Nil Jang je pisac, kustos i sineasta iz Sanderlenda na severoistočnoj obali Engleske, koji trenutno živi u Beču. Od 2008. piše kritike novijih filmova na svim većim festivalima za Holivud Riporter a od 2010. sarađuje sa časopisom Sajt end saund. Sve vreme piše i za ostale međunarodne časopise uključujući kolumne o kratkim dokumentarcima za Modern tajms rivju. Član je FIPRESCI i Londonskog kruga kritike. Trenutno radi za nekoliko festival kao savetnik, programmer i moderator, a na različite načine je povezan sa Festivalom evropskog filma Palić već čitavu deceniju. Ko-selektor je takmičarske selekcije Paralele&sudari na ovom festivalu, a prava poslastica i njegova selekcija Mladi duh Evrope, posvećena eksperimentalnom i kratkometražnom filmu, kakvu nećete videti na drugim mejnstrim festivalima u zemlji.
Sa Nilom Jangom smo razgovarali o ovogodišnjem izdanju Festivala evropskog filma Palić koji se održava od 17. do 23. jula, ali i o drugim temama koje se tiču savremenog evropskog filma i načina na koji se film danas “konzumira”.
Šta bi bio zajednički imenitelj za fimove koji su se na Festivalu evropskog filma Palić našli u selekcijama Paralele&sudari i Mladi duh Evrope? Koji su vam bili kriterijumi za izbor?
Ove godine je u selekciji Paralele&sudari rekordnih 17 filmova, među kojima su i četiri dokumentarca trajanja od 17 do 150 minuta. Trinaest srednjemetražnih i dugometražnih filmova će se takmičiti za nagrade, a reditelji su iz brojnih zemalja. Selekcija je ograničena na produkcije iz centralne i istočne Evrope i tragali smo za filmovima koji su premijerno prikazani u poslednjih godinu dana, uz uslov da bi svi trebalo da budu premijerno prikazani u Srbiji, izuzev srpskih produkcija i koprodukcija. Nema zajedničkih tema kao takvih. Selekcija je namerno raznovrsna u pogledu tema, ali i ko-selektor Miroslav Mogorović i ja smo svakako tražili filmove sa snažnim, beskompromisnim, i kreativnim rediteljskim izrazom.
To je slučaj i sa selekcijom Mladi duh Evrope koju uređujem samostalno, a koja je više orijentisana ka eksperimentalnim, “na ivici”, avangardnim ostvarenjima evropskog kinematografskog spektra. Ovde tragam za nečim što je neobično, iznenađujuće i sveže, za filmovima koji svoje vreme (od 2-3 do 20 i više minuta) koriste inteligentno i ekonomično. Ako možete da me opčinite za pet minuta i kraće, u programu ste!
Mislim da sam pogledao na hiljade filmova tokom prethodnih 45 godina, ali da budem iskren, nijedan ne bih stavio ispred Šimunićevog devetominutnog ostvarenja “Gerdi, zločesta vještica”
Ovogodišnji program Mladi duh Evrope posvećen je srpskom filmskom stvaraocu Ljubomiru Šimuniću. Na koji način ste zamislili ovu posvetu i kako vidite njegov značaj za filmsku umetnost?
Šimunić je preminuo ove godine i mislim da je važno da njegov rad povežemo sa ovom selekcijom, jer je on bio pravi majstor ovakvih filmova. Mislim da sam pogledao na hiljade filmova tokom prethodnih 45 godina, ali da budem iskren, nijedan ne bih stavio ispred Šimunićevog devetominutnog ostvarenja “Gerdi, zločesta vještica”, koji je jako retko prikazivan. Imao sam sreću da ga pogledam dvaput – u Beogradu 2014. i u Beču prošlog oktobra.
Slučajna raskoš prozirnog vodenog rebusa -still iz filma u selekciji Mladi duh Evrope.
