BORBA PROTIV NASILJA U PORODICI: ŽIVOT IZNAD PRAVA

Piše OLIVERA MILOŠ TODOROVIĆ / Foto DRAGAN PROTIĆ i MIODRAG TRAJKOVIĆ

Sa ciljem da podstakne diskusiju među mladima i ukaže na važnost njihovog javnog angažovanja, Umetnička produkcijska grupa ShockART organizovala je debate o nasilju u porodici u Beogradu, Nišu i Novom Sadu, uz učešće budućih implementatora zakona: studenata i studentkinja prava, socijalnog rada, novinarstva, psihologije, koji će unaprediti svoje znanje u oblasti prevencije i zaštite od nasilja, a zatim ga primeniti u praksi. U diskusiji, u sudnici Pravnog fakulteta u Beogradu, učestvovale su i profesorka dr IVANA KRSTIĆ, upravnica Centra za ljudska prava na Pravnom fakultetu u Beogradu, VANJA MACANOVIĆ, advokatica Autonomnog ženskog centra i GORJANA MIRČIĆ, zamenica javnog tužioca.

Žene žrtve dugo ostaju da trpe nasilje. Nekada ne prepoznaju nasilje, nekada ih je sramota da priznaju da su žrtve, nekada nemaju gde da odu. I uglavnom misle – proći će. Osećaju se izolovano, prepuštene same sebi.

IVANA KRSTIĆ: Važno je da se podigne ne samo nivo znanja, nego i nivo svesti studenata i studentkinja Pravnog fakulteta o značaju porodičnog nasilja.

NAĐA MALINIĆ, studentkinja: Važno je da pričamo o ovoj temi, jer samo tako možemo napraviti bolje društvo. Ukoliko bi naša današnja diskusija doprinela da makar jedna žena prepozna da je ugrožena i sprečimo da ona postane žrtva, smatram da smo uspešno potrošili dan.

Da bi se obezbedila veća efikasnost u zaštiti žrtava nasilja, uzalud je donošenje pravnih akata, ukoliko mi suštinski ne utvrdimo i ne prihvatimo postojanje stereotipa i predrasuda i kao društvo se svi zajedno protiv toga ne borimo.

Da li su žrtve nasilja i žrtve institucija u Srbiji, zbog zakasnelih reakcija i blagih kazni za nasilnike. Da li profesionalci uvek prepoznaju nasilje?

GORJANA MIRČIĆ: Ono što je jako važno, da bi profesionalac, pored toga što zakoni daju, mogao da prepozna nasilje, jeste i empatija. To je nešto što čovek ima ili nema, što je razvio  u porodici ili tokom obrazovanja, ili nije. Dakle, ne možete rešavati slučajeve nasilja u porodici strogo formalno-pravno gledano. Uvek mora da se sagleda šira slika i, hteli mi to da priznamo ili ne, život je uvek iznad prava. Vrlo je važno da predstavnici institucija, pre svega sudije i tužioci, uvek imaju taj kontakt sa realnošću, da nikada ne izađu iz života i ostanu samo u spisima predmeta. To je ono što sudije i tužioci neretko zaborave.

“Imamo problem i sa medijima i načinom na koji izveštavaju, ali opet, s druge strane, da nema tih medija, mi ne bismo znali koliko ima ubijenih žena u Srbiji, i nikada ne bismo znali šta se sve dešava”

VANJA MACANOVIĆ, advokatica Autonomnog ženskog centra

Stereotipi o rodnoj nejednakosti, kao i tolerancija prema nasilju zasnovanom na njima, usvajaju se u porodici od ranih dana i kasnije ih je teško prevazići i odbaciti. Istovremeno, od Univerziteta se očekuje da obrazuje i promoviše buduće profesionalce koji bi trebalo da pravilno razumeju rodnu ravnopravnost i ne budu pristrasni u obavljanju svojih usluga i obuci budućih policijskih inspektora, sudija, socijalnih radnika, novinara.

IVANA KRSTIĆ: Studenti i studentkinje, šta vi mislite? Da li vas na Pravnom fakultetu u pravoj meri pripremamo za budući poziv? Da li pored znanja sa fakulteta, mladi pravnici treba da ponesu i neke veštine za bavljenje ovim poslom, posebno kada govorimo o ovako osetljivoj temi?

