MILENA LAZAREVIĆ, programska direktorka Centra za evropske politike, govori za KARAKTER
Razgovarao Nenad Čaluković
Foto Arno Mikkor / Lennart Meri Conference 2021
Kako biste okarakterisali spoljnopolitičku poziciju Srbije, jer utisak je da je to jedna od ključnih dilema naše ali i evropske javnosti nakon 24. februara?
Teška je, tu nema spora. Srpska rukovodstva su poslednje gotovo dve decenije svesno gradila energetsku i spoljnopolitičku zavisnost od Rusije, što nas danas stavlja u veoma tešku poziciju. Istovremeno, trenutna situacija stvara priliku da Srbija izgradi svoju budućnost sa Evropskom unijom na partnerskoj osnovi, da diverzifikuje svoje izvore snabdevanja energentima u skladu sa pravcima koje nalažu principi održivosti. Politika „sedenja na dve stolice“ ni do 24. februara nije gledana sa odobravanjem od strane Brisela. Iako je ranije postojalo izvesno strpljenje u EU, uz očekivanje da se Srbija postepeno usaglašava sa spoljnom politikom EU, što je i njena obaveza s obzirom na to da je u procesu pristupanja, nakon 24. februara ništa više nije isto. Međutim, višedecenijsko koketiranje sa Rusijom nas je dovelo u poziciju da budemo posmatrani kao ruski igrač na Balkanu.
Čak i kada bi se Srbija sutra usaglasila sa svim sankcijama Rusiji i potpuno se spoljnopolitički okrenula ka EU, nas do članstva čeka puno posla
Kada je u pitanju odnos prema ratu u Ukrajini, Evropa je jedinstvena. Sada, iako se Srbija usaglasila sa rezolucijama UN i deklaracijama EU koje osuđuju napad, ništa manje od usaglašavanja sa svim paketima sankcija i jasan spoljnopolitički zaokret neće biti dovoljni da Srbija pokaže svojim evropskim partnerima na čijoj je zaista strani.
Može li se i u kom kontekstu danas govoriti o evropskoj perspektivi Srbije, imajući u vidu rusku agresiju na Ukrajinu?
Apsolutno da. Lideri EU jasno prepoznaju potrebu da se region Zapadnog Balkana podrži kako u pogledu pristupanja EU, tako i u pogledu umanjivanja negativnih posledica rata u Ukrajini, naročito ekonomskih i energetskih. Naravno, EU će dati perspektivu i otvoriti vrata, ali Srbija mora da bude sposobna da kroz njih prođe. A to će u velikoj meri zavisiti od političke volje rukovodstva u Srbiji da zemlju vodi u pravcu stvaranja demokratskih, a ne autokratskih promena. Iako su evropski lideri, pre svega Francuska, bili proaktivniji poslednjih godina kada je u pitanju proširenje, novom metodologijom i pokušajima da novim predlozima ožive tu politiku, rat u Ukrajini je evropskim liderima pitanje politike proširenja na Zapadni Balkan dodatno podigao na listi prioriteta. Međutim, ono što treba da bude jasno našoj javnosti jeste da Srbiju do članstva u EU čeka još puno promena i napretka, pre svega u oblasti vladavine prava, slobode medija, nezavisnosti pravosuđa, dijalog sa Prištinom, i brojna druga pitanja. Čak i kada bi se Srbija sutra usaglasila sa svim sankcijama Rusiji i potpuno se spoljnopolitički okrenula ka EU, nas do članstva čeka puno posla. Volja većine država članica, kao i zvaničnika EU da ovaj region postane njen deo je tu, kao i želja da nam u ovom procesu pomognu, da čak i prilagode politiku proširenja, ali na nama je da iskoristimo priliku. Najpre, da naši lideri budu zaista odlučni kada je u pitanju evropski put, potom, da se ozbiljno posvetimo reformama, kao i da predlažemo nove inicijative za prilagođavanje politike proširenja, da tražimo i objasnimo svoju poziciju, budući da mi najbolje znamo šta je ono što nas koči i šta nam je potrebno.
Srbija, ako želi da postane deo EU, mora voditi dijalog sa Prištinom. Od nas se ne zahteva priznanje, ni EU nema jedinstven stav kada je u pitanju status Kosova, ali rešavanje tekućih problema i omogućavanje građanima KiM – i Albancima, i Srbima, i drugim stanovnicima, da normalno žive, priznanje zločina, i ostvarivanje dobrosusedskih odnosa se apsolutno zahteva – i od jedne i od druge strane
Pre nego što se vratimo na ukrajinsku krizu, u kojoj meri su vas zabrinuli poslednji rezultati istraživanja koji ukazuju da podrška evrointegracijama nikada nije bila manja i da se kotira oko 44 odsto? Ko je za to odgovoran?
