Devedesete su izuzetno doprinele da budem ono što jesam, baš zato što su bile toliko turbulentne. Ceo tinejdžerski period sam provela u njima. Prvi put sam otišla na protest. Prvi put sam počela da radim. Prvi put sam otputovala sama u inostranstvo. Tada je počelo i urušavanje jedne države. Tada sam postala svesna da sama moram da se izborim za svoje mesto pod suncem, da nema sistema i društva koje može da mi pomogne u tome. Samo sa intuicijom, ogromnim radom i ulaganjem u sebe, shvatila sam da mogu da idem napred. A napred je jedino što sam želela
DUBRAVKA NEGRE, šefica Regionalnog predstavništva Evropske investicione banke za Zapadni Balkan, u svojevrsnoj životnoj ispovesti, za KARAKTER
Piše Nenad Čaluković
BEOGRAD
Beograd je moja prva ljubav! Tu sam rođena, tu sam odrasla. Nosim ga svuda u srcu. Beograd ima energiju, koju mi, Beograđani, znamo da razumemo. Svako ljubav prema mestima doživljava na svoj način, ali za mene Beograd jeste jedna velika emocija. Koliko sam bila srećna da u jednom periodu svoga života iz njega odem, toliko mi je bilo drago da se svaki put u njega vratim. Svako Beograd doživljava na svoj način, ali ono što je sve prisutno je toplina, gostoljubivost i kosmpolitski duh koji postoji od vajkada. To je grad za koji me vežu prva sećanja na detinjstvo, mirisi koji su se urezali zauvek. Drago mi je da i moja deca mogu da osete deo tog duha, atmosfere starog Beograda koga su nosile predratne porodice, naši znameniti preci i generacije novih naraštaja koje su stasavale u njemu i menjale ga. Mislim da se Beograd dosta promenio, naravno i svet se menja, ali ulice Dorćola, ulivanje Save u Dunav, splavovi na Savi, blokovi na Novom Beogradu, naselja kao što su Voždovac i Zvezdara, beogradska pozorišta, drveća kestena, tramvajske šine, su nešto što u meni budi posebna osećanja: nostalgije, slobodnog duha, želje da se u Beogradu bude zauvek, a da se opet iz njega odlazi i u njega vraća. I dalje mislim da Duško Radović nije pogrešio kada je rekao: „Ko je imao sreće da se jutros probudi u Beogradu, može smatrati da je za danas dovoljno postigao u životu“.
Srž svega što sam postala ugrađena je u mene tokom odrastanja. Lepi maniri, pristojnost, pristupačnost, uvažavanje drugih, ali i istrajnost u svom radu, je sve ono što sam naučila od svojih roditelja, ali i od bake i deke. To me i vodi kroz život.
Imam pet godina starijeg brata, koga obožavam, jer mi je on uvek bio zaštitnik, često prikriveni. Divno je kad znate da neko pazi na vas iako njegov pogled ne osećate. Ja sam (samo) bila i ostala „Đedina sestra“
PORODICA
Odrasla sam, pre svega, u porodici u kojoj je rad oduvek bio -gotovo – jedina dogma. Roditelji su mi inženjeri, koji su u Beograd došli iz Zapadne Srbije da uspeju. I jesu. Otac je bio jedan od prvih koji je u staroj Jugoslaviji radio na istraživanju nafte sa partnerima iz Amerike, i jedan od prvih koji je u socijalizmu započeo preduzetnički biznis, koji se razvio kao jako uspešan, do njegove prerane smrti. Majka, iako je imala svoju karijeru u uspešnoj slovenačkoj firmi, maksimalno je bila požrtvovana za porodicu. Porasla sam sa tradicionalnim vaspitanjem koje me je naučilo pravim vrednostima, ali sa roditeljima koji su imali liberalni pogled na svet i koji su me uvek maksimalno podržavali. Srž svega što sam postala ugrađena je u mene tokom odrastanja. Lepi maniri, pristojnost, pristupačnost, uvažavanje drugih, ali i istrajnost u svom radu, je sve je ono što sam naučila od svojih roditelja, ali i od bake i deke. To me i vodi kroz život. Imam pet godina starijeg brata, koga obožavam, jer mi je on uvek bio zaštitnik, često prikriveni. Divno je kad znate da neko pazi na vas iako njegov pogled ne osećate. Ja sam – samo – bila i ostala „Đedina sestra“ (od Đedović, devojačko).