ANA MEMETI, studentkinja: Važno je postojanje Pravne klinike i simulacije suđenja na Pravnom fakultetu. Treba da imamo dodir sa praksom i javnim nastupom, da vidimo kako to izgleda u realnosti, da čujemo životne priče, da steknemo iskustvo da slušamo i razumemo problem žrtve, kao i kontekst u kojem su se neke stvari izdešavale i da onda možemo da ponudimo adekvatnu pomoć. Takođe, važne su i posete suđenjima, jer možemo mnogo da naučimo u praksi, da osetimo sudnicu, jer jedno je kada čitamo neki slučaj iz predmeta, a sasvim drugačije kada vidimo da su to sve živi ljudi i da mnogo toga zapravo zavisi od tih ljudskih odnosa.

Foto DRAGAN PROTIĆ i MIODRAG TRAJKOVIĆ

Daleko je više prisutnih problema u vezi sa nasiljem prema ženama, nego što se prijavljuje. Žrtve ne veruju sistemu, jer smatraju da neće naići na adekvatan odgovor društva, a posebno pravosuđa.

Da li profesionalci mogu da ponude zaštitu žrtvama nasilja u porodici da bi se one osećale bezbedno?

VANJA MACANOVIĆ: Vi ćete sutra biti deo sistema, institucija koje će se susretati sa ovim problemom. Ono što je za žrtve bitno, naročito kad se šalje poruka –  prijavite nasilje i prijavite ga institucijama – to je da institucije veruju žrtvi. Jer, ako ne verujete žrtvi,to je kao kad detetu kažete da skoči, što znači da ćete vi da ga uhvatite, a onda dete skoči, a vi se izmaknete i dete padne i razbije se. Tako je i sa žrtvom. Ako prijave nasilje institucijama zato što su pozivane da prijave i da će biti zaštićene, a ne dobiju tu zaštitu, i bukvalno se razbiju, mi smo tu žrtvu kao društvo zauvek izgubili, ona gubi poverenje u institucije i više se nikada neće javiti za pomoć, jer će joj trebati mnogo energije da može ponovo da prijavi.

“Treba da imamo dodir sa praksom i javnim nastupom, da vidimo kako to izgleda u realnosti, da čujemo životne priče, da steknemo iskustvo da slušamo i razumemo problem žrtve, kao i kontekst u kojem su se neke stvari izdešavale i da onda možemo da ponudimo adekvatnu pomoć”

ANA MEMETI, studentkinja prava

GORJANA MIRČIĆ: Nije samo do profesionalaca. U pojedinim sredinama, žene su manje ohrabrene, u nekim zajednicama uopšte ne postoje organizacije civilnog društva koje bi osnažile žrtve da prijave nasilje. Drugačije su vaspitavane, vaspitavane su da ćute, posebno kada govorimo o ženama sa sela. Vrlo često se dešava da, i kada se obrate majci, sestri, da one kažu –  pa i ja sam tako trpela, izdrži, to je brak, nećeš valjda sada “kuću da rušiš”? To su strašne poruke koje se šalju ženama. I onda, samim tim, one manje žele da učestvuju u postupcima pred institucijama, manje prijavljuju, manje se otvaraju. Onda, i profesionalci koji žive u takvim sredinama, u najboljoj nameri, često donose odluke motivisane činjenicom da učinilac jedini izdržava porodicu, i ako njemu bude određena zatvorska kazna, ko će nakon toga da izdržava porodicu? Oni imaju dobru nameru, ali cela posledica počiva na tome što oni ne razumeju do kraja fenomen nasilja. Zato je važna edukacija, edukacija i edukacija – to je nešto na čemu je nužno raditi, da bi se i praksa ujednačila.

ZORANA ĐORĐEVIĆ, studentkinja: S obzirom na to da se susrećete u praksi sa žrtvama nasilja, šta smatrate da su prednosti, a šta mane Zakona o sprečavanju nasilja u porodici?

