NISAM VEROVAO MAKAVEJEVU DA ĆE SE I KOD NAS DESITI ’68.
RAZGOVOR SA JEDNIM OD NAJVEĆIH JUGOSLOVENSKIH REDITELJA I KNJIŽEVNIKA KOJI JE POSLE 40 GODINA TUMARANJA PO ARHIVAMA NAŠAO SVOJ PUT DO KARAKTERA
RAZGOVARAO (POČETKOM OSAMDESETIH): SAŠA RADOJEVIĆ
Kao što sve ulazi u prvi plan u našim očima, pa se posle toga povlači u treći plan, i čini vam se da iščezava sa horizonta. Pa opet posle, u našem glavinjanju kroz vreme, sve to ponovo iskače pred naše oči kao nekakvo ponovno otkriće, ali ovaj put prepoznatljivo… Ovo su reči Živojina Pavlovića koje u punoj meri odgovaraju slučajnosti što sam u ličnom arhivu pronašao neobjavljeni intervju sa upravo tim književnikom i rediteljem klasika srpskog filma (Buđenje pacova, Kad budem mrtav i beo, Zaseda, Hajka, Zadah tela, Dezerter…).
Mene je više interesovalo samo vrenje, a manje ideje, jer među njima nije bilo nijedne nove ideje
Razgovor je vođen na samom početku osamdesetih godina prošlog veka. Možda je razlog za to što smo intervju počeli o temi studentskih demonstracija u Beogradu 1953. godine o kojima se tada, a i sada, malo zna.
„Nisam imao priliku da budem na mestu događaja, ali su mi drugovi pričali. Na primer, Vuk Krnjević je tada bio u zatvoru zbog svog učešća u demonstracijama. Razlozi za demonstracije su bili isključivo egzistencijalno-materijalne prirode, zbog izuzetno loših uslova života, loše ishrane. Studenti su gađali milicionere ugljem, zatim je sledio juriš milicije koja se brutalno obračunala sa studentima. Pendrecima su ih izmlatili, pohapsili veći broj ljudi. Mislim da je sve to trajalo dva dana. Posle su se valjda i uslovi popravili. Međutim, o tome nije nijedna reč u javnosti napisana, niti izgovorena, pogotovo ne u vreme događanja.“
Vi već dugo spremate knjigu u kojoj će se govoriti o studentskim demonstracijama 1968. godine (Pavlovićeva knjiga o ’68, Ispljuvak pun krvi, objavljena je 1983. godine – prim.a.). Šta se sve tada događalo?
Evropa je tada buktala, najteže demonstracije su bile u Poljskoj, i onda. Nisam verovao da će do toga doći i kod nas. Makavejev me je ubeđivao da hoće, ali ja mu nisam verovao. Uveče, 2. juna, bio je taj incident, a ujutro me je obavestila Makova žena. Već tog jutra se dogodio onaj masakr kod podvožnjaka. Tamo stižem baš kada čistači ulica spaljuju transparente i sakupljaju ogromne količine cipela. Demonstranti su se tako suprotstavljali policajcima gađajući ih cipelama, a i spadale su im s nogu dok su bežali. I tako cipele stoje na gomili, a u šumarku, kao na nekom pikniku, leže milicioneri i dremaju, onako razbaškareni. Dovukli su pojačanja iz unutrašnjosti. Bili su neispavani, jer su se čitave noći tu zezali sa onom cisternom koja je tu bila zapaljena. Atmosfera je bila kao na nekom stratištu posle bitke. Posle sam krenuo prema Studentskom trgu, tamo se svi nešto muvaju, svako nekog traži, grme zvučnici, svaki čas neki proglasi. Stižu Branko Pešić i Petar Stambolić, studenti viču i traže smenjivanje Bugarčića koji je bio tadašnji šef policije grada. Unutra, u hodnicima, studenti nose neke papire, svi nekud jure, hartija je svuda po podu. Zakazan je miting za posle podne i tada se odlučilo da se krene na fakultet. Studenti stižu s transparentima, narod se skupio, saobraćaj stao, a ljudi stoje na trolejbusima i autobusima. Tako je to krenulo, zaista spontano. Posle se utonulo u diskusije, stalno se govorilo, šta da se radi, pa ovo, pa ono, da li konstruktivno ili destruktivno. To je sve trajalo pet dana i tako se završilo. Dok su trajale te diskusije, milicija nije ulazila unutra. Onda je Tito održao govor, odao je studentima priznanje, zaigralo se kozaračko kolo i to je bilo sve. Mene je više interesovalo samo vrenje, a manje ideje, jer među njima nije bilo nijedne nove ideje, ali jeres je bila sama činjenica da se zahteva od onih koji su odgovorni za politiku da se pridržavaju svog programa.
CEO INTERVJU SA VELIKANOM JUGOSLOVENSKE KINEMATOGRAFIJE ŽIVOJINOM ŽIKOM PAVLOVIĆEM ČITAJTE U MAGAZINU KARAKTER, KOJI JE NA KIOSCIMA
