Piše: OLIVERA MILOŠ TODOROVIĆ / Foto: ŽARKO BOGDANOVIĆ
Sa ciljem da podstakne diskusiju među mladima i ukaže na važnost njihovog javnog angažovanja, Umetnička produkcijska grupa ShockART organizovala je debate o nasilju u porodici u Beogradu, Nišu i Novom Sadu, uz učešće budućih implementatora Zakona: studenata i studentkinja prava, socijalnog rada, novinarstva, psihologije, koji će unaprediti svoje znanje u oblasti prevencije i zaštite od nasilja, a zatim ga primeniti u praksi.
U diskusiji na Pravnom fakultetu u Nišu, učestvovali su i DARKO DIMOVSKI, vanredni profesor Pravnog fakulteta u Nišu, IVANA MILOVANOVIĆ, sutkinja u Osnovnom sudu u Nišu i ANA SAĆIPOVIĆ, iz Udruženja Romkinja Osvit u Nišu.
Žrtve nasilja izjavljuju da živimo u društvu u kojem postoji vlasništvo nad ženama i decom. Nasilnik ima uverenje da on ima pravo da radi to što radi svojoj porodici, da ima pravo da disciplinuje i svoju ženu i svoju decu.
ANA SAĆIPOVIĆ: Veoma su velike predrasude razvijene u našem društvu prema ženama, od početnog stava da ona nije bila dobra, da ga je ona izazvala da je on udari, psihički zlostavlja, pa onda idemo i na teže kada bukvalno muškarac odlučuje o njenoj sudbini, a naše društvo to podržava. Još, bez obzira na to što živimo u 21. veku, uticaj patrijarhata isuviše je jak na osnovno ponašanje svih članova porodice. Još uvek je muškarac nocilac moći i smatra da je on vlasnik svih bića iz njegovog domaćinstva.
Postoji izrazito izražen stepen predrasuda i stereotipa prema čitavoj romskoj zajednici i Romkinje doživljavaju dodatnu viktimizaciju. Zaposleni u ustanovama i institucijama u pravosuđu, u tužilaštvu, najčešće pripisuju našoj tradiciji to nasilje i kažu da su one navikle tako da žive.
Pravni okvir u Srbiji, a i na međunarodnom planu je dobar i prepoznaje nasilje u porodici kao opasnu društvenu pojavu, kao i rodnu neravnopravnost kao jedan od osnovnih uzroka nasilja u porodici.
DARKO DIMOVSKI: U brojnim porodicama i dalje postoji to da žena kada privređuje, ona deo novca, ako ne i celu sumu svoje zarade, daje na raspolaganje mužu, pa sutradan za sve što je njoj lično neophodno, mora da pita svog supruga. Da li ova činjenica pokazuje da su žene i dalje vlasništvo muškaraca u Srbiji ili ne?
“Posebna dva pitanja koja su mene navela da se bavim temom rodne ravnopravnosti, što nužno podrazumeva i zaštitu od nasilja u porodici, su: kako to da žene čine polovinu stanovništva na planeti, a mi ih i dalje svrstavamo u marginalizovanu grupu ljudi. I kako to da pojedini oblici kriminaliteta, na prvom mestu nasilje u porodici, disproporcionalno pogađaju žene, u odnosu na muškarce?”
IVANA MILOVANOVIĆ, sutkinja u Osnovnom sudu u Nišu
VERONIKA STEPANOVIĆ: S obzirom na to žene imaju mogućnost obrazovanja, odlučivanja i da, na prvi pogled bi se reklo da su potpuno samostalne i da mogu da urade sa svojim životom šta god žele, ali zapravo ne mogu. I dan danas, bez obzira na razvoj društva, bez obzira na promene, uvek postoji ta izjava, ako neko pita mamu da li sme da ide negde, “pitaj tatu, hajde da pitamo tatu, kako tata kaže”. Iako je to na prvi pogled bezazleno, zapravo stvara osećaj nesigurnosti kod deteta i stvara obavezu da uvek pita tatu. I onda dođemo u situaciju, da neka žena koja je, kad je bila mala, uvek za sve morala da pita tatu, onda posle u braku, mora da pita muža.