“Ono što je jako važno, da bi profesionalac, pored toga što zakoni daju, mogao da prepozna nasilje, jeste i empatija. Ne možete rešavati slučajeve nasilja u porodici strogo formalno-pravno gledano. Uvek mora da se sagleda šira slika i, hteli mi to da priznamo ili ne, život je uvek iznad prava”

GORJANA MIRČIĆ, zamenica javnog tužioca

VANJA MACANOVIĆ: Zajedno sam sa tužiteljkom Gorjanom bila članica radne grupe u izradi Zakona o sprečavanju nasilja u porodici. Otprilike,  između 20.000 i 30.000 prijava nasilja godišnje postoji u Srbiji. To su ozbiljne cifre. To pokazuje da se ovaj Zakon primenjuje. Zakon o sprečavanju nasilja u porodici je doveo do toga da se smanjuje broj ubijenih žena koje su prijavile nasilje institucijama. Podatak za prošlu godinu pokazuje da je samo jedna sedmina žena koje su prijavile nasilje institucijama bilo ubijeno. Šest sedmina nisu prijavile nasilje. Nijednoj instituciji. To je zabrinjavajuća činjenica sa kojom se susrećemo. I onda se pitate posle, kada čitate u novinama, kako je moguće da su svi njihovi prijatelji znali, rodbina je znala, a ta žena se nikada nije ohrabrila da prijavi nasilje. To je sledeći korak na kome treba da radimo.

Foto DRAGAN PROTIĆ i MIODRAG TRAJKOVIĆ

MILICA VRANJEŠ, studentkinja: Često čujemo da se žrtve tretiraju kao izvor dokaza. Kakvo je vaše iskustvo iz prakse?

GORJANA MIRČIĆ: Mnogo je važno da predstavnici institucija uspostave poverenje sa žrtvom. Kada javni tužilac uspostavi odnos poverenja sa žrtvom, ona čak i ako ne želi da svedoči u postupku može biti izvor dokaza. To je važno i to ne samo za samu žrtvu da je pomogla i doprinela, već je korisno i za vođenje krivičnog postupka, a pritom se čuva njena bezbednost, jer nije ona ta koja goni učinioca, nije ona ta koja je svedočenjem doprinela da on bude osuđen, nego sve to radi predsednik institucije, odnosno javni tužilac, a kasnije sud. Zato je savezništvo sa žrtvom i razvijanje odnosa poverenja javnog tužioca i žrtve, od presudne važnosti za ishod postupka i za kažnjavanje učinioca krivičnog dela.

Govoreći o ulozi medija i načinu na koji izveštavaju o žrtvama porodičnog nasilja, studenti i studentkinje prava smatraju da žrtva u medijima nailazi na osudu kada prijavi nasilje To je destimulišuće da se nasilje prijavi, a i privatnost žrtve se uopšte ne poštuje. Često možemo da dobijemo podatke na osnovu kojih poznanici mogu da zaključe o kome se radi, čak i kad su maloletna lica u pitanju, iako imamo dobre zakonske okvire o zaštiti privatnosti. Takođe, kada dospe na društvene mreže i žrtva može da vidi te komentare koji idu ka tome da štite nasilnika, a da još više viktimiziraju žrtvu.

Foto DRAGAN PROTIĆ i MIODRAG TRAJKOVIĆ

VANJA MACANOVIĆ: Sve što ste vi govorili je potpuno tačno. Imamo problem sa smeštajem žena u Sigurne kuće, jer su one na lokacijama poznatim nasilnicama, imamo problem i sa medijima i načinom na koji izveštavaju, ali opet, s druge strane, da nema tih medija mi ne bismo znali koliko ima ubijenih žena u Srbiji, i nikada ne bismo znali šta se sve dešava. Mnogo je bolje izveštavanje sada nego što je to bilo u nekom prethodnom periodu.

GORJANA MIRČIĆ: Da, naši mediji uvek govore žrtva je kriva, ona je možda nešto uradila, a u realnosti je potpuno drugačije. Uvek moramo poći od toga. I kao pripravnicu, iskusni tužioci su me učili – tužilac mora da veruje žrtvi. To je osnova za kasnije vođenje postupka. Dakle, kada je reč o krivičnom delu nasilja u porodici, najvažnije je verovati žrtvi

*Projekat “Život iznad prava” podržali su Ambasada Kraljevine Norveške u Beogradu i Balkanski fond za demokratiju, projekat Nemačkog Maršalovog fonda SAD