ZORAN PANOVIĆ, programski direktor Demostata, piše za KARAKTER
Nekadašnji član Rokera s Moravu (RSM), Branislav Anđelović Bane, preminuo je u januaru u 76. godini. Tužan povod da se setimo moćnog i neponovljivog benda pozne SFRJ koji je monumentalizovao srbijanstvo i snimao za zagrebački Jugoton.
Tvorac koncepta i autor svih pesama je Boris Bizetić. Željko Bebek je RSM definisao kao pank, a novinar zagrebačkog Starta Vlatko Fras uporedio ih sa Seks Pistolsima, nazivajući ih podjednako sistemskom greškom i kulturološkom bombom. Te šajkače koje su nosili RSM bile su popularne i u Hrvatskoj (baš i kod Hrvata) kao i u ostalim nesrpskim sredinama SFRJ. RSM su u jednoj fazi imali i Albanca “iz kataloga” u bendu.
Zezajući se sa folklornim stereotipima i to modifikovanim narečjem Pomoravlja, RSM su normalizovali onaj romantičarski odnos prema selu (izgubljenom zavičaju), ali Bizetić je hrabro povukao još mnogo napred. Njegov projekat – disko klub u selo – u modernizacijskom Travolta smislu imao je značaj u rangu dolaska struje i asfalta, bele tehnike i motokultivatora do zavičaja. Prenoseći težište borbe u sam epicentar (izgubljeni zavičaj), on je kultivisao polutanske težnje.
Bizetićev projekat – disko klub u selo – u modernizacijskom Travolta smislu imao je značaj u rangu dolaska struje i asfalta
Taj zavičaj nije bio romansiran, glorifikovan, maglovit, i sklon manipulaciji.
Bizetić nije ušao u neki mitski srbijanski Makondo – Prerovo Dobrice Ćosića (čiji je derivat i Petlovac Radoša Bajića), već u obično selo gde je omladina, uprkos kultu prela i komišanja, osećala potrebu da komunicira sa svetom (Celu noć se bakćem u disko kod Đoku, kad će bre već jednom da na’ranim stoku). RSM su afirmisali modernizaciju sela (u pesmi Bol boluje Žikina kobila, dolazak traktora je neumitan), ali i ohrabrivali na beg one kojima je selo bilo tesno – Celi svet naopačke neka se prevrne, al’ u selo niki živi ne mož’ da me vrne.
Paradoksalno, upravo je vremenom to Bizetićevo pitoreskno “disko” selo postalo “imaginarno”, izgubljeno kao izgubljeni raj, dok je ono drugo, romansirano, i zloupotrebom sela kao metafore, postalo glavno. Do te mere da je bitnija bila jedna taraba starija od Amerike od “Džon Dir” traktora i borbe protiv krompirove zlatice.
Pa i ti RSM opevani gedžovani u odnosu na ove današnje, deluju kao žanrovske pande.
Šajkače koje su nosili bile su popularne i u Hrvatskoj (baš i kod Hrvata) kao i u ostalim nesrpskim sredinama SFRJ
Onu pravu rakiju Rokeri su, kao i ostale rekvizite, brendirali, ali su podrivali onu rakijašku Srbiju, kao metaforu, iz prostog razloga navedenog u pesmi – Pijem samo Džoni Džoker jer s rakiju nisam roker.
I Radovan Beli Marković znao je reći (slušao sam ga) omladini koja naručuje rakiju u kafani: “Nemoj sine rakiju, naruči viski, rakijaška Srbija mnogo nas je koštala. Najteže mi je kad se sapletem u livadi o praznu flašu stomaklije s onim čičom na etiketi”.
