JELENA BOGAVAC ZA KARAKTER: ŠTA SE NOSI U KOLIKO ili kako pozorište spasava stvarnost

JELENA BOGAVAC, rediteljka i spisateljica, piše za KARAKTER

Sve što mislim o stvarnosti govorim u svojim predstavama. Pozorište je moja govornica, moj podkast, moj tviter, moj fejsbuk, moja kafa sa drugaricama, moj politički angažman, moje „od trača do istine“, moj utisak nedelje, moj stav o svetu, moj posao i moj život.

Zvuči pomalo pretenciozno, zvuči možda malo staromodno? Naravno da zvuči. Jer je istinito. A svaka istinita radnja pomalo je demode u poslednje vreme.

Ljubav se nosi u tri govori o smrti slem scene u Srbiji 2012. godine. O šamarčini koju su mladi aktivisti podneli od stvarnosti, koja je na izborima ponizila njihov evropejski aktivizam, dokazavši im da nisu u pravu. Da Srbija misli drugačije. Draga deco, o vlasti se radi – rekla im je stvarnost

Jednom mi je moj dragi, pokojni profesor rekao kada sam došla na čas režije sa modricama ispod oka, koje su nastale od udarca kolenima, nakon pogrešnog doskoka padobranom – nije metafora no doslovno – loš doskok na tlo: ne možeš da budeš i reditelj i padobranac, odluči se.

Ozbiljno sam ga shvatila i donela tu tešku odluku: biću rediteljka. Ne padobranka u bilo koji drugi kontekst. Od tada, trudim se da nosim samo haljine takvog kroja. Pozorišni kostim: u jedan, dva, tri…i do deset. I od deset unazad. Eto, to je najkraći način da odgovorim na deset pitanja: šta se nosi u jedan, dva, u tri i tako redom…koje ste mi postavili.

Jednom mi je moj dragi, pokojni profesor rekao kada sam došla na čas režije sa modricama ispod oka koje su nastale od udarca kolenima, nakon pogrešnog doskoka padobranom – nije metafora no doslovno – loš doskok na tlo: ne možeš da budeš i reditelj i padobranac, odluči se. Ozbiljno sam ga shvatila i donela tu tešku odluku: biću rediteljka

Naravno da je pitanje uslovljeno naslovom moje nove režije komada nastalog dramatizacijom romana Minje Bogavac LJUBAV SE NOSI U TRI. Zgodan naslov, primetila sam odavno. Lepo se primenjuje, rasprostranjenog je značenja. Predstavu sam režirala u PULS teatru u Lazarevcu. Volim da kažem „to vam je jedan Brodvej u Lazarevcu“ kad reklamiram predstavu. Predstava, ipak, ima svoj žestoki angažman, pored zavodljivih muzičkih sekvenci. Ona govori o smrti slem scene u Srbiji 2012. godine. O šamarčini koju su mladi aktivisti podneli od stvarnosti, koja je na izborima ponizila njihov evropejski aktivizam, dokazavši im da nisu u pravu. Da Srbija misli drugačije. Da se vodi borba za vlast a ne za LGBT zajednicu, prohibiciju alkohola ili seču platana. Draga deco, o vlasti se radi – rekla im je stvarnost. Svanuo je dan kad je njihov balon pukao, kad je pukla njihova filosofija „građanskih belih listića“ i kad su taj poraz najzad nazvali „odrastanjem“. I u pravu su, ako su tad porasli. I shvatili da svet neće promeniti slem rimovanje na mikrofon. Da se igra ozbiljnija igra. Da se slemuje u odelu, u skupštini, a ne u noćnom klubu u centru grada. Tako se „Ljubav odnela u tri“. Politika uvek rešava melodramu – lično je, boguhvala, političko.

