O kakvim razlikama srpske i hrvatske kulture možemo uopšte da govorimo u ovim našim malim zapećcima? Bila bi mi izuzetna čast da sam imao prilike da radim s nedavno preminulim Mustafom Nadarevićem, koji je to najbolje opisao: „I onda mi je bilo maleno, a kako sad izgledaju te male avlije – to mi je još strašnije.“
PATRIK LAZIĆ, najperspektivniji mladi pozorišni reditelj na jugoslovenskim prostorima, govori za KARAKTER
Piše Nenad Čaluković
Foto Ida K. Rosanda
TRI razloga zašto je važno pozorište?
Vrlo je zapravo jednostavno. Važno je, jer priča priču s kojom čovek može da podeli saosećanje koje na taj način postaje deo njega i više spoznaje o istini življenja. Govorim o emotivnom, iracionalnom doživljaju umetnosti koje se dešava negde duboko u nama i uvek se nekako tiče iskonskih emocija. Zapali smo u neku čudnu fazu stvaranja kada se autori strahovito trude izmisliti neke nove istine, pobeći od iskonskog, jer se to smatra previše banalnim, proglasili smo emocije za passe, smišljamo neke takozvane koncepte koji su sami sebi svrha, nasilno hoćemo da se formom, a ne sadržajem izdvojimo od drugih. I na taj način publiku teramo iz pozorišta, a ne privlačimo u njih.
TRI poriva zbog kojih ste pobornik društveno-angažovanih predstava?
Ako biste me svrstali u društveno-angažovano pozorište, to je onda zbog izbora tema. Trudim se da tema bude važna za širu zajednicu, iz poriva da prikažem kako se političko i socijalno-ekonomsko prelama i manifestuje u životima običnih, malih ljudi iz naše palanke. Trenutačno u Pozorištu mladih u Novom Sadu pripremam predstavu „Smrt gospodina Goluže“, po pripoveci Branimira Šćepanovića, koju smo autorka dramatizacije Ana Đorđević i ja smestili u drugačiji kontekst. Naime, nečija smrt, konkretno samoubistvo gospodina Goluže, postaje javna senzacija palanke od čega prave rijaliti program. Zaista smatram da nismo daleko od trenutka kad će tema nekog budućeg rijalitija potencijalno biti i nečije samoubistvo. Jer su rejting i gledanost prestali da pitaju za etiku.
TRI motiva zašto ste došli iz Pule na FDU u Beograd? I koje su ključne razlike između srpske i hrvatske kulture?
O kakvim razlikama možemo uopšte da govorimo u ovim našim malim zapećcima? Bila bi mi izuzetna čast da sam imao prilike da radim s nedavno preminulim Mustafom Nadarevićem, koji je to najbolje opisao: „I onda mi je bilo maleno, a kako sad izgledaju te male avlije – to mi je još strašnije.“ Poslednjih godina, na primer, na svim značajnim evropskim i svetskim filmskim festivalima osvajamo nagrade za regionalne koprodukcije, zadnji takav primer je i „Otac“ Srdana Golubovića. Sami ne možemo ništa, a glavna sličnost, kad već razlika nema, jeste ta da se dovijamo da od štapa i kanapa stvorimo neku relevantnu umetnost. I nije da nam to, s vremena na vreme, ne uspe s obzirom na uslove u kojima živimo i stvaramo. Kada spojimo dva tri štapa i isto toliko kanapa, od toga može nešto i da se sagradi.
Što se tiče mog odabira Beograda kao mesta za studiranje, a sada i za život i rad, možda je samo u veličini, a shodno tome i prilikama.To nas opet vraća na Mustafinu priču, pa Beograd tako i dalje, u okvirima naših avlija, predstavlja kakvu takvu metropolu, ili možda tačnije rečeno regiopolis, čvorište regionalnih kulturnih dešavanja. Pored toga, možda još i temperament i negovanje tradicije komedije i satire kroz koju istina najbolje prodire su bile presudne da to bude Beograd.
Moja generacija je rođena u neizvesnosti i sve nam je neizvesno. Školujemo se, a znamo da neće znanje i diploma biti presudni da se zaposlimo u svojoj zemlji. Roditelji nas odgajaju, a znaju da je velika verovatnoća da će deci i unucima da mašu preko Skajpa, jer će biti raštrkani po celom svetu
Nama ste ostavili u amanet ono što vi niste imali hrabrosti da razrešite. Lako je tumačiti raspad Jugoslavije kroz prizmu velikih, zlih, tuđinskih sila koje su posejale mržnju u našoj bašti. Mnogo je teže priznati da ste dozvolili da se povampirite i bežati od sopstvenih odgovornosti za to što ste nam ostavili zemlju punu krvavih lokvi iz kojih mi pokušavamo da isplivamo, a neko nas stalno u njih uvlači
TRI uzroka raspada Jugoslavije?