Mislim da je trenutak sprovođenja ovog istraživanja bio jako loš. Podrška naše javnosti članstvu u EU padala je ispod 50 odsto i u trenucima najtežeg uslovljavanja u vezi sa saradnjom sa Haškim tribunalom. A potom je u momentu kada su ukinute vize za zemlje Šengena ta podrška skočila na 74 odsto. Javno mnjenje je promenljivo i jako reaguje na trenutni politički diskurs. Vlasti danas kontinuirano lamentiraju o pritiscima pod kojima se nalazimo, što javnost razume pre svega kao pritisak EU, pa se to odražava i na stavove građana. Kada se u procesu pristupanja konačno dese neki pozitivni pomaci, naravno pod uslovom da se oni pozitivno iskomuniciraju ka javnosti, i javno mnjenje će biti pozitivnije.
Iako se Srbija usaglasila sa rezolucijama UN i deklaracijama EU koje osuđuju napad na Ukrajinu, ništa manje od usaglašavanja sa svim paketima sankcija i jasan spoljnopolitički zaokret neće biti dovoljni da Srbija pokaže svojim evropskim partnerima na čijoj je zaista strani
Niste, dakle, zabrinuti?
Iako svakako ne raduje vest da je manje od 50 odsto građana Srbije za EU, mislim da u ovom trenutku ne treba biti previše zabrinut zbog toga. Činjenica je da je rat u Ukrajini uticao na izražavanje takvih stavova, budući da građani Srbije Rusiju doživljavaju kao jednog od najvećih spoljnopolitičkih saveznika. Osećaj istorijske, religiozne i kulturološke povezanosti sa Rusijom, prepoznavanje Rusije kao saveznika u Savetu bezbednosti UN-a sa jedne strane, i svest o Zapadu i EU kao odgovornim za bombardovanje 1999. godine doprinelo je razvijanju takvih stavova. Pored toga, veliki broj dezinformacija i tabloidnih izveštavanja o Rusiji i ambivalentno ponašanje naše vlasti tome još više doprinosi. Do skora, rezultati istraživanja Ministarstva za evropske integracije su pokazivali da građani Srbije čak Rusiju doživljavaju kao najvećeg donatora. Poslednjih godina se to promenilo, i građani prepoznaju da je EU najveći donator. Verujem da je ovo posledica početka promene komunikacije naše vlasti, koja sada više komunicira saradnju sa Kinom, pa se čini da je u očima građana Srbije – Kina zamenila Rusiju koju izvestan broj građana stavlja na sam vrh. Međutim, činjenica je da je podrška Rusiji i dalje velika. Ipak, u poslednjim nedeljama vidimo zaokret i kod tabloida, pa smo od naslovnica krajem februara „Ukrajina je napala Rusiju“, stigli do naslovnica koje i dalje ne osuđuju Rusiju, ali više ne opravdavaju napad, već je naglasak na pritiscima sa kojima se Srbija suočava.
Podrška pojedinih lidera zemalja članica EU takozvanim „stabilokratijama“ na Zapadnom Balkanu potvrđuje – „bolje i autoritarni vođa, samo da održava stabilnost“. Opasnost da samim neuvođenjem sankcija Rusiji Srbija postane faktor nestabilnosti, međutim, nije realna
Koliko je ova zemlja uradila ili nije uradila u poslednjoj deceniji da se približi Evropskoj uniji?
Nedovoljno. Srbija je još 2014. otpočela pristupne pregovore, a do danas je otvoreno tek 22 od 35 poglavlja, a privremeno zatvorena su samo dva, i to ona koja se uvek privremeno zatvaraju odmah nakon otvaranja. Poređenja radi, pregovori sa Hrvatskom su otvoreni 2005, a Ugovor o pristupanju je potpisan 2011. – nakon šest godina. Prosečna opšta spremnost za članstvo jedva da se povećava, dok izveštaji Evropske komisije i Evropskog parlamenta, kao i izveštaji nezavisnih institucija koje se u EU čitaju sa velikom pažnjom, iz godine u godinu ukazuju na iste probleme – ili stojimo u mestu ili idemo unazad kada su u pitanju oblasti od suštinskog značaja. Srbija trenutno ispunjava sve elemente jedne zarobljene države koja se više ne percipira kao demokratija, već kao hibridan, demokratsko-autoritaran režim. Napredak postoji u nekim oblastima, svakako, to je na primer prepoznato kada su u pitanju ekonomski kriterijumi, a u najnovijem non-pejperu Evropske komisije pohvaljeno je i usvajanje ustavnih promena. Međutim, čak i u tim oblastima, nama često nedostaje još jedan korak – implementacija usvojenog, poštovanje rokova i onoga što smo obećali, i da ponovim još jednom – politička rešenost. Kada bi poslednje postojalo, proces bi bio mnogo brži.
