Koliko još devojčica, devojaka, žena ćuti u tišini jer i danas, kada su Milena, Iva i Danijela progovorile, postoje oni koji ih osuđuju što su predugo ćutale, što su same prolazile kroz pakao, što su doživele traume u svojim mladim godinama, što ne podržavaju nešto o čemu se ćuti… jer je sramota.
I u pravu su! Sramota je! Ali ne njihova! Već sramota društva u kom živimo!
TAMARA JOKANOVIĆ, generalna direktorka Represent Communications, u stalnoj kolumni Budilnik za KARAKTER
Dugo sam razmišljala da li da pišem o onome o čemu svi već pišu. O priči koja je uzdrmala Srbiju jer danima slušamo iste vesti, gledamo iste naslove, čitamo komentare na društvenim mrežama i oprečna mišljenja nacije. Ali nisam uspela da pronađem drugu temu. Možda zato što podsvesno nisam ni želela, jer je ova, kao i mnoge slične njoj, ostavila snažan utisak na mene kao ženu, kao majku šestogodišnje devojčice (i osmogodišnjeg dečaka), kao sestru, kao lidera kompanije koju 80 odsto čine žene.
Milena Radulović,
Iva Ilinčić,
Danijela Štajnfeld,
Odavno smo pokrili uši i okrenuli glavu jer nas ne zanima šta se događa u tuđem dvorištu i “nije na nama da se mešamo”
samo su neka od imena koja su javno objavljena i obelodanjena. Koliko još Milena, Iva i Danijela skrivaju svoje priče? Koliko još devojčica, devojaka, žena ćuti u tišini jer i danas, kada su Milena, Iva i Danijela progovorile, postoje oni koji ih osuđuju? Osuđuju ih što su predugo ćutale, što su same prolazile kroz pakao, što su doživele traume u svojim mladim godinama, što ne podržavaju nešto o čemu se ćuti…jer je sramota.
I u pravu su! Sramota je! Ali ne njihova! Već sramota ovog društva u kom živimo!
A sigurna sam da postoje i neki Petar i neki Pavle i neki Nikola koji danas ćute…
Setite se samo monstruoznog slučaja u jednoj ”slobodnoj Americi” još iz prošlog veka, 1964. godine, kada je bivši sveštenik iz Mineapolisa i trener košarke silovao čak 37 dečaka i devojčica (zvanično) i za isti zločin nije odgovarao! A možemo da govorimo i o mnogo poznatijem slučaju iz ne tako daleke istorije – Majklu Džeksonu ili priče iz komšiluka o slučaju popa iz Trstenika…
Ćute i oni…
Ćute i one…
Jer kako da progovore u zemlji u kojoj smo decenijama vaspitavani da je sramota reći da si silovana, jer mora da su “sigurno dale signale”, u kojoj je nasilje skoro pa svakodnevica, jer je sramota biti razveden, te “ćuti, može biti i gore”, u kojoj je greh govoriti da i ugledni građani zlostavljaju, jer je nemoguće da takav čovek uradi tako nešto jer, ipak je on doktor, sveštenik, profesor, direktor…
Odavno smo pokrili uši i okrenuli glavu jer nas ne zanima šta se događa u tuđem dvorištu i “nije na nama da se mešamo”.
A pitam se hoće li se konačno i stvarno sistemski država umešati i otvoriti oči jer ne želimo da još neka deca, neke žene, neki ljudi završe kao Jelena Marijanović koja, nažalost, oči nije otvorila, a njen ubica i nakon punih pet godina buke u javnosti nije potvrđen niti kažnjen za zločin koji je počinio.
Samo jedno “šta će reći ljudi” uništi toliko života
Hoće li se konačno stati na put svim “uglednim građanima” ove zemlje ili ćemo i dalje funkcionisati po principu “žena uvek poslednja sazna” i onda kada “žena uvek zna”?
Jer samo jedno “šta će reći ljudi” uništi toliko života…