MARINA PETROVIĆ: Na primer, oko svadbarskih, da kažemo, običaja, postoji mnogo spornih stvari: Koje je pravo značenje kupovine mlade? Da li mi tu tretiramo mladu kao stvar,a ne kao ljudsko biće, kao neku individiu? Isti problem se javlja i u vezi sa promenom prezimena: Da li žena uzimanjem prezimena svog supruga postaje njegovo vlasništvo? Ja mislim da to nužno ne mora da znači. I prilikom prezimena davanja deci po rođenju, treba da se roditelji dogovore čije će prezime nositi, isto kao i prilikon stupanja u brak.
DIMITRIJE ANDREJIĆ: Ne bih imao problem da žena na svoje prezime doda moje. Da zadrži samo svoje, bez dodavanja mog… ne znam. Morao bih da razmislim, jer onda ne vidim poentu povezivanja. Šta je brak onda?
“Postoji izrazito izražen stepen predrasuda i stereotipa prema čitavoj romskoj zajednici i Romkinje doživljavaju dodatnu viktimizaciju. Zaposleni u ustanovama i institucijama u pravosuđu, u tužilaštvu, najčešće pripisuju našoj tradiciji to nasilje i kažu da su one navikle tako da žive”
ANA SAĆIPOVIĆ, iz Udruženja Romkinja Osvit u Nišu
ANDRIANA STOJANOVIĆ: Polovinu života imaš jedno ime i prezime, a drugu polovinu života imaš drugo ime i prezime. Šta je sa onim identitetom koji si nosila ranije, a šta sa onim koji imaš sada? Kao da ni matični broj ništa više ne vredi, jednostavno, različita si ličnost.
DIMITRIJE ANDREJIĆ: To što žena uzima prezime muža, u poslednje vreme sve češće i dodaje njegovo, uz svoje prezime, mislim da je to samo stvar tradicije i stvar običaja. Odrastao sam u takvom društvu i takvoj kulturi. Jednostavno, to sam prihvatio kao normalno. Mislim da muškarci i žene, kad sklapaju zajednicu, treba zaista da deluju zajedno. Ako mi delujemo kao dve posebne idividue, onda mislim da to nema uspeha.
VERONIKA STEPANOVIĆ: Mnogo je bitnija zajednica života od zajedničkog prezimena, da vi živite i radite zajedno, da ste porodica. Koliko porodica ima koje nose jedno prezime, muževljevo, a opet dolazi do nasilja, matlretiranja i ubistava? Bilo da ste u braku ili je to vanbračna zajednica, vi ste partneri, to se zove partnerstvo, dakle, to se zove ravnopravnost i jednakost, sloboda jednakog mišljenja. I baš zato svako treba da ostane svoja individua, da bi mogao da uđe u takav partnerski odnos.
DIMITRIJE ANDREJIĆ: Razumem ja, zaista razumem problem žena danas, i postoji problem. Koliko god da se teži jednakosti, još uvek nismo jednaki.
“Mnogo je bitnija zajednica života od zajedničkog prezimena, da vi živite i radite zajedno, da ste porodica. Koliko porodica ima koje nose jedno prezime, muževljevo, a opet dolazi do nasilja, maltretiranja i ubistava?”
VERONIKA STEPANOVIĆ, studentkinja prava
IVANA MILOVANOVIĆ: Posebna dva pitanja koja su mene navela da se bavim temom rodne ravnopravnosti, što nužno podrazumeva i zaštitu od nasilja u porodici jeste to, kako to da žene čine polovinu stanovništva na planeti, a mi ih i dalje svrstavamo u marginalozovanu grupu ljudi i drugo pitanje je kako to da pojedini oblici kriminaliteta, na prvom mestu nasilje u porodici, disproporcionalno pogađaju žene, u odnosu na muškarce? Baveći se time, saznala sam da su upravo rodni stereotipi i predrasude koji postoje u društvu, osnovni uzroci svega ovoga, pa i kriminaliteta prema ženama, a tokom debate ovih mladih ljudi smo zapravo tu tezu i potvrdili.
*Projekat Umetničke produkcijske grupe ShockART podržali su Ambasada Kraljevine Norveške u Beogradu i Balkanski fond za demokratiju, projekat Nemačkog Maršalovog fonda SAD.
