Svojim glasom budi i najtanje niti u dušama onih koji je slušaju, rasplamsava emocije najlepših boja ukorenjene u nama i u svakodnevici zapostavljene. Vraća nas korenima i ovim našim prostorima, istovremeno predstavljajući naše muzičko blago, tradicionalnu muziku, ali i onu koja je postala svevremenska.
Rođena, inače, u Sarajevu, odabirom pesama upoznaje svet sa lepotom naše geografije i istorije, ljudi i njihovih života na najlepši način.
Sa ženom nesvakidašnje pozitivne energije i životne radosti, uvek ima tema za prijatne razgovore, za putovanje u neke prošle decenije, detinjstvo i odrastanje, u svet nota, tradicije, o tome čemu teži i onome što ona voli.
AMIRA MEDUNJANIN priča za KARAKTER
Piše Željka Zebić
U promociji novog albuma po regionu, ali i širom sveta zaustavila Vas je pandemija, zbog koje su sva umetnička i kulturna dešavanja odložena do daljeg.
Krajem februara sam došla sa turneje po Australiji. I, naravno, kao i većina ljudi, kada je svet stao zbog koronavirusa, provela sam tri meseca u izolaciji. I sada se ništa bitno nije promenilo. Doduše, nekada izađem da nešto kupim i prošetam, ali uglavnom sam u kući. Nemam mogućnosti za bilo kakvo planiranje, barem kada je reč o koncertima, ali život mora ići dalje. Kako god, prihvatila sam tu činjenicu i putujem kroz ovo vreme dan po dan.
Taj miris sveže “pečene” kafe iz detinjstva u Sarajevu, pa miris ručaka koji se kuvaju u komšiluku, i tek opranog veša koji visi na štrikovima, su tako bili upečatljivi da ih je nemoguće zaboraviti
Posle Mome i Uzeira mogla sam otići jedino u svet muzike
Kad neko kaže – odrastanje u Jugoslaviji, koje Vam se slike, sećanja prvo jave u mislima?
Pre nekoliko dana sam spremala kuću, pošto imam vremena napretek, i naišla na stare foto albume. I dok sam ih listala i prisećala se mnogih trenutaka u životu koji su ovekovečeni fotografijom, počela sam da razmišljam i o svim onim važnim trenucima koji nikada nisu ostali zabeleženi. Kada sam bila klinka, u nekim kasnim sedamdesetim prošlog veka, kao i sva raja iz moje mahale, uglavnom sam na ulici provodila sve vreme ovog sveta i bilo me je teško namamiti u kuću.
Znam da sam nalazila zanimaciju u svemu. Tada je radno vreme bilo obično od sedam i muški su već otišli na posao, a žene, zavisno od toga čija je reda u komšiluku, kuvale su kafu, i onda su obično kafenisale i pričale do neka doba. I tako je to trajalo dok ne dođe vreme za spremanje ručka. E sad, taj miris sveže “pečene” kafe, pa miris ručaka koji se kuvaju u komšiluku, i tek opranog veša koji visi na štrikovima, su tako bili upečatljivi da ih je nemoguće zaboraviti.
Sećam se komšinice koja je imala definitivno najbolji radio u mahali i obično otvarala prozor dok kuva. Uvek je pojačavala zvuk zbog humorističkog programa “Momo i Uzeir” na Sarajevskom radiju, koji su vodili dvojica poznatih glumaca Rudi Alvađ i Rejhan Demirdžić. Bili su neverovatno popularni u to doba. Posle njih na programu su bile neke meni nebitne stvari, a nakon toga emisija narodne muzike. A u emisiji su puštali pesme koje sam jako volela. Većinom su bile sevdalinke u interpretaciji Safeta Isovića, Nade Mamule, Himze Polovine, Zaima Imamovića, Silvane Armenulić i mnogih drugih. I da, kad god me sećanje vrati, mislim da je to bio highlight mog detinjstva.