Ima taj profi par: moja sestra Minja i ja. Mnogo volim kad radimo u paru. I mnogo mrzim novinarsko pitanje (koje mi naravno niste postavili i hvala vam) : sestre ste, a radite zajedno?! Radimo i odvojeno, majke mi. Ali, volim makar jednom u sezoni da nešto uradim sa Minjom. U pozorišnom smislu. Tu nema promašaja. Godinama

U jedan sam ove sezone nosila plašt Betmena i masku Robina. Izašlo je reizdanje mog romana Betmen nad Zvezdarom, koji sam napisala o antiheroju Beograda davne 1996. Izdanje izdavačke kuće Portilibris, urednice Jovane Ristić, pojavilo se na tržištu i steklo slavu najprodavanijeg izdanja ove izdavačke kuće prošle godine. Naravno, uz dodatak Robin sa Krsta, u formi romana klepsidre, leđa u leđa – Betmen Robin, otac heroj devedesetih i sin mu heroj dvehiljadedvadesetih. Da bih napisala Robina, odnosno opisala klinca koji se danas inicira na Bgd asfalt, morala sam da razgovaram sa mladima danas. Da mi kažu kako im je. Glavni razgovarač bio je mladi Aleksa Bugarčić, sa kojim je napravljen najveći broj intervjua. Govorio je iskreno, dokumentaristički. Porazio me, naravno. Dozvolio mi je da čujem koliko su tužni. Koliki su begunci. Mi smo bili borci, oni su begunci. U odnosu na Beograd, naravno. Robin ipak kaže, dok beži Savskim nasipom od murije: nema stajanja, Robin je mašina! Robin nastavlja da hoda, Betmen je poginuo devedesetih. Logično: na mladima svet ostaje, mladi trče brže, ima šanse da pobegnu. Ubrzo smo napravili predstavu u Reflektor teatru. BETMEN ROBIN BEOGRAD. Predstava kida, skromno rečeno. Osmeh. Gledajte je u Dorćol platzu. Uvrnuta istorija Beograda od 60-ih godina do danas. Pedeset godina hoda kaldrmom velegrada. Najzanimljiviji turistički vodič kroz dušu prestonice ikad dosad. To se nosi u jedan. To je moje „jedan“ za ovu sezonu.

Desilo mi se prošle godine da mi priđe jedna devojka i pita: „Jeste vi režirali predstavu Ana Frank? Ja sam je gledala 14 puta.“ Predstava je lektira o humanosti. Tragedija sveta u malom. Boli te stomak od smeha i mozak od tuge. Predstava koja se ne skida sa repertoara, dakle. Ipak, skinuta je. Kakva budalasta odmazda! Nešto kao kad zabraniš lektiru za osmi razred

Šta se nosi u dva?

Mrzim parne brojeve. Odnela sam previše cveća u parnom broju na groblja ove godine.

Ipak, ima taj profi par: moja sestra Minja i ja. Mnogo volim kad radimo u paru. I mnogo mrzim novinarsko pitanje (koje mi naravno niste postavili i hvala vam) : sestre ste, a radite zajedno?!

Da bih napisala Robina, odnosno opisala klinca koji se danas inicira na Bgd asfalt, morala sam da razgovaram sa mladima danas. Da mi kažu kako im je. Glavni razgovarač bio je mladi Aleksa Bugarčić.  Govorio je iskreno, dokumentaristički. Porazio me, naravno. Dozvolio mi je da čujem koliko su tužni. Koliki su begunci. Mi smo bili borci, oni su begunci. U odnosu na Beograd, naravno