Srbija je još 2014. otpočela pristupne pregovore, a do danas je otvoreno tek 22 od 35 poglavlja, a privremeno zatvorena su samo dva, i to ona koja se uvek privremeno zatvaraju odmah nakon otvaranja. Poređenja radi, pregovori sa Hrvatskom su otvoreni 2005, a Ugovor o pristupanju je potpisan 2011. – nakon šest godina
Šta nam je zapravo poručio Emanuel Makron svojom idejom da se obrazuje Evropska politička zajednica za zemlje kandidate za članstvo u EU, te da bi proces pridruživanja mogao da traje decenijama? Ne deluje nimalo optimistično, ali koliko je taj plan francuskog predsednika realan?
Prvi utisak je da je Makron, pominjući Evropsku političku zajednicu, mislio na zemlje Istočnog partnerstva – tj, pre svega na Ukrajinu, Gruziju i Moldaviju. Međutim, on je ipak jasno pomenuo da je ideja da ova zajednica obuhvati i evropske demokratije koje ne žele da budu članice EU, poput UK ili Norveške. Naravno, samim tim, ona bi bila otvorena i za zemlje Zapadnog Balkana. Međutim, ono što je sigurno iz njegovih izjava je to da u slučaju zemalja koje su u procesu pristupanja ova zajednica nije zamišljena kao zamena za politiku proširenja. Njihova evropska perspektiva, i konkretnije perspektiva članstva, po Makronovim rečima, zagarantovana je.
Ideja Emanuela Makrona o Evropskoj političkoj zajednici nije zamišljena kao zamena za politiku proširenja. Evropska perspektiva, i konkretnije perspektiva članstva zemalja koje su u procesu pristupanja zagarantovana je
I vaš Centar za evropske politike je zajedno sa Centre for European Policy Studies iz Brisela izašao sa predlogom faznog strukturisanja procesa pristupanja. Šta on podrazumeva?
Centar za evropske politike, sa partnerima iz Brisela, Centrom za evropske političke studije, ponudio je u oktobru prošle godine inovativno rešenje kroz model faznog pristupanja EU. Taj model je, kada smo ga objavili, naišao na dosta skeptičnih reakcija iz EU, međutim, nakon rata u Ukrajini, on se sada uveliko diskutuje na različitim nivoima, kako u državama članicama, tako i u Briselu. Model predviđa da zemlje Zapadnog Balkana i njihovi građani već u procesu pristupanja dobiju neke koristi koje su inače rezervisane samo za članice EU. Razlog svega toga je to što je potpuno jasno da je politika proširenja na dugom štapu – koristi i za političku elitu i za građane su predaleko jer počinju tek kada počne članstvo, i nedostaje motivacije i podsticaja za nastavak rada na reformama. Sa druge strane, postoji i bojazan pojedinih zemalja članica EU od proširenja na Zapadni Balkan, naročito imajući u vidu to da su se već susreli sa problemima poput toga da neka nova članica koristi svoje pravo veta u Savetu EU zarad rešavanja svojih bilateralnih problema i tako koči EU u donošenju odluka. Naš model umiruje te strahove tako što predviđa da bi države u jednom ograničenom prelaznom periodu nakon stupanja u članstvo imale donekle umanjenu sposobnost odlučivanja unutar institucija EU, tj. da nemaju pravo veta u početku, kako ne bi mogle da blokiraju interne reforme EU u najosetljivijim oblastima. Ovo bi omogućilo da i zemlje skeptične prema proširenju na Zapadni Balkan budu za naše članstvo u EU – budući da ne možemo napredovati u procesu pregovora i zaključiti ugovor o pristupanju EU dok se sve zemlje sa tim ne usaglase.
Često se spekuliše o tome koliko su jaki pritisci Brisela na Srbiju da se jasno odredi prema ratu u Ukrajini, ali i u pogledu evrointegracija ili Kosova i Metohije. Kako vi doživljavate te navodne pritiske? Koliko su dobronamerni ili štetni?