DEVEDESETE
Devedesete su izuzetno doprinele da budem ono što jesam, baš zato što su bile toliko turbulentne na našim prostorima. Ceo tinejdžerski period sam provela u devedesetim – završila sam osnovnu i srednju skolu i krenula na fakultet. Počela sam tada prvi put da radim. Prvi put sam otputovala sama u inostranstvo. Osnovnu školu sam završila u Braće Jerković. Svi znamo šta je to beogradsko naselje značilo devedesetih. Asocijaciju na kriminal, opasne momke, bezakonje, trenerke i „kajle“. Kada sam imala 16 godina, najbolji drug mi je umro od overdoza. Sa 16 sam prvi put otišla na studenstki protest. Devedesete za mene predstavljaju početak urušavanja jedne države, jednog društva, jednog sistema vrednosti. Donele su mnogo patnje, odnele su mnogo ideala sa kojima smo odrasli. Za mene je to bilo novo doba koje je donelo ogromne promene. Promene su postale jedina konstanta, i tada sam postala svesna da sama moram da se izborim za svoje mesto pod suncem. Da nema sistema i društva koje može da mi pomogne u tome. Samo sa intuicijom, ogromnim radom i ulaganjem u sebe, shvatila sam da mogu da idem napred. A napred je jedino što sam želela, kao i da odem i u svet. Nazad se nije moglo.
Mediji su ostali moja velika ljubav
MEDIJI
Mediji su ostali moja velika ljubav. Karijeru sam počela kao TV producent za CNN International, gde sam organizovala izveštavanje sa brojnih događaja iz regiona, kao i sa ratišta u Avganistanu. Mnoge od tih scena su mi ostale urezane u sećanje, jer sam videla mnogo mrtvih ljudi na jednom mestu, uključujući i decu, nažalost, a nadam se da su te scene doprle i do drugih ljudi i prenele svu destruktivnost ljudskih konflikata. Danas se bavim poslom koji ima širi, dugoročni društveni značaj, jer je EIB razvojna institucija Evropske unije i u zemljama u regionu finansiramo razvojne projekte, poput škola, univerziteta, naučnih institucija, autoputeva… Smatram da je važno da se o tome priča, kroz gostovanje na događajima, javne diskusije, informacije koje šaljemo medijima, da bi se ljudi uputuli šta neprofitne institucije EU rade u regionu, poput EIB Grupe, koja je ujedno i najveća finansijska institucija na svetu. Inicirala sam i otvaranje Fejsbuk strane EIB za Zapadni Balkan @EIBinWesternBalkans, gde govorimo o važnim temama, poput ulaganja EIB u obnovu bolnica i kliničkih centara, železnice, komunalne i vodovodne mreže, kao i u privredu, nauku i inovacije.
Kao dete bila sam zaluđena Holivudom i filmskom industrijom.
Los Anđeles ima za mene posebnu magiju.
Uvek osetim čudan osećaj u stomaku kad sletim tamo.
Doživela sam donekle “američki san”
AMERIKA
U Ameriku, tačnije Los Anđeles – bila sam, inače, zaluđena Holivudom i filmskom industrijom – sam rešila da odem kada sam imala 12 godina. Kada su roditelji shvatili moju zainteresovanost za SAD, kupili su mi knjigu pod nazivom Amerika, i tada sam prvi put naučila koliko ona ima stanovnika i kako se zovu sve njene države. San mi se konačno ostvario da živim baš u Los Anđelesu, ali tek sa moje 24 godine, kada sam pohađala postdiplomske studije menadžmenta na UCLA, jedne od najboljih škola za menadžment u SAD. Grad Anđela, iako nisam odrasla u njemu, ima za mene posebnu magiju. Uvek osetim čudan osećaj u stomaku kad sletim tamo. Tih šest meseci boravka i studiranja su jedni od najsrećnijih u mom životu. Stekla sam prijatelje za ceo život, doživela donekle “američki san”, obišla Kaliforniju i upoznala mnogo zanimljivih ljudi, pored zaista interesantnog iskustva studiranja na američkom koledžu. Pre dve godine sam odvela ćerku, sa tadašnjih njenih 10 godina, da poseti LA. Izgleda da moja deca gaje istu platonsku ljubav prema tom gradu.
