OGNJEN OBRADOVIĆ, pisac i teoretičar, doktorand i asistent na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Autor knjiga poezije Oticanja (2016, nagrada “Mladi Dis”) i Uslovi korišćenja (2022, Raštan izdavaštvo). govori za KARAKTER
Postoje brojne definicije, kao i opisi o tome šta je poezija. Kako biste je vi okarakterisali?
U pomoć pozivam pesmu Ane Ristović Sva mudrost, iz zbirke Ruke u rukama, u kojoj pesnikinja kaže:
Ono što nisam rekla
ni u jednom intervjuu:
Kako pišete pesme?
Pišem ih u rokovniku Elektrodistribucije Srbije,
Kada napišem pesmu, upali se svetlo.
Odakle seže vaša posvećenost tom književnom žanru, za koji će neki konstatovati da je “emotivna igračka za starije”?
Mislim da je vrlo često i klinačka igračka, koju neki prerastu (ili koja njih preraste?), dok drugi, u koje i sam spadam, pokušavaju da istraju u svojoj pubertetskoj zabavi.
Ono što dobijam od studenata na vežbama iz Istorije svetskog pozorišta i drame dovoljno često poljulja moj pesimizam
Koliko mladi danas čitaju poeziju? Koliko su joj posvećeni? I koji su njeni uslovi korišćenja?
Mladi danas dosta čitaju poeziju, njena vidljivost je porasla zahvaljujući internetu i društvenim mrežama, ali nije srazmerna posvećenosti, baš zato što pesnički uslovi korišćenja zahtevaju strpljivog čitaoca, onog koji je spreman da zastane i da obuzda histerični kažiprst, koji želi samo da skroluje dalje.
Pisanje je očigledno vaša opsesija, pošto ste zapravo dramaturg, te jedan od kreativnih autora spota i slogana dnevnog lista Danas “Veruj sebi. Zbog sutra”. Kome vi najviše verujete? I kakvo nas sutra čeka?
Iako živimo u vreme postmodernističkog relativizma, ja verujem u istinu i u to da je ona dokučiva, kao što i, uprkos svom cinizmu kojim smo zapljusnuti, a i mogućnosti da budem označen kao patetičan, verujem u ljubav. Ono što dobijam od studenata na vežbama iz Istorije svetskog pozorišta i drame dovoljno često poljulja moj pesimizam. To je najoptimističniji odgovor koji mogu da dam.
andadasi
evo, reći ću ti u čemu je stvar:
u igračkama koje nisam dobio
u neispravnoj kaseti male sirene,
nepopravljivo nemoj – u piratskoj
kopiji detinjstva, u kojoj se toliko toga
moralo domaštati, u nedostižnim
patikama, što su me vodile negde
andadasi, u iskoračenjima iz očekivanih,
predvidljivih slasti. zato me ni ovaj rastanak
ne plaši. odavno sam naučio da u svoje kofere
prilježno pakujem odsustva, da čekam
da uskraćenosti donesu inflaciju
reči, slika, stihova, naučio
da putujem najdalje
sa odbijenim vizama.
ognjen obradović
