Zahvaljujući Dari, kao članica hora Collegium Musicum, doživela sam da mi se tlo trese pod nogama od najsnažnijeg aplauza i ovacija na sceni u Meksiku, prolazila zabranjenim delovima bazilike Sveti Petar u Vatikanu, osetila tajfun na Tajvanu, nadmetala se sa Kinezima pevajući na kineskom jeziku (i osvojile nagradu), upijala zrake zalazećeg Sunca na Santoriniju, plesala irski ples u Irskoj, lutala plažama Naksosa u iščekivanju prestanka bure, pevala karaoke u Južnoj Koreji
DANIJELA RAKIĆ piše za KARAKTER
„Ja sam nemirnog duha“, govorila je o sebi Dara. Taj duh vodio ju je da bude „sportašica“, igračica, prva žena dirigent kod nas kao i prva žena dekan i prva žena rektor. Neiscrpnom energijom i posebnim umetničkim izrazom, ispisivala je novo poglavlje na muzičkoj sceni Srbije.
Broj osoba na koje je uticala ne može se izbrojati, a ja sam jedna od njih.Dosta se piše o Dari ovih dana što i nije čudno jer je Dara „podigla“ gotovo pedeset generacija mladih ljudi. Piše se da je bila neuništiva, da je voljom i odlučnošću mogla da „pomera planine“ i ostvari sve što je naumila, piše se da „ne“ nije bio deo njenog rečnika, da je pogledom mogla da skameni, a osmehom razoruža, piše se da je imala iskru deteta i čeličnu snagu… I sve što se piše, jeste tačno, ali su uspomene koje smo stekli zahvaljujući Dari – ono zbog čega je ona neizbrisiv trag u nama.
Zahvaljujući Dari, kao članica hora Collegium Musicum, doživela sam da mi se tlo trese pod nogama od najsnažnijeg aplauza i ovacija na sceni u Meksiku, prolazila zabranjenim delovima bazilike Sveti Petar u Vatikanu, osetila tajfun na Tajvanu, nadmetala se sa Kinezima pevajući na kineskom jeziku (i osvojile nagradu), upijala zrake zalazećeg Sunca na Santoriniju, plesala irski ples u Irskoj, lutala plažama Naksosa u iščekivanju prestanka bure, pevala karaoke u Južnoj Koreji.. Zahvaljujući Dari stekla sam prijateljstva za ceo život!
Dara je bila selektor, a mi njena reprezentacija, koja je osvajala glasom i na najlepši način prenosila našu kulturu po svetu
Dara je bila selektor, a mi njena reprezentacija. Reprezentacija koja je osvajala glasom i na najlepši način prenosila našu kulturu po svetu. Treninzi su bili iscrpljujući, ali je nagrada bila neverovatna. Osvajali smo publiku neobičnim ulascima na scenu, kao i iznenađujućim koreografijama na većinu pesama. Imala je moć da u svakom prostoru osmisli nešto novo i dodatno začini nastup.
Samo ona je umela od nas da izvuče najintenzivniji piano i gromoglasan forte. Piano nakon koga se osećate kao da ste trčali maraton i forte koji je tresao zidove dvorane
Samo ona je umela od nas da izvuče najintenzivnji piano i gromoglasan forte. Piano nakon koga se osećate kao da ste trčali maraton i forte koji je tresao zidove dvorane. Emociju koju je prenosila na pevače, prenosila je i na slušaoce. Bezbroj biseva uz stojeće ovacije publike, bili su nezaobilazan završetak svakog koncerta.
Sledeće godine, hor Collegium Musicum obeležava pola veka postojanja! Dara fizički neće biti ispred svog hora, ali će zauvek i te kako biti prisutna u srcima svih nas.
I za kraj, završiću njenim rečima koje nas kao mantra vode kroz život:
“Svima kažem, i devojkama u “Collegiumu” sam govorila, šta god da je, kako god da je, osmijeh na lice, očešljaj kosu, crveni karmin, uspravi se i – napred.”
“Svima kažem, i devojkama u “Collegiumu” sam govorila, šta god da je, kako god da je, osmijeh na lice, očešljaj kosu, crveni karmin, uspravi se i – napred.”
DARINKA MATIĆ MAROVIĆ