Iz današnje perspektive, sasvim je jasno da su svi suštinski razlozi bili vezani uz kapital, profit. Uz stvaranje povlašćenih elita, krađu koja se lepše naziva privatizacija, uništavanje privrede i svake perspektive za bolji životni standard, profiterstvo zamaskirano u nekakve nacionalne mitomanije. Stvaranje malih i nevažnih kvazi državica s jeftinom radnom snagom, kojoj će jedina zanimacija biti da se godinama i vekovima kasnije glože upravo oko ovog pitanja koje i Vi meni postavljate, iako pripadam generaciji 1995. koja ne bi trebalo da ceo život sluša rasprave oko Jasenovca, Oluje, Srebrenice i da nas neprestano uvlačite u tu priču, kao da je samo to presudno.
Ali kad nemate nikakvu temu za budućnost, naravno, da vam jedino ostaje da se kobeljate u talogu prošlosti. Nama ste ostavili u amanet ono što vi niste imali hrabrosti da razrešite. Jer, lako je tumačiti raspad Jugoslavije kroz prizmu velikih, zlih, tuđinskih sila koje su posejale mržnju u našoj bašti. Mnogo je teže priznati da ste dozvolili da se povampirite i bežati od sopstvenih odgovornosti za to što ste nam ostavili zemlju punu krvavih lokvi iz kojih mi pokušavamo da isplivamo, a neko nas stalno u njih uvlači. Moja generacija, i one mlađe od nas, nemaju apsolutno nikakav emotivni odnos prema toj Jugoslaviji, ali znamo da je strašno osećanje nesigurnosti u koje smo ubačeni. Mi smo rođeni u neizvesnosti i sve nam je neizvesno. Školujemo se, a znamo da neće znanje i diploma biti presudni da se zaposlimo u svojoj zemlji. Roditelji nas odgajaju, a znaju da je velika verovatnoća da će deci i unucima da mašu preko Skajpa, jer će biti raštrkani po celom svetu.
Nedostaju nam harizmatični mladi ljudi da ponude ekstremnije stavove, pa po cenu da neslavno propadnu
TRI najveća problema bivše SFRJ?
Prvi problem je hronični nedostatak mladih lica u politici koji bi ponudili ideje za budućnost, a ne prošlost. Nedavno je nastalo opšte oduševljenje nakon izbornih rezultata u Banja Luci i pobede mladog Draška Stanivukovića. Voleo bih od njega u budućnosti čuti radikalnije stavove u odnosu na mejnstrim ideologije, jer kod nas, kad se i pojave mladi ljudi u politici, oni se često ispostave kao stara ideologija, koja samo lepše izgleda. Nedostaju nam harizmatični mladi ljudi da ponude ekstremnije stavove, pa po cenu da neslavno propadnu. U suprotnom, biće ono što Krleža kaže: „U parlamentu zdesna na lijevo, pa onda s lijeva na desno.“ Doduše, u Srbiji čak ni to.
Drugi problem je nedostatak svesti o sopstvenoj političkoj moći. Evo na primeru teorija zavera koje su zahvatile čitav svet, a posebno se dobro uhvatile kod nas. Iako mogu da deluju naivno, one najbolje razotkrivaju crtu našeg mentaliteta da nam je lakše iskonstruisati zle udružene neprijatelje, nego prihvatiti da se i mi pitamo za mnogo štošta. Upravo ta razmišljanja da smo jadni, nemoćni i da nad nama vladaju neki moćniji zli ljudi, rađa letargiju. I to nije samo lokalni problem, već globalno stanje. Ne vlada šaka ljudi nad nama, nego mi vladamo nad njima. Mnogo nas je više. Dok to ne shvatimo, ništa od promene.
Iz mora problema, kao moj treći utisak izdvojio bih ekstremnu mitomaniju koja nas stalno udaljava od racionalnog i šalje u iracionalno, strahove, primitivne mehanizme odbrane poput poricanja, projekcija, iskrivljavanja stvarnosti. Bilo nacionalni, bilo religijski, pa ako hoćete i ekonomski mitovi… Sve su to, da parafraziram Hararija, samo tvorevine mašte, koje prestaju da postoje kada ljudi prestanu da u njih veruju.
Mogao bih tako dalje i dalje: prostakluk, primitivizam, neobrazovanost, neprestano laganje u javnoj sferi koje je rezultiralo time da se više ništa i nikome ne veruje i da je u ljudima stvoreno osećanje da su svi i sve isto…
Kultura i umetnost su svrstane u kategoriju „nije neophodno“
Svet nedvojbeno ide u pravcu digitalizacije i verovatno će tim putem da poispada sve ono što se ne bude uklapalo u tu viziju. A ako je tako, onda teatar sigurno otpada
TRI najozbiljnije posledice koronavirusa na teatar ili umetnost?