Srbija je zemlja koja se nalazi u procesu pristupanja EU. EU je odavno mnogo više od ekonomske zajednice. Njene zemlje imaju zajedničku spoljnu i bezbednosnu politiku, a Srbija obavezu da se sa tom politikom postepeno usaglašava. Rat u Ukrajini je doprineo tome da se od nas zahteva da se sa tom politikom u pogledu Ukrajine usaglasimo brže – to je stanje bez presedana u Evropi. Isto tako, Srbija, ako želi da postane deo EU, mora voditi dijalog sa Prištinom. Od nas se ne zahteva priznanje, ni EU nema jedinstven stav kada je u pitanju status Kosova, ali, rešavanje tekućih problema i omogućavanje građanima Kosova i Metohije – i Albancima, i Srbima, i drugim stanovnicima, da normalno žive, priznanje zločina, i ostvarivanje dobrosusedskih odnosa se apsolutno zahteva – i od jedne i od druge strane.
Preti li opasnost da Srbija upornim odbijanjem uvođenja sankcija Rusiji postane novi potencijalni evropski faktor nestabilnosti ne samo na Zapadnom Balkanu, nego i šire?
Evropski lideri sigurno motre na stabilnost ovog regiona, imajući u vidu iskustvo, koliko situacija može da se zakomplikuje i koliko brzo može da izbije sukob. Ruskom invazijom na Ukrajinu rat se vratio u evropsko dvorište – po drugi put od Drugog svetskog rata. Prvi put je to bilo zbog rata u bivšoj Jugoslaviji. Podrška pojedinih lidera zemalja članica EU takozvanim „stabilokratijama“ na Zapadnom Balkanu to potvrđuje – „bolje i autoritarni vođa, samo da održava stabilnost“.Opasnost da samim neuvođenjem sankcija Srbija postane faktor nestabilnosti, međutim, nije realna. Najpre, Srbija je, bez obzira na to što to često ne iskomunicira kako treba, država koja je jasno na evropskom putu i sastavni deo Evrope u svakom smislu. Daleko najveći deo njene trgovine i svih njenih veza se ostvaruju sa Evropskom unijom. Trenutna situacija jeste polarizovala veći deo sveta i zahteva od nas da se jasno odredimo i to dokažemo uvođenjem sankcija, što mislim da možemo očekivati, ali postepenije u odnosu na države članice EU. Bez sumnje da Srbija može raditi više kada je u pitanju pomirenje i dobri regionalni odnosi, pre svega kada je u pitanju odnos pojedinih predstavnika vlasti prema ratu u bivšoj Jugoslaviji i osuđenim ratnim zločincima, što prepoznaje i novi non-pejper Evropske komisije. Kada je u pitanju dijalog sa Prištinom, takođe, samo što u potonjem evropske institucije sve češće ukazuju i na propuste druge strane.
Kako ste pročitali non-pejper koji je stigao iz Evropske komisije da Srbiji ne bi trebalo dozvoliti otvaranje novih poglavlja u pregovorima dok ne ispuni obaveze iz poglavlja 23 i 24, koja se tiču pravosuđa, kao i medijskih sloboda i bezbednosti novinara?
EU je jasna od samog početka – ovo nije nikakva novost, već nešto što je precizirano u pregovaračkom okviru. Poglavlja 23 i 24, odnosno, pravosuđe, osnovna prava, pravda, sloboda i bezbednost, zovu se i „blokirajuća poglavlja“ i od samog početka pregovora sa zemljom kandidatom napredak u reformama u tim oblastima određuje brzinu napretka u svim ostalim poglavljima. Države članice imaju mogućnost da uspore ili zaustave proces pregovora ukoliko u ovim poglavljima nema napretka. Ova poglavlja sadrže samu suštinu toga šta znači biti zemlja članica EU i imaju mnogo veću važnost od drugih poglavlja. Poglavlja se nalaze u klasteru 1 (Osnove) nakon revidirane metodologije, koja klaster 1 postavlja kao temelj svih ostalih klastera. Novi non-pejper Evropske komisije jasno ukazuje koji su nedostaci. Pohvaljeno je održavanje izbora i to što su se u Skupštini ponovo našle opozicione stranke. Ali uticaj vlasti na medije, favorizovanje aktuelnog predsednika i vladajuće koalicije od strane medija što je ostalima pružilo nejednak tretman, kašnjenje u ispunjavanju akcionih planova i tako dalje – sve što je navođeno i u prethodnim izveštajima, EU je sve manje spremna to da toleriše.
