BRANKICA JANKOVIĆ, poverenica za zaštitu ravnopravnosti, u svojoj stalnoj kolumni za KARAKTER
Ovih se dana, da ne kažem meseci, ili pak godina, mnogo govori o dijalogu. Neki tvrde da ga u Srbiji uopšte nema, da nam je potrebniji više nego ikada, a neki da ga ima i previše i da se besprekidno organizuju na razne teme, ali da im se ne zna ni svrha ni namera, kao i da u njima učestvuju nerelevantni sagovornici.
Čini se da sredine nema i da se sve nalazi na nekom od polova u odnosu na predmet ili biće razgovora. Nijanse se teško razumeju i skoro da se smatra slabošću ili nedostatkom hrabrosti ako niste zauzeli stav i nemate mišljenje koje se može postaviti u neku od pomenutih krajnosti. Ljudi koji promišljaju i analiziraju stvari iz različitih uglova i uzimaju u obzir različite pozicije i društveno-istorijski kontekst polako izlaze iz mode i vide se kao dosadni i naporni, jer zahteva se brzina i površnost. Kult površnosti i brzog uspeha, ma šta on značio, caruje svetom. Naravno, i dijalogom. A sve su ređi pravi dijalozi. Oni, posle kojih u sebi nosimo mnogo više nego što smo u taj razgovor uneli. Zlata vredni, jer nam je drugo mišljenje bilo potrebno da bolje razumemo i sebe i stvarnost.
„Jača strana“ treba da pokaže spremnost da strpljivo sluša i, što je još važnije – čuje i razume onog drugačijeg, slabijeg
ŽENE U DIJALOGU
Šta je zapravo dijalog? Ljudi često zaborave da dijalog nije nikakav rat, ni duel, niti nekakva pričica radi priče, ili pukog učešća zbog fotografije na nekoj od digitalnih platformi. Biti uspešniji u dijalogu ne znači poniziti ili uništiti sagovornika do krajnjih granica, kako se to, prečesto za moj ukus, razume na našim prostorima, pa se pohvaljuje i slavi pobednik koji je nadmašio sagovornika prevarom, uvredom, poniženjem, pa i surovom moći i bezobrazlukom. Nekad samo povišenim tonovima, dubljim glasom, vikom. U tim uslovima žene imaju manje šanse. Verujte na reč, probala sam, ali moj glas nije mogao da dostigne tu visinu tona u jednom nazovi dijalogu. Doduše, nisam se ni trudila, jer sam osnove biologije učila u petom razredu.
Dakle, dijalogom se ne može nazvati svaki razgovor. Postoje pravila i kriterijumi, uglavnom u domenu etike. Zato razumem one koji kažu da nema dijaloga – politika je postala usud našeg života, pa većina zapravo kada kaže dijalog, misli na onaj politički.
POLITIČKI DIJALOG
Pre neku godinu, pre „korona vremena“, započeo je, danas već nadaleko poznati, dijalog vlasti i opozicije. Sećam se živo kada dvojica učesnika, predstavnika dve strane, ispred ulaza u zgradu Skupštine u Ulici kralja Milana, poznatije kao „Mala skupština“, na pitanje novinara odgovaraju otprilike isto – da idu da čuju šta ovi, dakle oni drugi, hoće, mada ne veruju da ima smisla razgovarati jer oni tvrde da mi nismo u pravu i hoće samo ono što oni hoće. Pitala sam se ko ima toliko vremena za gubljenje i kako li su to političari zamislili da se bave politikom. Pa dijalog je „osnovno sredstvo“ za njihov rad. Dijalog je najvažniji segment političke kulture, čiji se nivo razvijenosti i meri kvalitetom dijaloga. Kvalitet podrazumeva i svrhu razgovora i relevantnost sagovornika i njihov odnos u dijalogu i životu uopšte. Danas mi se čini da se stvari razvijaju bolje u odnosu na početak. Deluje bar tako, a videćemo krajnji rezultat.
Samo istinski ravnopravni sagovornici imaju šansu da se razumeju
Iskreno, bilo bi me nekako sramota, mislim na onu transfernu sramotu, kada bi se pokazalo kako naši politički delatnici nisu u stanju da vode razgovor sa svrhom i ciljem koji vodi ka razumevanju stvari i ostvarenju nekakvog rezultata. Smetalo mi je, inače, što je bilo potrebno da u nekim od ovih dijaloga uzmu učešće i evropski posrednici. Ne zato što ne zastupam evropske vrednosti, naprotiv, ja sam posvećena zagovornica i graditeljka temeljnih evropskih vrednosti, već zato što mi valjda bolje ovde poznajemo naš maternji jezik i društveni kontekst. Nije valjda da smo zaboravili kako se razgovara. Ne trebaju nam, valjda, prevodioci. Mada se često setim scene iz serije Bela lađa, u kojoj Šojić predlaže da počnu da razgovaraju na engleskom, jer eto, svi govore srpski, ali niko nikog ne razume.
DRUŠTVENI DIJALOG
Vratiću se na tzv. društveni dijalog, koga, kažu, ima više u našoj realnosti. Tačnije, na običan ljudski dijalog/razgovor. Najčešći je i najbolji kada i ne podrazumeva postojanje pravila, već samo iskren i otvoren susret dvoje ili više ljudi, sa različitim pogledima na stvari. Nekada on krene tokom koji nismo predvideli, pa ni želeli, ali reči idu same od sebe. Ima tu i raznih obrta, ali nekako ide i tu se strane mnogo više međusobno slušaju nego u dijalozima sa tačno utvrđenim pravilima, u kojima se učesnici, neretko, koncentrišu na ono što će reći i kako da doskoče „protivniku“. I, eto nas kod dva ključna elementa dijaloga: slušanje i tolerancija.
Bitno je čuti, do kraja čuti i zaista čuti, šta predlaže onaj drugi, jer možda je rešenje baš u susretu dva stava, budući da nema nijednog životnog pitanja sa samo jednim odgovorom. Korisno je čuti sva mišljenja, iako nije moguće uzeti ih baš sva u obzir. Nadalje, i argumenti koje iznosimo i na kojima baziramo neke tvrdnje – mnogo govore o nama.
TOLERANCIJA I ISKRENOST
Podjednako važan element dijaloga je tolerancija. Samo istinski ravnopravni sagovornici imaju šansu da se razumeju, a to podrazumeva da – ako iz raznih razloga nisu, zbog odnosa moći i/ili znanja, stvarno ravnopravni – „jača strana“ treba da pokaže spremnost da strpljivo sluša i, što je još važnije – čuje i razume onog drugog, drugačijeg, slabijeg. Razlike su osnov i bogatstvo našeg života i kao takve ih treba prihvatiti, razumeti i iskoristiti priliku za upoznavanjem i međusobnim upotpunjavanjem. Sukob nikada nije bio smisleno rešenje.
Iskrenost je najbitnija u svakom razgovoru, pa i u onom koji predstavlja dijalog. I svest o velikoj zavisnosti od drugih sagovornika. Zato ih valja čuvati, poštovati, paziti na reči, ali i na neizrečeno. Jedan viši, novi kvalitet je umeće slušanja tišine. Čuti i shvatiti zašto druga strana ćuti – prava je veština. Dar. To je već izbrušeni, potpuno oformljen karakter.
Karakter 14