Šimunić je tokom tri intenzivne godine od 1973. do 1976. Snimao koristeći 8mm traku, koju je skladištio u frižideru dok je nije koristio. Sve što vidimo je preuzeto iz njegovog televizijskog seta – uporno je premotavao film unutar kamere i tako ovekovečio višestruke ekspozicije. Nije imao predstavu kako će sve to izgledati dok nije sve završio (na kraju je tu i specijal Tine Tarner sa En Margaret, i scene iz filma Kena Rasela “Maler”). I onda – pravi dodir genija – za saundtrek je koristio dve uzastopne pesme sa albuma grupe Aphrodite’s Child, “666”. Rezultat je apsolutno remek-delo koje je teško opisati. Po mom mišljenju ovaj vuk samotnjak, ekscentrik iz Beograda LjubomirŠimunić, skovao je jednostavno najbolji film ikada snimljen. Ne moraju svi da se slože!
Kako se pandemija odrazila na evropsku nezavisnu filmsku scenu, bilo da se radi o estetici i temama, odnosno produkcijskim okolnostima? Ima li ikakvih promena u odnosu na predpandemijska vremena?
Još uvek nismo videli puno filmova koji su nastajali baš tokom pandemije, barem što se tiče dugometražnih radova. U tom smislu je zapažen i izuzetak osvajač Zlatnog medveda za 2021. godinu, film “Baksuzni kres ili luda pornografija”. Međutim, pojavilo se već dosta kratkih i eksperimentalnih ostvarenja. Kao i kod svih filmova ove vrste, neki od njih su veoma dobri a neki jednostavno bez veze. Nije bitna tema kao takva, već na koji način su filmadžije inspirisani njome, na koji način se prema njoj odnose. Mislim da ćemo o tome više znati tokom festivalske sezone 2022. godine.
A na koji način se pandemija odrazila na vaše iskustvo gledanja filmova i selekcije? Pretpostavljam da niste imali previše prilika da idete u bioscope i na festivale.
Uspeo sam da posetim par festival tokom jeseni prethodne godine, ali naravno taj broj se znatno smanjio u odnosu na raniji period. Moj godišnji prosek tokom prethodne decenije bio je oko 25-28 festivala godišnje, pri čemu mislim samo na one gde sam ostajao barem tri dana. Morao sam da se oslonim na onlajn skrinere više nego ikad, što nije bilo idealno. Ali kada govorimo o kratkim filmova, to je sasvim izvodljivo. Biti pošten prema dugometražnim filmovima na malom ekranu znatno je pipavije, tim pre što moj laptop nije baš poslednji krik tehnologije – stariji je od 10 godina. Takoreći, nisam baš najveći tehnički entuzijasta niti u toku sa dostignućima 21. veka.
Verovatno nije fer izdvajati neku posebnu nacionalnu kinematografiju, kao što smo recimo svedoci velikog uspeha rumunskog filma u poslednjih 10-15 godina. Ali svejedno – ako biste mogli da birate, koja je to kinematografija koja je ostvarila značajan uspon u poslednje 2-3 godine, sa eventualnim jedinstvenim autorskim stilom njenih protagonista?
Ne radi se baš o “naciji”, ali izdvojio bih filmove u Galiciji, regiji na krajnjem severozapadu Španije, tik iznad Portugala. Već skoro čitavu deceniju autori odatle su konzistentno impresivni –Lois Patiño, Oliver Laxe, Eloy Enciso. Ovaj “pokret” je potpomognut snažnim filmskim festivalima u regionu, među kojima je “(S8) Mostra de Cinema Periférico” u lučkom gradu Korunji. Pre par godina smo im odali počast pozivom da kuriraju retrospektivu najuspešnijih festivalskih momenata u program Mladi duh Evrope. To veče je bilo spektakularno.
Već dugo ste selektor na Festivalu evropskog filma Palić. Kako vidite razvoj i status ovog festival uopšte uzev, otkako ste došli? Šta vam se dopada u organizaciji festival i koji su načini da on postane još bolji?