S obzirom na to da smo bili prvi zatvoreni, a najkasnije otvoreni, vrlo je bio jasan stav države da smo nebitni. I to nije samo ekonomsko pitanje, jer ne privređujemo, pa smo stavljeni po strani. Možda su najgore prošli upravo muzičari koji i dalje ne mogu da rade, a oni od svih nas još najviše i samostalno privređuju. Kultura i umetnost su svrstane u onu kategoriju „nije neophodno“. Potura nam se ideja „nove normalnosti“ ne bismo li se navikli na neke nove konstrukte. Jedan od tih konstrukata jeste prenošenje velikih sfera života u onlajn prostor. Svet nedvojbeno ide u pravcu digitalizacije i verovatno će tim putem da poispada sve ono što se ne bude uklapalo u tu viziju. Vrlo je verovatno da će nam i posle ove pandemije, ZOOM sastanci ostati deo te nove normalnosti. Uveliko se priča o tome kako to štedi vreme, kako čovek ne mora da putuje satima u neko drugo mesto, ne mora da odlazi na posao nego može sve od kuće da radi, kako će druženja postati manjeg obima, ne više tako omasovljena… Očigledno je da je deo nove normalnosti još veće otuđenje ljudi, smanjenje kretanja i okupljanja, izbegavanje živog kontakta. Ako je tako, onda teatar sigurno otpada. Pozorište, izokreni ga naglavačke i vrati, nikada ne može da se prilagodi onlajn prostoru, jer je u njegovoj suštini živi kontakt. Kada govorim o ovome, ne govorim uopšte o koronavirusu. Taj virus postoji, opasan je. I sam sam ga nedavno preležao, a poznajem mnoge ljude koji su od njega ili s njime preminuli. Govorim o tome da moramo biti pažljivi kada opasnost od virusa prođe šta ćemo da prihvatimo kao deo nove normalnosti, jer, pazi sada, normalnost kreiramo mi, a nije neminovnost, nije nepromenjiv zakon prirode. Sunce i zvezde su neminovnost, ali digitalizacija nije. Novac nije. Prostakluk nije. Laži nisu. Ništa od toga ne treba da se podrazumeva i uzima zdravo za gotovo. Sve su to konstrukti za koje možemo da kažemo „ovo nam ne treba“, „ovo nećemo“. Ovde se sada možemo vratiti na teorije zavere, pa možete da kažete da je i moja gornja prognoza jedna od konstruisanih teorija zavera. Ipak, mi intuicija nekako govori da je to realnija opasnost od toga da će me Bill Gates čipirati vakcinom. Mi već jesmo čipirani i još se takmičimo ko će imati bolji i skuplji čip. Govorim o mobilnim uređajima. Pa već se zna svaki naš pokret, lokacija, gde smo bili, šta smo jeli, šta smo pričali, šta priželjkujemo da kupimo… Zašto bi nam neko ubacivao čip kad smo već sami pristali na njega? Razlika od orvelovske vizije sveta da će nam kontrola biti nametnuta, jeste da na kontrolu samostalno pristajemo.
Ceo intervju sa Patrikom Lazićem čitajte u novom broju magazina Karakter, koji je na kioscima, i saznajte koje su tri najbolje pozorišne predstve koje je naš sagovornik odgledao ili koja su njegova tri cilja.
POZORIŠNA KARIJERA
U Beogradskom dramskom pozorištu je 2019. izvedena njegova diplomska predstava “Fine mrtve d(j)evojke” o čemu kritičar Ivan Medenica zapisuje u NIN-u da je ”ovo onaj redak i dragocen slučaj kada nečije debitantsko delo zasluži da mu se momentalno posveti pažnja.”
Posle toga je usledila premijera ”Životinjske farme” u Gradskom pozorištu Čačak, a sarađuje s organizacijom Operosa za koju režira operu za mlade “Džumbus” u Herceg Novom.
NAGRADE:
– godišnja nagrade BDP za režiju predstave “Fine mrtve d(j)evojke,
– nagrada za najboljeg mladog reditelja na TNT Festivalu u Krajovi (Rumunija) za ispitnu predstavu treće godine “Antigona”,
– nagrada “Dr. Hugo Klajn” koju dodeljuje Fakultet dramskih umetnosti za najboljeg studenta režije u generaciji.
Tokom studija, samostalno režira predstave: “Motori” (Omladinsko pozorište Dadov) i “Leto kada sam naučila da letim” (FDU/Fist festival), a kao asistent režije radio je na predstavama: “Dan odluke” (Pozorište Boško Buha), “Urnebesna tragedija” (Atelje 212) i “Kad je Niče plakao” (Ustanova kulture Vuk Stefanović Karadžić)…
