PATRIK LAZIĆ, pozorišni reditelj, piše za KARAKTER
Moj prvi prajd bio je Evroprajd. Dok sam sedeo na nekoj gostujućoj predstavi tokom nedelje ponosa, razmišljao sam o tome koliko je lepo biti u Beogradu u septembru. Najpre prajd, pa Bitef. To je mesec kada čovek ima osećaj da je u jednom drugačijem Beogradu, kada može da ga nazove metropolom. Iako nismo imali pojma šta će da bude sa subotnjom šetnjom, za mene je Evroprajd već trajao – na fantastičnim izložbama, predstavama, među tolikim umetnicima iz celog sveta. Policija je uvek bila tu negde, s vremena na vreme okruživši grupice s krstovima i ikonama koji su osećali potrebu da dobacuju ljudima po izlasku iz pozorišta. Jednoj koleginici su dobacili „Kurvo!”, drugoj „Gde su ti sise?”. Nekada se osećao tamjan ispred Doma omladine, ali sve je to delovalo naivno, apsurdno.
Nimalo naivno nije delovao Beograd te subote. Danima sam ljude uveravao da treba da dođu na šetnju i da je potpuno bezbedno jer država sigurno neće da dozvoli da neko gađa Lajčaka ili Hila
Nimalo naivno nije delovao Beograd te subote. Danima sam ljude uveravao da treba da dođu na šetnju i da je potpuno bezbedno jer država sigurno neće da dozvoli da neko gađa Lajčaka ili Hila. I nije dozvolila. Ali nisam računao s time da treba nekako doći do tog zaštićenog kružoka. Čim smo izašli iz trole na Slaviji, kakav doček! Iz Beogradske nadole grupica od dvestotinjak maskiranih junaka s palicama: „Ubi, ubi, ubi pedera!” Parališući strah. Nemaš gde da bežiš jer iz drugog pravca začas specijalci, topovski udari, dim. Na prvom koraku, već su me demantovali da će da bude bezbedno. Pa nastavi sada ti ka Londonu, a ne znaš kuda su se razbežali predstavnici svetosavske Srbije. Šta je, tu je, nastavljamo.
Pravimo se da smo njihovi, proveravamo hodamo li neupadljivo, primećujem da smo se bez ikakvog verbalnog dogovora instinktivno podelili u najmanje sumnjivu kombinaciju, jedan s drugaricom da mu prođe kao devojka, drugo dvoje iza kao nonšalantno pošli do grada. Nenormalan je stres svaki korak koji čuješ iza sebe. A na Londonu još gore, probijamo se do ulaza. Volonterke nas povlače da bismo mogli da uđemo. Neko mi dobaci: „Go fuck to your country!” valjda misleći da sam stranac. Možda i jesam? U tom haosu smo se pogubili, ali nema vraćanja sada kada smo konačno iza kordona. Nastavljamo gore ka Skupštini nadajući se da ćemo se tamo ponovo susresti i da su svi dobro. Iza još dva kordona, konačno Ustavni sud.
Pravimo se da smo njihovi, proveravamo hodamo li neupadljivo, primećujem da smo se bez ikakvog verbalnog dogovora instinktivno podelili u najmanje sumnjivu kombinaciju, jedan s drugaricom da mu prođe kao devojka, drugo dvoje iza kao nonšalantno pošli do grada. Nenormalan je stres svaki korak koji čuješ iza sebe
Majke mi, neka deluje da preterujem i poetizujem, ali vazduh je odjednom postao drugačiji. Pretpostavljam da je samo psihološki efekat kada te popusti strah i stres koji si dole doživeo. Jer isti takav osećaj ću imati i to veče kad konačno legnem u krevet posle šetnje i koncerta. Dok smo se spremali da onako mokri opet zakoračimo na onu stranu kordona i vratimo se u normalnu Srbiju, već smo imali informacije o pretučenim učesnicima na putu kući, videli snimke divljanja na Autokomandi… Dok nismo nahvatali taksi, imao sam osećaj da sam u Beogradu u kojem je u toku lov na pedere. Na svakom koraku grupice koje procenjuju da li si plen ili nisi.
Mnogo se govorilo o tome da celom gungulom oko Evroprajda vlast građanima skreće pažnju s važnijih problema. Da je to tačno, bilo bi to jako uvredljivo za građane Srbije jer bi podrazumevalo da imaju toliku inteligenciju da im neko može poturiti pedere kao zamenu za to što je na primer hrana poskupela najmanje 25 odsto. Ne bih se zato složio s time
Jedna takva grupica je hodala iza nas, najpre glasno pričala, a onda odjednom zaćutala. Strah koji čovek oseti u toj tišini, ne želim nikada nikome da oseti. Pa ni ovima koji su nedeljama skupljali političke poene znajući da to vodi upravo ovome. Pitam se osećaju li se bar malo odgovornim. Znam da ne.
Mnogo se govorilo o tome da celom gungulom oko Evroprajda vlast građanima skreće pažnju s važnijih problema. Da je to tačno, bilo bi to jako uvredljivo za građane Srbije jer bi podrazumevalo da imaju toliku inteligenciju da im neko može poturiti pedere kao zamenu za to što je na primer hrana poskupela najmanje 25 odsto. Ne bih se zato složio s time. Mislim da je istina mnogo gora. Niko nikome nije ništa poturao, nego je većini građana zaista važnije da li će da bude zabrane Evroprajda od toga da li su 25 odsto gladniji nego prošle godine u ovo vreme. To je naša istinska tragedija.