LUKSEMBURG
Najveći deo radnog veka provela sam u Luksemburgu, gde je sedište EIB-a od 1958. godine. Luksemburg je sedište i drugih evropskih institucija, poput Evropskog suda pravde. Luksemburg je pravi simbol Evrope i njene Unije. Mala ušuškana i bogata zemlja koja je dala izuzetan doprinos saveznicima u borbi tokom Drugog svetskog rata, ali i kasnije u procesu stvaranja EU. Danas je to jedan od finansijskih centara Evrope. Luksemburg je kosmopolitski grad u kome pre svega žive stranci. Stanovnici u proseku pričaju po tri jezika, a deca koja se školuju u Luksemburgu pričaju i po četiri, pet jezika. Život u Luksemburgu za mene predstavlja veliku životnu školu. To se odnosi na moj posao u kome sam stekla ekspertizu, dokazala se kroz realizaciju kompleksnih projekata, a za neke od njih sam dobila i prestižne nagrade. U ovoj zemlji sam osnovala porodicu i tu su se rodila moja deca.
Imam veliku, raznoliku porodicu, sa mnogo dece. Dve devojčice sam „usvojila”, one su sada velike devojke i drago mi je da sam im i dalje uzor i oslonac u životu, i tako će zauvek biti. Dvoje najmlađih, koje sam rodila u braku, imaju osam i 12 godina
DECA
Ima li šta lepše i izazovnije od dece?! Imam veliku, raznoliku porodicu, sa mnogo dece. Dve devojčice sam „usvojila“ i odgajila od malena. One su sada mlade, velike devojke i drago mi je da sam im i dalje uzor i oslonac u životu, i tako će zauvek biti. Dvoje najmlađih, koje sam rodila u braku, imaju osam i 12 godina. Odgajati četvoro dece je uloga puna izazova, ali i beskrajnih zadovoljstava, koja proističu iz posvećenosti i predanosti tom zadatku. Svako dete ima svoju ličnost i afinitete i prava je magija to prepoznati i dati mu pravo usmerenje, nenametljivo i mudro. S obzirom na to da odrastaju u zemlji i vremenu koji donose niz izazova, konstantno ih učim koliko je važno prilagoditi se novoj sredini, a ne izgubiti sebe, prihvatiti promene i izaći još jači iz njih, izvršavati svoje obaveze samostalno i savesno.
COME BACK
Povratak u Srbiju bio je za mene prilika da pomognem svojoj zemlji da nađe put ka izlasku iz višedecenijske ekonomske krize i priključi se evropskim integracijama. U tome sam videla svoju misiju. Međutim, taj zadatak nije bio lak. Iako sam se vratila u svoj grad i bila beskrajno srećna zbog toga, osećaj je ponekad bio kao da sam došla u stranu zemlju, gde je od nule trebalo izgraditi kontakte, steći prepoznatljivost i ugled u novom društvenom okruženju. To se odnosilo na moj posao, ali i na moju porodicu i decu koja su različitih uzrasta (tada 15, 8 i 4, četvrta ćerka je već bila na studijama). Ali, ipak, se radilo o zemlji u kojoj sam odrasla i čiji jezik govorim, tako da sam imala prednost u odnosu na moje kolege iz međunarodnih institucija koji su na sličnim pozicijama. Danas, posle četiri godine ponovnog života u Srbiji, mi se čini da sam se brzo snašla u toj novoj situaciji, za kratko vreme adaptirala i postigla nezabeležene rezultate. To, naravno, nije bio lako, mnogo sam radila, ali i pronašla retke trenutke da podelim sa prijateljima i delom porodice koja živi Beogradu i Srbiji. Imala sam priliku i da više vidim svoju baku, koja je, nažalost, preminula, ali bar sam imala prilike da budem sa njom za njen 90. rođendan.
Bitno je da žena ima odgovarajući stav u muškom poslovnom okruženju koji će je što više izjednačiti sa muškim kolegama. Izazov je utoliko veći ukoliko želite da sačuvate ženstvenost
IZAZOVI
Izazova je bilo mnogo, ali nikad ih nisam doživljavala kao prepreke. Svaki izazov može da se prevaziđe, a prepreke su najčešće premostive. Ipak, činjenica da sam u najvećoj meri radila u primarno muškom okruženju, bila je u isto vreme i izazov i podsticaj da još više učim i napredujem. Smatram da i žene i muškarci treba da budu ravnopravni i dobiju jednaku priliku da pokažu svoje sposobnosti. Jedino što je možda nama ženama ponekad potrebno više vremena da dođemo do te prilike, kao i da dokažemo u muškom svetu da nismo „samo“ žene, nego ozbiljni profesionalci, kolege, prijatelji. Bitno je da žena ima odgovarajući stav u muškom poslovnom okruženju koji će je što više izjednačiti sa muškim kolegama. Izazov je utoliko veći ukoliko želite da sačuvate ženstvenost. Ali, to nije nedostižno, samo treba pažljivo raditi na tome i stvoriti takav odnos sa muškim kolegama. Mislim da sam u tome uspela, pored kolega, imam puno muških prijatelja, koji me, mislim, doživljavaju kao svog „druga“.