Interesantno je da sam godinama kasnije, kada je trebalo da snimim prvi album, radila u kancelariji Evropske komisije na desetom spratu, koja je bila smeštena u UNIS-ovim neboderima (na Marijin Dvoru), poznatim kao “Momo i Uzeir”, mada se ne zna ko im je dao ta imena, niti se pouzdano zna koji je Momo, a koji Uzeir.
Prošlo je nekoliko godina nakon snimanja prvog albuma kada sam preko noći odlučila da ostavim “regularan” posao i posvetim se isključivo muzici. Da vam pravo kažem, ne verujem u slučajnosti. Mislim da je tako moralo biti. Posle “Mome i Uzeira” mogla sam otići jedino u svet muzike.
Uslovno rečeno „uhvatili“ ste ponešto od onih „zlatnih“ osamdesetih. Sarajevo je tada bilo posebno, popularno i primamljivo zbog specifične energije, atmosfere, muzike, načina na koji su mladi živeli.
Da, bio je to interesantan period. Puno različitih stvari se dešavalo u isto vreme. Grad je zaista živeo punim plućima. Možda su mi sećanja fokusirana na atmosferu oko održavanja Zimskih olimpijskih igara. Ne mogu a da se ne prisetim tih par godina, koje kao da su bile samo skrojene za nas.
A muzika je bila posebna priča. Slušali smo pank i rokenrol. Novi val nas je sve prodrmao i mislim da je imao veliki uticaj na celu generaciju. Bilo je zaista intenzivno. Toliko je dobre muzike trebalo otkriti da sam znala dane da provodim uz kasetofon. Mislim da posle škole ništa drugo i nisam radila. Bilo je puno dobrih bendova i kantautora, a ja sam se ponajviše zakačila za Šobićevu i Štulićevu muziku.
Koncerti su bili posebna radost i svakako poseban ritual. Kada s frendovima iz srednje škole idete da gledate uživo ljude koje volite, a svi znamo svaku reč i maltene svaki ton pesme koju izvode na sceni, verujem da ništa bolje od toga nismo mogli imati.
Osećaj slobode i lakoća življenja bili su presudni u našoj generaciji u smislu poimanja sveta u kojem živimo. Uopšte nismo razmišljali niti razgovarali o “sporednim” temama. Egzistencija nije bila upitna. Roditelji su radili, imali su kakvu-takvu platu, a mi smo bili zadovoljni malim stvarima. Interes je bio fokusiran na muziku, knjige, filmove… U raji svi smo bili jednaki i teško da se neko mogao usuditi da preteruje. A i ako se usudi, sarajevskim žargonom rečeno dobije etiketu “papak” i onda je time rešena stvar. I nema nikakve rasprave.
Neki dan sam otišla do Baščaršije, gde dugo nisam bila. Trebalo mi je nekoliko sati da pređem samo trista metara. Rezultat moje šetnje su četiri popijene kafe, dve baklave, kupila sam pitu ispod sača da ponesem kući, dogovorila uramljivanje jedne grafike, odnela narukvicu da se popravi, čula tri nova vica, sita se ispričala sa rajom kao da se znamo sto godina, i to sve uz poštovanje fizičkog razmaka
Koliko je Sarajevo danas uspelo da očuva ono nešto nedokučivo što nas je uvek privlačilo?
Pre pandemije niste mogli da prođete gradom od velikog broja turista sa svih strana sveta. Promene su neminovne, svuda, Sarajevo nije izuzetak. Grad čine ljudi. Dolaze nove generacije koji su u potpunosti prilagođene životu u 21. vijeku.
Neki dan sam otišla do Baščaršije, gde dugo nisam bila. Trebalo mi je nekoliko sati da pređem samo trista metara. Iako to ni blizu nije bio razlog mog odlaska, rezultat moje šetnje su četiri popijene kafe, dve baklave, kupila sam pitu ispod sača da ponesem kući, dogovorila uramljivanje jedne grafike, odnela narukvicu da se popravi, čula tri nova vica, sita se ispričala sa rajom kao da se znamo sto godina, i to sve uz poštovanje fizičkog razmaka.