Prvo sam 2011. godine bio član žirija. Od tada festival kontinuirano napreduje u pogledu reputacije i ambicija. Za to velike zasluge ima moj prethodnik, programski urednik Petar Mitrić. Volim da mislim kako je festival postao postepeno sve više avanturistički u pogledu toga šta se prikazuje i kako. Svi dobri filmski festivali, pa i kulturni događaji uopšte, moraju da evoluiraju, da reflektuju promene u umetničkoj formi kojom se bave, i ključno je da se to uradi na način koji bi lokalna publika mogla da prigrli i uživa u tome. Palićki festival oduvek je poznat po svojoj pristupačnoj atmosferi i dobrodošlici. Autori filmova, filmski profesionalci i novinari uživaju u svom vremenu tamo, i mnogi se redovno vraćaju, što je uvek dobar pokazatelj.
Mikrokazeta – najmanja kazeta koju sam ikad vidio (still iz filma u selekciji Mladi duh Evrope)
Imali ste priliku i da se dobro upoznate sa protagonistiima srpske nezavisne filmske scene. Kako vidite ovdašnju filmsku produkciju i koju su vam omiljeni autori iz Srbije?
Dolazim u Srbiju već duže od decenije i tokom tog vremena upoznao sam veoma talentovane mlade reditelje, koji su često i međusobno prijatelji čine svojevrsnu “scenu” u Beogradu i Pančevu. Jedni drugima su pomogli da dostignu tu pažnju na lokalnom i internacionalnom nivou: Marko Grba Singh, Ognjen Glavonić, Stefan Ivančić, Ivan Marković, Crnogorac Ivan Salatić, kaoi “tajno oružje” Jelena Maksimović, koja je radila sa njima kao montažerka a sada gradi i vlastito rediteljsko ime.
Njen dokumentarac “Taurunum Boy” koji je ko-režirala sa Dušanom Grubinom je među mojim ličnim favoritima poslednjih godina u regionu, i zaslužuje da bude prepoznat i šire. Srpska kulturna scena ima i druge bisere, kao što je recimo Marija Kovačina, poznata uglavnom kao muzičarka. Prikazali smo njen čudesni eksperimentalni film “Dogs, moon river and Baudelaire” na Mladom duhu Evrope pre dve godine, i zaista se nadam da će nastaviti da stvara.
Da li i dalje gledate 60 filmova mesečno, kao što ste jednom prilikom rekli? Da li imate i dalje podjednaku strast za filmove, bez obzira na 20-ogodišnje kritičarsko iskustvo?
To ide na mahove! Ako se bavim selekcijom za neki festival, naročito one kratkog filma (radim i za jedan u Austriji i jedan u Norveškoj, koji se otprilike održavaju u isto vreme), taj broj može da bude i mnogo veći. Ali da budem pošten, sve sam skeptičniji prema gledanju prevelikog broja filmova. Postoje i druge stvari u životu… Kad sam kod kuće u Beču čak nemam ni internet, što je moj svestan izbor. Nikad ništa ne stavljam na download niti strimujem, to mi je zgodna restrikcija.
Zapravo, otkako je krenula pandemija marta prošlegodine, gledao sam dosta filmova koje sam pozajmio iz javnih biblioteka u Beču, i to na DVD-u. Prvo na mom laptopu, a potom i na starinskom polovnom televizoru koji sam “nasledio” od drugara. Ponovo sam gledao neke od mojih favorite i otkrio neke nove. Strast je I dalje tu!
Odgledao sam pregršt klasika iz šezdesetih i sedamdesetih sjajnog mađarskog autora Mikloša Janča, koji je 2000. Dobio Lifku na Paliću. On je jedan od retkih primera filmskog maestra koji je favorizovao relativno kratke minutaže. Njegov film “Crveni psalm” (1972) je kraći od 90 minuta, čudesni socijalistički folk-ritualni mjuzikl koji rangiram barem uz Bergmana, Felinija ili Tarkovskog.
Što sam stariji, sve više cenim kratke filmove: kratke po definiciji, ali i “dugometražne” sa nešto kraćom minutažom od uobičajene. I posle kažu da mladi “boluju” od poremećaja pažnje!
Na koji način evoluira vaš filmski ukus tokom godina?
Što sam stariji, sve više cenim kratke filmove: kratke po definiciji, ali i “dugometražne” sa nešto kraćom minutažom od uobičajene. I posle kažu da mladi “boluju” od poremećaja pažnje!
