ZORAN PANOVIĆ, programski direktor Demostata, piše za KARAKTER
U kontekstu protesta i blokada puteva zbog spornih zakona o eksproprijaciji i o referendumu i narodnoj inicijativi, pročulo se da Srbija i Rusija navodno imaju zajedničku „radnu grupu“ za sprečavanje takozvanih obojenih revolucija. I najlogičnije da Vulin ima neke veze s tim.
Vučićeva vlast sa jakim radikalsko-julovskim sentimentom poistovećuje Peti oktobar sa „obojenom revolucijom“ (pa otuda i proteste na njegovim tekovinama), iako su Rusi aminovali dolazak Koštunice i odlazak Miloševića. Kao što bi Rusi verovatno našli zajednički jezik i sa nekom postvučićevskom vladom takozvanog demokratskog nacionalizma „novog Koštunice“. Makar on bio i podnošljivo „zelen“.
Razumljive su Vučićeve frustracije od Petog oktobra, razumljivo je da Vučić više poštuje vladu Mirka Marjanovića od vlade Ane Brnabić, logično je i da je Vulin Vučićeva hladno servirana osveta petooktobarcima. Vučić jeste na razne načine rehabilitovao i namirio po dubini sistema mnogo julovaca i radikala, ali, uprkos svemu, Peti oktobar nije „obojena revolucija“, već samo odocneli srpski delić pazla pada Berlinskog zida i promena na evropskom istoku.
Ako se u „obojenim revolucijama“ koristio otporaški nou hau, pa zašto se onda ne bi koristio i u Srbiji u kojoj se afirmisao
Obojene revolucije postoje i one ne moraju imati strogo antiputinovski kontekst u zoni bivšeg SSSR, ali moraju se dogoditi tamo gde ima problema sa demokratijom. Što ne znači da se ti problemi vešto ne instrumentalizuju za interese velikih sila Zapada. Ako se u „obojenim revolucijama“ koristio otporaški nou hau, pa zašto se onda ne bi koristio i u Srbiji, zemlji u kojoj se afirmisao.
Ako vlast gotovo iracionalno koristi propagandu devedesetih, logično je i da opozicija oponaša metodologiju protesta devedesetih. Poslednja konvencija SNS u beogradskoj Areni imala je estetiku Miloševićevog SPS; Vučić bi da bude Milošević koji neće ponoviti Miloševićeve greške – pre svega beznadežni sukob sa Zapadom. Neponavljanje Miloševićevih grešaka znači da se mora preduprediti i pretorijanski oportunizam.
Opoziciono neprimereno i ciklično podsećanje na Čaušeskua u kontekstu Vučića je posledica robovanja mitu o „šestom oktobru“. Pa ni Milošević nije bio baš Sadam Husein iako se orilo „Slobo Sadame“. Kad smo već kod Rumuna pevalo se: „Tito-Čaušesku, Milošević-Ilijesku!“
Srpski putinofili (Crnorusi) u svojoj opsesiji „obojenim revolucijama“ idu retroaktivno tako daleko da bi zbog Petog oktobra i obaranje Čaušeskua (rumunski scenario) ili dolazak Havela na vlast u Češkoj (plišani scenario) nazvali „obojenim revolucijama“. Havel je kasnije podržao NATO bombardovanje Srbije, što Čaušesku verovatno ne bi. Obaranje komunizma za Crnoruse je irelevantno.
Upad trampista u Kongres za njih, naravno, nije „obojena revolucija“.
Novogodišnji broj magazina Karakter