Koju je ključnu poruku doneo Šarl Mišel u Beograd?
Šarl Mišel je doneo dve ključne poruke u Beograd: prva, o neophodnosti usaglašavanja Srbije sa sankcijama koje je EU uvela Rusiji, i drugo, o neophodnosti da se politika proširenja reformiše kako bi zemlje Zapadnog Balkana zaista imale šansu da postanu deo EU u skorijoj budućnosti – isto ono što CEP predlaže svim donosiocima odluka već sedam meseci. Mišel je naveo da proces pristupanja treba učiniti bržim, postepenim i reverzibilnim, da kada država ispuni sve potrebne standarde u jednom segmentu procesa, može da pređe u sledeću „fazu“ i dobije dodatne finansijske beneficije i mogućnost učešća u institucijama – što su ideje koje CEP zastupa u svom papiru koji se nalazi na našem sajtu: www.cep.org.rs i u kom daje i konkretne predloge kako da se fazno pristupanje nadoveže na revidiranu metodologiju, kao i detaljan okvir za izmenu procesa pregovora. Verujemo da su naši sastanci sa donosiocima odluka i sa evropskim zvaničnicima omogućili da EU uvidi šta je potrebno uraditi kako bi evropska perspektiva zaista bila ostvariva. Drago nam je što su ovakve ideje sada na stolu, kao i što su na konferenciji za medije predsednika Srbije i predsednika Evropskog saveta podršku novim idejama dale obe strane, i nastavićemo da zastupamo naš model.
Kada biste morali da se izjasnite kada će Srbija ući u EU, koju godinu biste naveli kao najrealniju?
Kada je 2003. godine u Solunu potvrđena evropska perspektiva Zapadnog Balkana, verovala sam da ćemo do 2012. sigurno biti u Evropskoj uniji. Potom je 2018. godine Žan-Klod Junker, tadašnji predsednik Evropske komisije, ponudio kao realnu mogućnost 2025. godinu – ne za Srbiju, već za zemlje Zapadnog Balkana koje se najbolje pokažu, što su zvanično i dalje i Crna Gora i Srbija. Iako je to stvorilo neku nadu, nažalost već Sofijska agenda iste godine nije ni pomenula taj datum, tako da je entuzijazam jako brzo splasnuo, a naše političko rukovodstvo nastavilo po starom – uglavnom simulirajući reforme. Poslednje četiri godine su praktično izgubljene – suštinskog pomaka nije bilo. U ovom trenutku, svaka prognoza eventualnog datuma zavisiće i od proaktivnosti EU, ali i od konkretnih mera koje naše vlasti moraju da sprovedu, i oni to dobro znaju.Ono što je sigurno jeste da prečica u EU – nema. EU je u prethodnim proširenjima neke države „puštala“ u zajednicu iako nisu ispunjavale sve kriterijume, bilo zbog važnog strateškog položaja ili zbog toga što je verovala da će jednom kad postanu članice te države postati i uzorni evropski đaci. Međutim, lekciju je naučila i neće ponovo tako pogrešiti. Čak ni apsolutna politička podrška članstvu Ukrajine koja postoji u celoj Evropi neće biti dovoljna da Ukrajina bude sledeća država članica. Od evropskih zvaničnika smo mogli čuti da je, na prvom mestu, članstvo u EU transformativni proces tokom koga treba ratifikovati i implementirati desetine hiljada zakona i akata, kao i da to ne bi bilo fer prema Zapadnom Balkanu koji je toliko dugo u tom procesu i radi sve što treba po pravilima. Ukoliko mi politički zaista napravimo jasan zaokret ka EU, za šta je neophodno da ideje kao što je CEP-ova ideja o faznom pristupanju budu usvojene, i ukoliko, sa druge strane, zaista radimo na neophodnim reformama, verujem da je punopravno članstvo moguće do kraja ove decenije.
Ovaj intervju je nastao u okviru projekta “Podrška procesu evropskih i evroatlantskih integracija Srbije”, koji su podržali Balkanski fond za demokratiju, projekat Nemačkog Maršalovog fonda SAD i Ambasada Kraljevine Norveške u Beogradu.
Mišljenje izraženo u ovom intervjuu ne predstavlja nužno stav Ambasade Kraljevine Norveške u Beogradu, Balkanskog fonda za demokratiju, Nemačkog Maršalovog fonda SAD, ili njihovih partnera.