U ovo vreme korone, mislim da nam je svima važno da možemo da se družimo i ispričamo. I svi osećamo da nam je posle toga lakše.
Da je razum presudio, verujem da od mene ništa ne biste čuli. Okrenula sam se svetu muzike slušajući samo svoje srce, bez bilo kakvih kompromisa
Kako ste izabrali baš izvođenje tradicionalnih pesama iz regiona, starogradskih, narodnih, posebno sevdalinki, koliko je to bio odraz Vaše duše, želja, a koliko potreba da se očuva takva muzika i svet upozna sa njenom lepotom?
Odrastala sam u vreme kada je tradicionalna muzika bila veoma popularna. I kao i mnoga druga deca zavolela te pesme koje su postale deo naših života. Ne moram da govorim koliko su ta sećanja važna. Naše detinjstvo je bilo divno, mogli smo da se opredelimo za ono što volimo bez bilo kakvih pritisaka.
Nikada nisam ozbiljno razmišljala da se posvetim muzici. Verovala sam da se mogu pronaći u ekonomiji. U školi sam bila jako dobra, jedino mi je muzičko vaspitanje bilo upitno. Nastavnik je pokušavao da izvuče maksimum, a ja sam bila pomalo nevoljna da sledim njegove ideje. Smatrala sam da je muzika deo mog unutrašnjeg sveta i da ne bi trebalo da se eksponiram. Ne znam šta bi se desilo i da li bi se suštinski nešto promenilo u mom životu da sam tada upisala muzičku školu.
Prvi album sam snimila kao omaž tradicionalnoj muzici s ovih prostora, nakon snimanja vratila se poslu u finansijama, kao da se ništa nije desilo.
Istina je da sam povremeno odlazila na festivale. Uglavnom sam uzimala neplaćeno s posla da bih mogla da nastupam i činilo mi se da je to sasvim normalno. Međutim, nakon par godina osetila sam da nisam u mogućnosti da dajem sve od sebe na obe strane.
Da je razum presudio, verujem da od mene više ništa ne biste čuli. Jednostavno sam se okrenula svetu muzike slušajući samo svoje srce, bez činjenja bilo kakvih kompromisa. Nisam mogla dalje bez muzike. Kada je duša na mestu i srce puno i još kada možete drugima barem malo dati one lepote i kolorita koju tradicionalna muzika nosi u sebi, onda znate da ste na pravom putu.
Moji počeci vezani su za Holandiju, jer bi bilo glupo da sam krenula od Sarajeva, gde su ljudi dovoljno upoznati sa tradicionalnom muzikom
Moji počeci vezani su za Holandiju, jer bi bilo glupo da sam krenula od Sarajeva, gde su ljudi dovoljno upoznati sa tradicionalnom muzikom
Početak Vaše muzičke karijere, bar one zvanične sa albumima, vezan je za Holandiju i nastupe po Zapadnoj Evropi. Da li to bio neki Vaš plan, slučajnost ili sticaj okolnosti i boljih uslova?
Mislim da bi bilo glupo da sam krenula od Sarajeva. Na našim prostorima ljudi su dovoljno upoznati sa tradicionalnom muzikom. Zadatak je bio da globalnoj publici pokušamo da predstavimo muziku s ovih prostora.
Znate, svaka generacija ima svoje viđenje tradicionalne muzike. Treba postaviti i pitanje zašto neki muzičari odluče da se bave tradicijom. Osim iskrene ljubavi koju možete maltene da opipate dok izvode te pesme, mislim da su mnogi fascinirani otkrivanjem ili naslućivanjem kreativnog procesa u stvaranju tih pesama. Poruke iz pesama su daleko snažnije od pukih reči. Čovek se u njima može lako prepoznati i doživeti ih kao svoje. S druge strane, jasno je da osećamo obavezu da pokušamo da održimo sećanje na najlepši deo naše tradicije. Kao i mnogi drugi pre nas.
