Roditeljima danas, ako hoće da priznaju, nedostaju reči, one glavne, istinite, večne, pa i novogodišnje, za kojima deca tragaju
BRANKICA JANKOVIĆ, poverenica za ravnopravnost, u svojoj stalnoj kolumni Konkavno ogledalo za KARAKTER
Jedna od omiljenih knjiga mog detinjstva bila je roman Arsena Diklića „Ne okreći se, sine“. Spadala je u obaveznu lektiru za osmi razred osnovne škole, ako me sećanje ne vara, u bivšoj nam, zajedničkoj, SFRJ. Za one koji su zaboravili o čemu se u knjizi radi, a naročito za one koji knjigu nisu ni pročitali, u najkraćem: otac, Neven Novak, komunista i ilegalac, uhapšen je i poslat u logor Jasenovac. Njegov sin, Zoran, smešten je u ustaški dom za prevaspitavanje gde, podvrgnut surovom tretmanu i psihološkom zlostavljanju, usvaja novi, krhkoj dečijoj psihi nametnuti, identitet i sistem vrednosti. Pri jednom transportu logoraša, otac uspeva da pobegne i kreće u potragu za svojim detetom. Neven pronalazi sina, uspe da ga odvede iz doma, pokušava sa njim da se domogne partizanske teritorije, potera ih sustiže, otac se svesno žrtvuje da bi sinu uspelo da pobegne. Umirući, otac izgovara – Ne okreći se, sine.
Eto, zaista najkraće moguće. Šturo. Škrto. Bez analize strukture i likova dela. Pisano po sećanju, koje vrlo često i nije najbolji izvor podataka, naročito ako se uzme u obzir da se uglavnom pamti opšti utisak, i to onaj iz onog doba, u onoj pameti.
Prošlo je od tog prvog čitanja više od tri decenije i danas, kada sam i sama roditelj(ka) dva dečaka (zapravo – tri, pošto se moj suprug često ponaša kao da je vršnjak naših sinova), i kada se svašta steklo u mojoj današnjoj pameti (u odnosu na onu bivšu) – ja još uvek nisam uspela da pronađem, niti sama da osmislim, ni jednu važniju, istinitiju i poučniju poruku koju bih mogla svojim dečacima da uputim kao nekakvu smernicu za njihove buduće živote, od te četiri reči – Ne okreći se, sine. Roditeljima danas, ako hoće da priznaju, nedostaju reči, one glavne, istinite, večne, pa i novogodišnje, za kojima deca tragaju, jer se od roditelja očekuju životne istine u suočavanju sa stvarnošću, mnogo nesigurnijom nego što je nekad nama izgledala u vreme čitanja pomenutog romana.
Ne okreći se – jer sve što je iza tebe – prošlost je. Kakva god da je bila, ali je prošla
PROŠLOST
Ne okreći se – jer sve što je iza tebe – prošlost je. Kakva god da je bila, ali je i prošla. Tamo ima svačega. I lepog i ružnog, i radosnog i bolnog, ima zabluda, mitova, opsena, sumnji i slutnji – i sve si to ti. Ima i smeha, lepote, radosti nekih trenutaka ili događaja. I to si ti. Ima izneverenih nada, ima neispunjenih želja, ima dostignutog, a nezadovoljavajućeg, ali i postignutog, a nedovoljno zasluženog. Ima onog što si učio, a nikada nisi naučio, kao što ima i onog što ti se samo predalo, što ti je pripalo samo od sebe, bez ikakvog tvog truda i napora. Mnogo šta si shvatio, a još više nisi, ali ti je i jedno i drugo podjednako korisno. Ako umeš da gledaš, da vidiš, da shvatiš. Trebalo bi da si naučio da čuješ, ne samo da slušaš, nego i da zaista čuješ to što slušaš. Da razumeš to što si čuo. Ne onako kako je ono zvučalo, nego šta je stvarno značilo to što ti je rečeno. Trebalo bi i da si se osposobio da svakom licu umeš da vidiš i naličje. Trebalo bi, takođe, da si naučio da gledaš – žmureći. Neke stvari najbolje vidiš zatvorenih očiju. Trebalo bi, osim svega toga, da znaš i da je reč opasno oružje, te da si spoznao pravo značenje one narodne – Čovek se često pokaje za ono što je izgovorio, a vrlo retko za ono što je prećutao.
Ne okreći se – jer tamo su bivša kajanja, koja tvore sadašnje nemire i buduće nespokoje
Ne okreći se – jer tamo su, još uvek, oni stari strahovi, još strašniji danas – kada izgledaju nikakvi, obični
SADAŠNJOST
Ne okreći se – jer tamo su bivša kajanja, koja tvore sadašnje nemire i buduće nespokoje. Budi zreo za svoje nekadašnje zablude, jer one, na ovaj ili onaj način, u ovoj ili onoj formi, dugo, zapravo večno, žive. I bole. Porekni ih, odreci ih se, ali ih, prvo, naglas priznaj. Najpre samom sebi. To je lekotvorno. To je dušespasno. To ti je putokaz u mraku u koji tek treba da zakoračiš.
Ne okreći se – jer tamo su, još uvek, oni stari strahovi, još strašniji danas – kada izgledaju nikakvi, obični. Danas – kada ti se čini da si od njih i telesno i duhovno i viši i jači. Tamo su mitovi i legende uz koje si rastao, sa kojima si rastao. I porastao. Dovoljno. Vreme je i njih da prerasteš. Pamti ih, da bi pamtio sebe, ali na njima ne gradi budućeg sebe. Sebe, budućeg, gradi sobom, onim što trenutno jesi, kakav jesi, kakav umeš, smeš i možeš da jesi – a ne onakvim kakvim pamtiš da si (možda) bio. Stvarnost i realnost nisu mitovi, niti legende – što ne znači da današnja stvarnost nekog budućeg dana neće prerasti u mit, neće postati legenda. Na osnovu čega će oni koju budu došli posle tebe moći da pamte sebe.
Ne okreći se. Gledaj napred. Napred je budućnost. Neizvesna, možda teška, komplikovana, zahtevna, ali – budućnost. Tvoja. Kakva god da jeste
BUDUĆNOST
Ne okreći se. Gledaj napred. Napred je budućnost. Neizvesna, možda teška, komplikovana, zahtevna, ali – budućnost. Tvoja. Kakva god da jeste. Prošlost je bila. I prošla. Nju znaš, poznaješ je, znaš kakva je, ne možeš je izmeniti, niti opravdati ono što u njoj nije bilo dobro, hrabro, časno i čestito. Trebalo bi da si iz nje naučio sve to što će ti biti potrebno za taj pogled unapred. Jer, kad se sve ono što je bilo – sabere, kad se realno proceni, kad se o svemu pošteno i bez okolišanja donese sud – trebalo bi da zaključiš da je život ono što će tek biti i za šta bi valjalo imati prave odgovore i rešenja.
Srećna ti Nova godina.