još tokom 2018 ‒ i pitanje svog proširenja postavila znatno više na svojoj političkoj agendi.
No, krajem 2019. Francuska je zaustavila donošenje odluke o otvaranju pregovora o članstvu sa Severnom Makedonijom i Albanijom, čime je otvorila brojna pitanja i spekulacije o daljem toku procesa.
Šta je značilo ovo notorno francusko „ne“ i čemu se Srbija može nadati u 2020. kada je u pitanju njen put ka Uniji?
Suštinski, Francuska je odložila odluku o otpočinjanju pregovora sa još dve zemlje regiona za proleće ove godine, ali je i svoju buduću podršku uslovila reformom samog procesa proširenja. U kratkom neformalnom dokumentu koji je francuska vlada predstavila, zatraživši od Evropske komisije da pripremi konkretan predlog novog pristupa, izloženi su elementi koji bi mogli da budu njegovi stubovi.
Najpre, predlaže se postepena integracija kroz grupe sektorskih oblasti, što bi značilo da se članstvo u Uniji postiže u etapama, a ne „sve odjednom“ i tek po završetku celokupnih pregovora ‒ kako je slučaj prema sadašnjem pristupu.
Potom, francuski predlog insistira na strogim uslovima članstva i objektivnom praćenju napretka, kao i na približavanju između zemalja kandidata i EU po socijalnim i ekonomskim pokazateljima. Pored toga, predlažu da se kroz proces obezbede opipljive koristi za građane zemalja kandidata, poput mogućeg pristupa dodatnim fondovima EU.
Konačno, francuski predlog ističe neophodnost da proces pristupanja bude dvosmerna ulica, tj. da država koja nazaduje u reformama može da nazaduje i na putu ka EU.
Iako nisu svi elementi francuskog predloga potpuna novost, i neki su u određenoj meri već prisutni u postojećoj metodologiji proširenja, u paketu oni pružaju sliku jednog potencijalno dosta drugačijeg procesa nego danas.
Ukoliko Evropska komisija temeljno razradi ove predloge, potencijalno bi se u EU moglo ulaziti u fazama, pri čemu bi na svakoj etapi građani mogli da osete konkretne koristi članstva u vidu finansijske podrške, većih prava i mogućnosti njihove zaštite pred Evropskim sudom pravde, itd.
Istovremeno, predstavnici vlade države koja pristupa mogli bi ‒ doduše bez prava glasa ‒ da učestvuju u raspravama u institucijama EU i privikavaju se na složeni sistem odlučivanja u EU. Ovo poslednje je jako važno, jer tradicionalno nove članice nisu uspešne u predstavljanju nacionalnih interesa i izgradnji koalicija u evropskim debatama.
Ostaje pitanje hoće li ‒ i želi li ‒ Srbija da bude deo ove nove priče o proširenju? U svom stilu, srpski zvaničnici su se unapred ogradili i zauzeli pasivno-agresivni stav prema novim idejama, bez ozbiljne analize kako bi novi predlozi mogli da budu u korist naših građana i građanki.
Nekako je lakše biti protiv, jer to ne zahteva ni puno znanja ni puno rada. U januaru, Evropska komisija će predstaviti prvi nacrt svog predloga, a diskusije među državama članicama će trajati bar do aprila, a možda i do maja, kada će se u Zagrebu održati Samit EU i zemalja Zapadnog Balkana.
Do tada, civilno društvo će nastaviti da zagovara i utiče na EU da novi predlozi budu što bolji po nas, a ostaje da vidimo kako će to vreme iskoristiti zvanična država.
(Budikarakter.rs)