U Velikoj Britaniji sam održala prve koncerte, zato što je tamo World Music žanr bio izuzetno popularan. Izdavač prvog albuma je bio iz Holandije. I da, nastupala sam u svim zemljama Zapadne Evrope, osim Irske i Islanda. Cilj je bio nastupiti gde god je to moguće, kako bih mogla da promovišem tradicionalnu muziku, to je i dalje primarno. A za uspeh je zaslužna isključivo muzika koju izvodimo.
U junu je diskografska kuća „Croatia Records“ objavila Vaš novi studijski album „For Him and Her“, svojevrstan omaž i počast Tomi Zdravkoviću i Silvani Armenulić, obojen Vašim specifičnostima u interpretacijama.
Prvi put sam se upoznala s njihovom muzikom krajem sedamdesetih godina. Istina je da sam kao dete pokušavala da pevam te pesme, iako nisam imala pojma o čemu govore.
Za svaku pesmu koju smo obradili, znam kada i gde sam je prvi put čula i kako sam je doživela. I da, odabrala sam ih po važnosti i, naravno, uticaju koji su ostavile u mom životu. Vidite, svako od nas ima jednu njihovu omiljenu pesmu ili više njih. Ali, bez obzira na to o kojoj njihovoj pesmi se radi, sve su odavno postale klasici narodne muzike.
Postoje li neka za Vas posebna mesta, neki predeli kojima se rado vraćate, neki Vaš životni melem za dušu?
Znate, pre nego što sam ušla u svet muzike, nisam puno putovala, možda nekoliko puta do mora. Za ovih sedamnaest godina koliko sam na sceni, obišla sam mnogo zemalja i gradova,videla prelepa mesta i upoznala divne ljude, s mnogima ostala u kontaktu. Zaista ima puno mesta na planeti gde bih se rado vratila.
A da bih napunila baterije, ne moram daleko da idem. Na ovim prostorima možete naći sve što želite. Pretpostavljam da bih oduzela puno vremena nabrajajući sva interesantna i inspirativna mesta od Portoroža do Ohrida. Kada negde gostujem, obično me ljudi pitaju šta ovde vredi posetiti. Obično se našalim i pitam koliko su meseci mislili da izdvoje za to.
Interesantno je da sam u ovih poslednjih par meseci presadila i posadila više cveća nego za sve prethodne godine. Velika mi je sreća kada gledam kako raste i cveta
Kako koristite slobodno vreme?
Nemam ga baš mnogo zbog konstantnih putovanja. Obično idem u šetnju, planina me najviše privlači. Nekako se tamo najslobodnije osećam.
Interesantno je da sam u ovih poslednjih par meseci presadila i posadila više cveća nego za sve prethodne godine Volim cveće i velika mi je sreća kada nešto posadim i gledam kako raste i cveta. Imam jedan crveni hibiskus, za koji su mi govorili da neće preživeti, ali sam nekako uspela da ga spasem.
Šta smatrate pravim vrednostima i bogatstvom u životu?
Stvarno bogatstvo je kada su čovek i njegova porodica zdravi. Ne znam da li ima nešto vrednije. Možda je ova opasnost na neki način i podsetnik za sve nas da dobro razmislimo šta je zaista istinski važno u životu.
Od februara sam u stalnom kontaktu s ljudima širom sveta, mnogo više se dopisujemo nego obično. Uglavnom pričamo o malim stvarima koje nas kao ljudska bića čine sretnim.
I na kraju, primećujem, da ste uvek energični, nasmejani, puni neke zarazne radosti
Život je isuviše kratak i da budem iskrena nemam vremena da budem mrzovoljna i dosadna.