ODGOVORNOST
To je karakterna osobina, koju neko ima ili ne, ona se ponese i nauči u porodici. Ona se preliva na sve što radimo u životu, na sve sfere. U mom slučaju sam preuzela odgovornost i kao lice EIB u regionu, što nosi dosta veliki teret. Biti odgovoran na takvoj poziciji, znači biti tu i za nezgodna pitanja i situacije koje mogu nastati, a pri tom ostati staložen, dosledan i istrajan. Stoga velika odgovornost znači i veliku hrabrost. U tom više što sam na to mesto došla sa svojih 38 godina i bila u tom momentu jedina žena na čelu međunarodne finansijske institucije u Srbiji.
Ljudi sa ovih prostora treba da gaje više društvene odgovornosti. Ta društvena odgovornost kao da se urušila u poslednjih 30 godina kroz težak period tranzicije koji je pogodio ovaj region. Tu pre svega mislim na to da propustite pešaka na pečačkom prelazu ili drugi auto da se uključi u vašu traku. To su male stvari koje život u jednom društvu čine prijatnijim i lepšim. Ili ona profesionalna odgovornost da promenite bateriju na satu koji je stao, pre nego što pitate šta vaša država može da uradi za vas. To je onaj čuveni „sat“ dr Zorana Đinđića. Nadam se da će se to povratiti u društvu sa okončanjem tranzicije, i povratiti se neke osnovne kulturne vrednosti.
Inspiriše me Amelija Erhart, prva žena avijatičarka, koja je preletela Atlantski okean
INSPIRACIJA
Inspirišu me ljudi koji su svojim delima pomerili granice, inspirisali druge i svojim primerom doprineli stvaranju boljeg, ravnopravnijeg, naprednijeg društva u vremenu u kojem su živeli. Izdvojila bih Ameliju Erhart, prvu ženu avijatičarku, koja je preletela Atlantski okean davne 1928. Svojim delom, hrabrošću i izjavama koje su ušle u istoriju i danas predstavlja heroinu i pionira u percepciji uloge žena u društvu: „Žene, kao i muškarci, treba da pokušavaju da urade nemoguće i, ako u tome ne uspeju, njihov neuspeh treba da bude podstrek za druge“, samo je jedna od njenih inspirativnih poruka. Ili: „Najteža stvar je doneti odluku da nešto uradimo, ostalo je stvar naše posvećenosti…“
Ugledajući se na svoje uzore, i sopstvenim radom želim da dam pozitivan primer okruženju u kojem živim, kao i svojoj deci, ali i novim generacijama. U tu svrhu redovno gostujem kao predavač na univerzitetima u regionu i Evropi.
AMBICIJE
Za mene je to težnja da budem najbolja verzija sebe. Moja je ambicija u suštini usmerena ka činjenju dobrog. Ona me nagoni da neprestano, bez zadrške radim na sebi, kako bih svojom unutrašnjom snagom ostvarila privatne i profesionalne ciljeve koje sebi postavljam. U mom slučaju, dobar deo tih ciljeva je vezan za dobrobit zajednice i okoline u kojoj živim.
Obožavam knjige sa citatima, recimo Misli 1.000 mudraca, ili Blago cara Radovana od našeg velikog Dučića.
Veliki sam jugonostalgičar. Uostalom, to je zemlja u kojoj sam se rodila i odrasla.
Kafana me opušta (smeh). Dobra violina, gitara i harmonika, uz naše sjajne domaće pesme, u dobrom ambijentu, sa dragim prijateljima, ima li šta lepše?!
OPUŠTANJE
Preko potrebni trenuci! Najviše me opušta muzika, kao i čitanje – obožavam knjige sa citatima, recimo Misli 1.000 mudraca, ili Blago cara Radovana od našeg velikog Dučića. Od muzike, volim sve što je kvalitetno, nemam neki poseban žanr koji isključivo pratim. To bukvalno zavisi od raspoloženja i trenutka. Od roka preko popa, klasične muzike do latino, džeza i električne muzike. Naravno, da obožavam našu domaću zabavnu muziku. Veliki sam jugonostalgičar. Uostalom, to je zemlja u kojoj sam se rodila i odrasla. I na kraju, kafana me opušta (smeh). Dobra violina, gitara i harmonika, uz naše sjajne domaće pesme, u dobrom ambijentu, sa dragim prijateljima, ima li šta lepše?!
