PATRIK LAZIĆ, pozorišni reditelj, piše za KARAKTER
Završen je 68. Pulski filmski festival, taj sjaj nekadašnje države koji se i dalje, iako mnogi vole šuškati suprotno, drži visoko profesionalno, s onoliko kvalitetnim filmskim programom koliko je kvalitetan presek stanja hrvatske kinematografije. Sve ostale nedelje u godini tim šuškalicama festival „nije što je nekad bio“, „izgubio je na značaju“, „nebitan nam je“, a onda, ipak, većina njih, tu jednu nedelju u godini ne propuste priliku u gala toaletama predstaviti svoje filmove na toj nestvarnoj lokaciji kakva je pulska Arena.
Ove je godine, u sklopu međunarodnog programa, s titlovima na hrvatski jezik, prikazan samo jedan srpski film – svetska premijera novog nastavka vetrovitog filma. Jedan Miloš i njegova pratnja su tako u Puli trebali predstaviti najbolje od srpske kinematografije, ali bolje od toga su predstavili the best of srpskog vladajućeg režima. Kao saradnik festivala, neću i ne smem o insajderskim informacijama, ali u svoje lično ime smem o stvarima kojima je svaki gledalac mogao da se čudi.
Bio sam ponosan na pulsku publiku otprilike kao onda kada su D(i)ani Budisavljević dali nagradu u godini kada je prikazan film o Gotovini
Vetrovi su najpre pokazali sjajno usvojeno znanje u medijskom spinovanju. Danima pre premijere po srpskim portalima vrtila se vest o unapred rasprodanoj Areni kao da je svetsko čudo. Istina, Arena jeste bila rasprodana, ali tek petina njenog kapaciteta, koliko je smelo. Mogu dugo nabrajati koji su sve domaći i strani filmovi prethodnih godina rasprodali svih pet, šest hiljada mesta s mnogo manje pompe. Čak i u okvirima ovogodišnjeg limita od 1.500 gledalaca nije reč ni o kakvom izolovanom čudu, jer je i drugih nekoliko večeri bilo rasprodano, između ostalog, i projekcija Aide je bila blizu tome. Spin se nastavlja posle premijere: ovacije prepune Arene. Ovo prepune smo već apsolvirali, a ovacije… Pa okej, ja sam video samo ovacije napaljenih klinki i nadobudnih tinejdžera koji se lože na novokomponovani ideal života na onoj strani zakona, što i nije za neki ponos. Čak se negde pominju i ovacije kritike. Pročitao sam dve, nisam našao više. Od toga je jedna rekla da nema uvek smisla tražiti logiku u filmu, a druga da liči na balkanistički vašar.
Impresivni uticaj režima vetrovi su pokazali i u poricanju stvarnosti. Očigledno je bilo da su u Pulu došli podrazumevajući nagradu publike kad ono… Izmakla im je pred nosom zbog filma koji i nije prikazan u Areni, nego na jednoj off lokaciji. Šok! Bio sam ponosan na pulsku publiku otprilike kao onda kada su D(i)ani Budisavljević dali nagradu u godini kada je prikazan film o Gotovini. Ali pusti stvarnost, ekipa filma nastavlja izjavljivati da su oni već nagrađeni od strane publike samim prijemom. U prevodu, koga briga za zvanične brojke. Jedna vetrovita žena se ipak na ceremoniji dodele nagrada dočepala scene budući je odjednom izniklo nikad viđeno specijalno priznanje specijalnog priznanja.
Jedan Miloš i njegova pratnja su trebali predstaviti najbolje od srpske kinematografije, ali bolje od toga su predstavili the best of srpskog vladajućeg režima
Južnovetrovita tada demonstrira treću režimsku stavku – preuveličavanje sopstvene važnosti. U svom obraćanju izjavljuje kako je povraćen sjaj pulskog festivala. Na stranu to koliko je nepristojno doći nekome u goste i indirektno mu tvrditi da je pre tebe bio nula, ili iskonstruirati si u glavi da je festival čekao samo tvoju odu kriminalnom lajfstajlu da mu povrati sjaj? Kakav je to sjaj?! Ako je suditi po uspehu režima od kojeg je vetrovita ekipa očigledno učila, siguran sam da novom filmskom nastavku predstoji ogroman uspeh kod masa. A na koji je način predstavljena Srbija u Puli, procenite sami.
Karakter 14
