Prvi korak jeste da odlučimo da ovi koji tuđom nesrećom hrane svoje bolesne konfliktne porive nisu deo nas i da napravimo atmosferu u kojoj će da se srame
PATRIK LAZIĆ, pozorišni reditelj, novi kolumnista magazina KARAKTER
Tog 29. decembra kada je Hrvatsku zadesio potres, bio sam u svom rodnom gradu u Istri. Petrinja je otprilike na pola puta između Pule i Beograda, pa se prilično jednako osetio u oba ta grada. Priroda je još jednom pokazala i dokazala svu krhkost zamišljenih državnih granica.
Koje naše lice će da pobedi u 2021?
Tog dana, u roku od dvadeset i četiri sata, pročitao sam nekoliko vesti koje su na mene ostavile jak utisak, pre svega o nama kao (ne)ljudima. Rano ujutru, pre potresa, hrvatski su mediji sramežljivo preneli vest da su tokom prethodne noći u jednom zagrebačkom parku dvojica maskiranih mladića zapalili čoveka pogodivši ga Molotovljevim koktelom. Čovek je goreo i zapomagao sve dok neki prolaznici nisu dotrčali i ugasili mu zapaljenu jaknu. Ti slučajni spasioci su napadnutom bili podjednako nepoznati kao i napadači. Prema šturim informacijama koje su samo tog dana objavljene, pretpostavlja se da je uzrok napada seksualna orijentacija pomenutog muškarca.
Čovek je goreo i zapomagao sve dok neki prolaznici nisu dotrčali i ugasili mu zapaljenu jaknu
Nekoliko sati posle, desilo se 6,4 po Rihteru. Svet su preplavile prve slike razrušene Petrinje i okolnih sela, otkrivajući sav prethodni jad i bedu tog zaboravljenog dela Hrvatske. Kuće su se urušile kao kule od karata, iste one kuće koje su posle rata državnom intervencijom obnovljene, a za koje će se ispostaviti da su ih ti neki podobni izvođači radova gradili tako što su izvlačili armature i od materijala za pet kuća gradili najmanje deset. Pitam se šta bi se sve u Srbiji urušilo zbog gorepomenutog poriva nekih ovdašnjih izvođača radova i njihovih političkih mecena.
Nije prošlo ni nekoliko sati od potresa, a već smo u hordama pohodili spontano organizovana mesta za prikupljanje pomoći. Trpali smo sve, od hrane i pića do madraca i grejalica u privatne kamione ljudi koji su unatoč epidemiji i strogim merama, krenuli put Banovine, pa nek ih zaustavi ako neko sme. Vrlo brzo sistem će moliti građane da zastanu s prikupljanjem i slanjem pomoći, jer je svega bilo previše. Paralelno s time, iste večeri pojavljuju se vesti kako neki ljudi pljačkaju razrušene domove, otvaraju lažne račune za donacije i nude nastradalima otkup stoke po sramotno niskim cenama. Te ljude treba nazvati pravim imenom – ratnim profiterima – i za to im suditi.
Kuće su se urušile kao kule od karata, iste one kuće koje su posle rata državnom intervencijom obnovljene
Sledeća vest iz mog subjektivnog izbora, a i dalje smo u okviru ista 24 sata, bila je da Vučić šalje pomoć Hrvatskoj od milion evra. Ovoga puta na stranu rasprava o tome čiji je to novac koji Vučić šalje jer su mi snažniji utisak ostavili komentari na tu vest. Iako komentarisanje na društvenim mrežama ne smatram relevantnim javnim mnjenjem, jer ih pišu iste one konfliktne ličnosti koje gutaju rijalitije kako bi potvrdile da je biti konfliktan – prihvatljivo, činjenica jeste da oni, ipak, postoje među nama i da su veoma agresivni i glasni. Oni zdravorazumski komentari podrške komšijama u nevolji, utopili su se u „možda su se to otvorile one jame gde su bacali srpsku decu“ i „ko se traktoru smeje, traktor ga dočeka“. Krenulo je vaganje hrvatske dece koja spavaju u kolima i srpske bolesne dece koja se leče SMS porukama.
Utešno u celoj ovoj odvratnoj katastrofi jeste činjenica da iako jesu glasniji od nas, po delima se ispostavilo da je daleko manje ovih koji kradu humanitarnu pomoć, onih koji šaraju natpise podrške Petrinji na Domu omladine, onih koji gađaju Molotovljevim koktelom drugo ljudsko biće. Kao i svaka ekstremna godina, 2020. je iz ljudi izvukla ili ono najbolje ili najgore, uglavnom samo pojačala njihovo istinsko lice. Iako smo duboko polarizovano društvo i ne postoji pojava na ovom svetu koja nas ne bi podelila i zavadila, kad je teško – ujedinimo se.
Mnogi su se radovali dolasku Nove godine, kao da kalendarska promena broja može da donese nešto drugačije samo po sebi. Astrolozima možda i može, ali većini nas Nova godina neće doneti ništa novo ukoliko mi ne budemo ti koji će nešto suštinski da promene. Prvi korak jeste da odlučimo da ovi koji tuđom nesrećom hrane svoje bolesne konfliktne porive nisu deo nas i da napravimo atmosferu u kojoj će da se srame. Iz nedostatka empatije proizlaze sva besnila kojima obilno svedočimo u ovom buretu baruta. Zato moramo da odlučimo koje naše lice će da pobedi u godinama pred nama, u kojima će nam više nego ikada biti potrebna empatija. Hoće li to da budu oni pametni mladi ljudi koji su osvojili rekordan iznos u Poteri ili onaj klinac koji je te iste večeri audijem u Nišu pokosio jedno dete i jednog oca?
