SLOBODAN GEORGIEV, urednik i direktor Newsmax Adria, govori za KARAKTER
KARAKTER DRUŠTVA
Preovlađujući karakter društva ovde je koruptivni. Zajednica se okuplja i funkcioniše na principima usluga, osveta, nepotizma i drugih elemenata korupcije. Ovakav karakter uslovljen je državom koja nije zasnovana na vladavini zakona nego na vladavini jačeg. Društvo uživa na mitskim obrascima i uzorima: mi smo mali i svi nas napadaju, a mi gledamo kako da prevarimo ove što nas napadaju i žele da nas unište. Pošto nam govore da smo stalno ugroženi spolja, dozvoljeno je da se služimo i branimo na svaki mogući način da bismo “odbranili srpstvo”. Srpstvo je zamena za ono što u drugim državama zovu društvo. To je nametnuta kategorija uz objašnjenje da je tako potrebno da bi se očuvali identitet i integritet. To su mitske a ne legislativne kategorije, pa je u takvom “svetu” poredak drugačiji od onoga kome deklarativno težimo.
Ovde se vlast razume i prihvata kao način da se zaradi dobro u situaciji kada ti ne polazi za rukom ništa drugo
KARAKTER MEDIJA
Kakvo društvo, takvi mediji. Trideset godina nije bilo dovoljno da se uspostavi dominatni demokratski model a samim tim ni profesionalni standard u medijima. Mediji su većinski ostali ono što su bili u komunizmu: produžena ruka političke i policijske vlasti. Oni drugačiji i ne mogu da budu u nedemokratskom društvu. Entitet koji čeka da se sa glavnog stola nešto baci na pod da bi se preživelo. Slaba vajda od toga. Na margini postoje mediji koji se nekako bore za opstanak, to je 100 novinara u Srbiji i koji realno nemaju snagu da promene stanje jer nemaju priznanje društva za posao koji u interesu društva obavljaju.
Bez opozicije nema demokratskog poretka, ali, čini se, da ovde ljudima do toga i nije stalo, jer ni ne znaju kako to izgleda
KARAKTER VLASTI
Ova vlast je autoritarna, despotska i to nije ništa novo. Štaviše, čini mi se da je dosadno to ponavljati, jer većina naroda i ne poznaje drugačiju vlast. Država terora umesto države usluga dovelo je do toga da ljudi ni ne veruju da je moguće drugačije, nego se radije sklanjaju i plaćaju određeni danak lokalnom siledžiji koji se predstavlja kao vlast. Ovde se vlast razume i prihvata kao način da se zaradi dobro u situaciji kada ti ne polazi za rukom ništa drugo: ako si propao u stvarima u kojima si se bavio, idi u politiku, tamo uvek nešto može da se “uzme”. Poslednjih deset godina cementirali su takav model: bukvalno su na najvažnija mesta strateški postavljani najgori i ljudi bez znanja i integriteta, po principu, što gore (po državu) to bolje (po partiju).
KARAKTER OPOZICIJE
Trenutno, karakter opozicije je da nema karakter i to je ono što je najgore. To je finale desetogodišnjeg lutanja i temeljnog rušenja Demokratske stranke kao stožera neke drugačije Srbije. Opozicija je rasparčana, slaba i siromašna, ali je opozicija i zabranjena, pa je čudo da i bilo šta postoji. Ako je u društvu zabranjeno i osuđeno drugačije mišljenje, onda je i prostor za opoziciju poništen. Mali prostor postoji u delu Beograda i samo u delu Beograda nije opasno biti opozicija. Ovo satiranje opozicije, za koje su odgovorni i ljudi iz opozicije, pokazatelj je stanja demokratije u Srbiji: opozicija je institucija a ona se ruši i ubija deset godina. Bez opozicije nema demokratskog poretka, ali, čini se, da ovde ljudima do toga i nije stalo, jer ni ne znaju kako to izgleda.
