Kako je moguće da intelektualci ne vide 212 drugih primera „nasilja nad javnim prostorom”, 212 predloga kako bolje da zaštite „proporodične politike” i 212 situacija u kojima se „direktno krši Ustavom zagarantovano pravo građana na slobodu misli”, a da nijedan od tih razloga nema veze s pederima i lezbama? Bar ne s onim pederima i lezbama koji nisu na vlasti
PATRIK LAZIĆ, pozorišni reditelj, u stalnoj kolumni Kolektivna imaginacija, za KARAKTER
U društvima u kojima se podstiču primitivni mehanizmi odbrane, nemoguće je bilo šta tumačiti racionalnom analizom. Jer da jeste, kako bismo objasnili to da najava donošenja Zakona o istopolnim zajednicama izaziva desetostruko burnije reakcije od na primer činjenice da gubimo i vazduh i vodu i zemlju? Kako bismo racionalno objasnili apel 212 intelektualaca, mahom članova SANU, protiv usvajanja pomenutog zakona kako bi „odbranili pravo na slobodu i budućnost naroda” u trenutku kada deluje logičnije da budućnost tog istog naroda pre ugrožava činjenica da se pokreće postupak protiv Srbije zbog prevelikih emisija zagađenja, ili to što se u Mirijevu taj isti narod davi u fekalijama koje teku u potocima, ili u višestruko povišenim vrednostima teških metala u reci Pek i rasprodaji izvora pijaće vode, ili u činjenici da gubimo Košutnjak, Makiš, Staru planinu… Kako je moguće da intelektualci ne vide 212 drugih primera „nasilja nad javnim prostorom”, 212 predloga kako bolje da zaštite „proporodične politike” i 212 situacija u kojima se „direktno krši Ustavom zagarantovano pravo građana na slobodu misli”, a da nijedan od tih razloga nema veze s pederima i lezbama? Bar ne s onim pederima i lezbama koji nisu na vlasti.
Srbija, kao viševekovno autoritarno društvo, ne ume da živi bez vođe i neprijatelja
Već nedeljama se čoporativno uzvikuje „Referendum!”. Možda vam se čini kako su male šanse da se takav referendum zaista i desi dok se bukvalno sve(t) oko nas urušava, ali kao neko ko je svedočio takvom referendumu u Hrvatskoj 2013. godine, kažem vam – da, moguće je da narod veću opasnost po budućnost nacije vidi u LGBT zajednici. Pomenuti referendum u Hrvatskoj organizovan je pošto je prikupljeno oko 750.000 potpisa građana. Poređenja radi, u Srbiji je u trenutku pisanja ovog teksta prikupljeno 60.000 potpisa u onlajn peticiji za zabranu rudnika litijuma Rio Tinto. Složićemo se, dakle, da je nemoguće racionalno objasniti šta to ima u pederima I lezbama što ljude do te mere iritira da će radije da se podave nego da dozvole zakonsko pravo Stefanu i Lazaru da se registruju. Ono što ne može racionalno, mora iracionalno.
Psihologija već godinama traži odgovor na ovo pitanje. Još je Frojd natuknuo da bi potencijalni razlog što toliko skačemo na one koji slobodno ispoljavaju svoju (drugačiju) seksualnost, mogla da bude potisnuta homoseksualnost ili tabuizirana seksualnost uopšte. Jedno istraživanje je to možda i potvrdilo kada je niz muškaraca s izrazito negativnim stavovima prema gej osobama imalo fiziološku reakciju dok su im prikazivali snimke muškog odnosa. To se i nedavno potvrdilo kada je onaj Orbanov huškač na LGBT zajednicu u Mađarskoj, uhvaćen na gej orgijama u Briselu. Ipak, za ovu mi je priliku interesantnije najslobodnije i laički se nadovezati na radove Adorna, Froma, Rajha i njihovo bavljenje autoritarnom ličnošću.
Možda je namerno na tako važnu poziciju moći postavio lezbejku
Istražujući uzroke antisemitizma sredinom prošlog veka, došli su do zaključka da je autoritarna ličnost s jedne strane slepo odana i poslušna autoritetu, dok s druge strane ispoljava veliku agresiju prema svima onima koji su po zamišljenoj društvenoj lestvici ispod njih. To bi mogla da bude direktna posledica vaspitanja u društvima gde dominira jaka i stroga roditeljska figura. Srbija, kao viševekovno autoritarno društvo, ne ume da živi bez vođe i neprijatelja. Pederi i lezbe su neophodni Srbiji isto koliko im je potreban Vučić. Vučić da bude ta čvrsta očinska ruka koja lišava odgovornosti, a pederi kako bi održali balans time što se sva frustracija uzrokovana kinjenjem od strane vlasti i nesrećnim životima na ivici siromaštva, ne okreće prema odgovornima za takvo stanje nego prema prvoj dostupnoj manjini. Indikativno za ovaj zaključak je i ovogodišnje istraživanje indeksa sreće. U vrhu najsrećnijih zemalja su ujedno i one zemlje u kojima manjine žive najslobodnije i obratno. Dakle, to što Srbi većinski kinje zakon koji bi pederima i lezbama bar malo olakšao život, nema suštinske veze s pederima i lezbama nego sa sopstvenom nesrećom i već oprobanim fašističkim modelom vladanja. A neko ko upravo sada ubacuje bubu s ovim zakonom, jako dobro zna da će sam pomen na pederski blud da izazove iracionalni ršum koji će da skrene pažnju sa nečeg drugog. A možda je taj neko namerno na tako važnu poziciju moći postavio lezbejku. Čak i kad bi ona najbolje radila svoj posao, ne postoji teoretska šansa da bi je Srbi zavoleli. Postavio je, dakle, osobu koja od starta ne može da ga ugrozi čak i kad bi dobro radila.
Razmislite o tome.
