GORDAN KIČIĆ, glumac, reditelj i producent, govori za KARAKTER
Razgovarala Maja Mijatović
Foto Miša Obradović
Kako izgleda realna priča našeg društva?
Svoju realnu priču sam ispričao kroz istoimeni film i seriju Mama i tata se igraju rata. To je isključivo moja perspektiva i viđenje stvari, taj osećaj sam morao da podelim sa drugima. Ipak, koliko god ljudski životi na prvi pogled izgledali jednostavno oni to nisu, jer se ljudi sreću sa puno raznih situacija. Ali uz dobru emociju o životu na kraju uvek bude sve u redu. Jeste da je to filmska priča, ali se jako dobro može preneti i na stvaran život.
Puno je loših vesti koje takoreći bombarduju ljude mirne duše i mirnog uma. Stvara se javno mnjenje permanentne drame i haosa koje jedva čeka najstrašnije i najlošije vesti samo da bi pisali i pričali o tome. U tom smislu zaista nedostaje da neko kaže da je sve u redu
Živimo u kompleksnom vremenu koje se odražava i na kulturu nekim svojim nevidljivim “efektima”. Kao umetnika šta vas najviše zabrinjava ili nervira u našoj kulturi?
U kulturi naše zemlje me ništa posebno ne nervira. Jedino što je sveobuhvatna prisutnost digitalnog sveta u savremenom društvu. I pored svih prednosti tog sveta mislim da smo postali njegovi robovi. To je jako zabrinjavajuće. Previše sadržaja zabave na platformama ima za cilj skretanje pažnje ljudi sa globalnih problema. A lokalna kultura je u uzlaznoj putanji, puno se snima, pozorišta funkcionišu, naravno uvek može bolje, ali u odnosu na period od pre nekoliko godina situacija je dosta bolja.
Rat u Ukrajini je katastrofalan i tragičan, pored svih inovacija i tehničkog napretka u duhovnom, suštinskom, fundamentalnom i ljudskom smeru samo idemo unazad. Na kraju se sve svodi na stradanje običnog naroda zbog viših ciljeva
Završili ste američku školu u Rusiji. Ko vam je danas bliži, Njujork ili Moskva? I kako posmatrate rat u Ukrajini?
Ni jedni ni drugi. Živim sa porodicom u Beogradu, a što se tiče rata u Ukrajini mislim da je katastrofalan i tragičan, da pored svih inovacija i tehničkog napretka u duhovnom, suštinskom, fundamentalnom i ljudskom smeru samo idemo unazad. Na kraju se sve svodi na stradanje običnog naroda zbog viših ciljeva.
U kulturi naše zemlje me ništa posebno ne nervira. Jedino što je sveobuhvatna prisutnost digitalnog sveta u savremenom društvu. I pored svih prednosti tog sveta mislim da smo postali njegovi robovi. To je jako zabrinjavajuće
U jednom od svojih ostvarenja dotičete se teme ratnih zločina. Mislite li da smo kao društvo zreli da se suočimo sa prošlošću ili bolnom istinom?
To pitanje sam postavio sebi pre 13-14 godina. Kao umetnik sam kroz film pokušao da pokrenem situaciju da se o tome misli i razgovara. S obzirom na dobre kritike i veliki broj nagrada koje je film dobio verujem da sam u tome uspeo. Moja premisa je tada bila da se o toj temi mora razgovarati i zauzeti pravi stav. Istog sam mišljenja i danas.
Muzika je veliki ventil radosti i zadovoljstvo koje me nikada ne napušta. U septembru sam rešio da posetim koncert Rage against the machine u Zagrebu. Ponekad se priključim bendu Gift na njihovim nastupima, odsviramo nekoliko pesama, za sada mi vreme toliko dozvoljava
U kojoj meri je važno da u životu prođemo sve uloge kako bismo napravili prave ili najbolje izbore?
Neke stvari u životu birate a neke se same nameću. Ima i onih koje mislimo da smo odabrali, ali u stvari nismo. Životno iskustvo važno je za svakog umetnika, jer iz savremenih okvira može crpiti inspiraciju za svoju umetnost.
Neke stvari u životu birate a neke se same nameću. Ima i onih koje mislimo da smo odabrali, ali u stvari nismo
Koliki ste egzibicionista kada je politički angažman u pitanju ako se zna da su neke vaše kolege pokazale značajan aktivizam?
Nisam egzibicionista, vrlo sam budan takoreći i jako dobro pratim stvari. Kada nekome dam podršku – onda se to zna.
Mislite li da ljudima u Srbiji nedostaje da im neko posle svega kaže da će biti sve u redu ili je već kasno za tu konstataciju?
Uvek je važno i lepo da vam neko kaže da će biti sve u redu. Puno je loših vesti koje takoreći bombarduju ljude mirne duše i mirnog uma. Stvara se javno mnjenje permanentne drame i haosa koje jedva čeka najstrašnije i najlošije vesti samo da bi pisali i pričali o tome. U tom smislu zaista nedostaje da neko kaže da je sve u redu ili da čujemo neke lepe vesti o dostignućima mladih ljudi kod nas ili u inostranstvu, ali očigledno je da je to manje zanimljivo.
Šta vam je trenutno u filmskom fokusu. Kojim izazovima ste posvećeni i šta preporučujete da gledamo u budućnosti?
Počinjem sa snimanjem serije Nemirni u režiji Darka Nikolića. Gostujem u seriji Popadija, čiji je producent i kreator Zoran Lisinac. Što se tiče pozorišta igram Ljubavno pismo i Noćnu stražu tako da će leto biti radno. Na jesen je premijera druge sezone Mama i tata se igraju rata koja je takoreći moje čedo. Jako puno posla oko druge sezone, tekst su pisali Gvozden Đurić, Marko Manojlović i moja malenkost, režija Marko Manojlović, Mina Đukić i ja. Ekipa glumaca je proširena za Amilu Terzimehić. Nova uloga Aleksandra Đurice, Alekseja Bjelogrlića, kao i Radoja Čupića. Iskreno sam jako uzbuđen i veoma se radujem premijeri, to je uglavnom bio moj posao proteklih godinu dana. Mislim da će sezona biti uzbudljiva, nepredvidiva i dobra.
Uspeva li muzika da vas rastereti od filmske industrije?
To je veliki ventil radosti i zadovoljstvo koje me nikada ne napušta. U septembru sam rešio da posetim koncert Rage against the machine u Zagrebu. Ponekad se priključim bendu Gift na njihovim nastupima, odsviramo nekoliko pesama, za sada mi vreme toliko dozvoljava.
