Devedesete su one godine u kojima sam bila glavna glumica svoje mladosti. Srce na teren! Borba za egzistenciju u ratovima i kriminalom narušenoj stvarnosti. Borba za život. Da, u pravu ste – tu borbu smo samo deklarativno dobili, preživeli uz ogromne gubitke. Evo naše dece danas. Izgubili smo njihov svet, unakazili im mogućnosti, nabili ih u izolaciju, izgubili ih u virtuelnom prostoru u koji su od nas zbrisali
JELENA BOGAVAC, rediteljka i spisateljica, govori za KARAKTER
Piše Pavle Čobanović
Foto Isidora Todorović
Mladi veruju da je baviti se politikom „zabavno, jer moš da smišljaš sranja koje ćeš da uvaljuješ budalama koje se primaju“
S obzirom na to da se tokom radnje Vašeg novog romana Robin sa Krsta dešava koronavirus, čini se da ste Vi među retkima kojima je ovaj stravični ambijent izazvao izliv inspiracije. Da li Vam je pisanje pomoglo da lakše podnesete 2020?
Porasla sam u najrazličitijim stravičnim ambijentima kao i svi ljudi moje generacije na ovim prostorima. Korona je došla kao kruna. Trnova kruna na naše proćelave glave. Kraj predsmrtne mladosti. Moje pisanje je naravno stalno provocirano subjektivnim osećanjem mnogih poraza koje smo preživeli na raznim planovima. Mnogo pišem, jer nemam drugo oružje sem tastature – pa se branim „kao ruža sa dva smešna trna“ i slovom. Dogovor za nastavak romana Betmen nad Zvezdarom bio je napravljen uoči epidemijskog zatvaranja. Ni po koju cenu ne probijam rokove, nikad. Pa tako je bilo i ovog puta.
O bliskoj istoriji lagali smo najviše. Svako je urlao svoju priču
Za Gaju, junaka Vašeg romana iz 1996. godine Betmen nad Zvezdarom ste rekli da mu verujete sve, dok ste za protagonistu Robina sa Krsta istakli da mu ne verujete ništa. Prvi protagonista je iz devedesetih i otac je drugog iz dvehiljaditih. Da li je taj odnos prema likovima identičan Vašem sveukupnom osećanju u tim vremenima? Dakle devedesetih, u vreme Gaje, imamo nadu da će nam biti bolje a već dvehiljaditih, u Robinovo vreme, postepeno gubimo svaki tračak vere?
Generacijski niz. Deda partizan, tata šezdesetosmaš, sin kriminalac, unuk ilegalac
Gaja je lik moje mladosti. On je moj događaj, lična anegdota. Devedesete su one godine u kojima sam bila glavna glumica svoje mladosti. Srce na teren! Borba za egzistenciju u ratovima i kriminalom narušenoj stvarnosti. Borba za život. Da, u pravu ste – tu borbu smo samo deklarativno dobili, preživeli uz ogromne gubitke. Evo naše dece danas. Izgubili smo njihov svet, unakazili im mogućnosti, nabili ih u izolaciju, izgubili ih u virtuelnom prostoru u koji su od nas zbrisali. Voajerisati te mlade, malo starije klince od mog sina, bilo je najpre zabavno, a onda baš bolno. Volim da se pravim važna pa kažem „ne može mi Robin ništa“ ali u stvari – duboko me potresao njegov socijalni autizam i duboko me dirnulo na etičkom planu koliko smo kolektivno krivi i neoprezni bili. Jer valjda je bilo jasno da će biti teže kad postane navodno lakše. Jer smo svoja podeljena novoistorijska i socijalna mišljenja i stavove lansirali jedni na druge kao roditelji koji se razvode uz tuču. O bliskoj istoriji lagali smo najviše. Svako je urlao svoju priču. Većina dece, mladih, nema pojma kako da formira svoje etičko, nacionalno ili versko osećanje. Ne shvataju šta je dobro a šta loše. Više ih niko i ne ubeđuje da ne smeju da kradu. Naprotiv. Deca uče da lažu čitajući tabloide. Mladi veruju da je baviti se politikom „zabavno, jer moš da smišljaš sranja koje ćeš da uvaljuješ budalama koje se primaju“. Tako klinci opisuju trenutak. I kažu: „Pa voleo bih i ja i mogo bih to malo i ja da im radim“. U njihovoj stvarnosti relativizovano je zlo. Relativizovano dobro. Oni se nas stide i plaše se naših nastranosti. Samleli smo najmlađe generacije. Kaže Robin, opisujući jedan svoj trip izazvan ekstazijem koji im dileri u pregrštima uvaljuju po jako „razumnim“ cenama: „…pogledam u nebo, kad nema neba, samo kosmos… zgrade u kosmosu“. Hoću da kažem, to što klinac tripuje, to je “nemanje neba“. Kako to vama zvuči? Meni kao nemanje krova nad glavom. Ili bez kape u januaru. Boli glava koliko je zima. Onda kaže „važno je samo da nastavim da hodam. Po kori planete“. Jedino sidro je dakle gravitacija, a jedini otpor i jedino rešenje – ravnomerno pravolinijsko kretanje“. Baš tužno, jelda. Jer gde smo tačno mi između njih i gravitacije?
CEO I FENOMENALAN INTERVJU SA JELENOM BOGAVAC ČITAJTE U MAGAZINU KARAKTER, KOJI JE NA KIOSCIMA