Zaista, kako čudno, kako neobično i kakva podudarnost! Ahaha. Radimo i odvojeno, majke mi. Ali, volim makar jednom u sezoni da nešto uradim sa Minjom. U pozorišnom smislu. Tu nema promašaja. Godinama. Pre par sezona uradile smo predstavu ANA FRANK u Šabačkom pozorištu. Zli jezici reći će – tad je ona bila direktorka istog. Jeste, bila je, ali više nije. Potrudili su se da je zamene profesionalnijim kadrom. Ipak, predstava ANA FRANK urađena u mizernom budžetu koji su glumci koji igraju u predstavi zaradili igranjem novogodišnjih predstava za decu, kao diplomski ispit glumice Vanje Pavlović, svakako stavljam pod „šta se nosi u 4“. Predstava je urađena tokom letnje pozorišne pauze u praznom Šabačkom pozorištu, dok su ostali bili na letnjim ferijama. Izvedena je premijerno na manifestaciji EVROPSKI DANI JEVREJSKE KULTURE u Šapcu. Predstava se dogodila kao neko čudo. Radili smo je celom dušom i srcem, do cepanja utrobe. Kako sudbina Ane Frank i zaslužuje. Od kada je izašla, pa sledećih dvadesetak puta, igrana je pred prepunom salom. Desilo mi se prošle godine da mi priđe jedna devojka i pita: „Jeste vi režirali predstavu Ana Frank? Ja sam je gledala 14 puta.“ Predstava je lektira o humanosti. Tragedija sveta u malom. Plačeš i smeješ se. I boli te stomak od smeha i mozak od tuge. Sva svečana, vrhunski glumljena, sjajna u svojoj staklenoj rekviziti sa buvljaka. Predstava koja se ne skida sa repertoara, dakle. Ipak, skinuta je. Kakva budalasta odmazda! Nešto kao kad zabraniš lektiru za osmi razred, ukineš Dostojevskog… i slični politikantski potezi. Molim se da se vrati na repertoar. Kao nekim čudom.

9 je broj septembra. U septembru je Bitef. Jedvačekanje. Do tada, pozorišni program Bitef zona – kad Bitef teatar izlazi na svoj Skver Mire Trailović. Puno besplatnih programa, svi ste dobrodošli. Ove godine u Zoni sjajni umetnici, odlične tribine, još jedna prilika da se zatalasa scena dobrim vetrom nezavisnih produkcija.

Šta se nosi u 5? Čista petica za upravu Šabačkog pozorišta ako se ovo desi!

Šta se nosi u 6? Već treća sezona od kad sam režirala SAN O MILENI. Predstava o Mileni Pavlović Barilli. Još jedna nezavisna produkcija, nezavisne pozorišne trupe Artista. Rađena produkcijski na mišiće i sa ogromnim entuzijazmom svih nas, a posebno glumice i producentkinje predstave Tijane Višković, predstava je živa, zdrava i sve gledanija. Uspeli smo da je odigramo na nekoliko međunarodnih festivala, dobijemo čak i prestižne nagrade, videlo je predstavu preko trideset gradova u Srbiji, gostujemo skoro svakog meseca po par puta, na najrazličitijim scenama. U junu, takozvanom šestom mesecu (zato se nosi u šest, što je naravno konstrukt kojim zadovoljavam formu teksta😊) predstava igra u još sedam gradova u Srbiji. Veoma sam ponosna. Veoma volim Milenu Pavlović Barili, veoma mi je važno da je se sećamo. Kroz pozorište, o njoj govorimo mnogo o sudbini umetnika na našim prostorima.

Mrzim parne brojeve. Odnela sam previše cveća u parnom broju na groblja ove godine

Šta se nosi u 7? Sedam dana u nedelji. Vera, hrabrost, ljubav i nada. Nedeljom se ide na liturgiju. Ovih nedelja Topčider je ozeleneo. Usred zelenog, lebdi crkvica Petra i Pavla i u njoj lebdi svetlo. I moja se duša širi dokučivim beskrajem…ali, ajde da vam o tome pišem u pesmama.

U osam se nosi znak za beskonačno. I škola ponekad počinje mom sinu. Meni je počinjala češće, al’ bila je manje onlajn.

U 9 se nosi kraj. A kažu da je uvek novi početak i tako ukrug centrifugalno vitlajući. Moguće. Svejedno, izvesno se vrti, ipak se okreće. To je broj septembra. U septembru je Bitef. Jedvačekanje. Do tada, pozorišni program Bitef zona – kad Bitef teatar izlazi na svoj Skver Mire Trailović. Puno besplatnih programa, svi ste dobrodošli. Ove godine u Zoni sjajni umetnici, odlične tribine, još jedna prilika da se zatalasa scena dobrim vetrom nezavisnih produkcija.

Ko što rekoh, izabrala sam da budem rediteljka. Nemam padobran. Svaki skok mi je na lice. U pozorišnom, naravno, smislu.

Jelena Bogavac, Beograd u maju 2022.

Share