PATRIK LAZIĆ, pozorišni reditelj
Znam za jedan grad, ne zove se Beograd, u susednoj nam zemlji. Tamo se skoro pa juče desilo da je vladajuća partija, prvi put u trideset godina, ostala bez vlasti. Ne toliko, ili ne uopšte što su građani tog grada bili oduševljeni opozicijskom trpezom, koliko su bili umorni od vladajućeg krkanluka. Čak i oni koji o krkanluku nisu mnogo znali, bili su u fazonu šta je mnogo, mnogo je. A trideset godina je stvarno mnogo. Čak i da je najbolja, što pomenuta vlast svakako nije bila, njena smenjivost je poželjna za zdravu demokratiju. I desilo se tako čudo, na opšte zaprepaštenje i građana i svih stranaka, ponajviše ovih koje nisu baš bile sigurne šta treba tačno da se radi na vlasti. Tri opozicione stranke uspele su da slože, ispostaviće se uskoro sklepaju, stabilnu većinu. Građani su jedva čekali da tu noć zaspu kako bi se ujutru probudili u prosperitetnijem, transparentnijem i srećnijem gradu.
Sklepane koalicije ideološki različitih aktera su mučne i kratkoročne, pogotovo ako se u njih uključe ego i taština
Kada se to sutradan nije desilo, malo su se šokirali što demokratski analgetik ne deluje tako brzo, ali nada je još postojala da prosperitet dolazi sutra. Ali grad ni sutra ni prekosutra ni nakosutra nije postajao transparentniji i srećniji pa je kod građana sve više jačala sumnja da li su svoj glas dali jednom političkom eksperimentu. Nestabilno-stabilna većina sastavljena od jedne populističko-centrističke nezavisne liste po modelu trećeg puta, jedne tobože socijaldemokratske ispušene muštikle kojoj više niko ne veruje da se zalaže za državu blagostanja i jedne nove zelene snage koja može, raspala se evo ni godinu dana od kad se slavila demokratija. Iako je od početka threesoma bilo trzavica koje su kočile bilo kakvu promenu poze, do orgazma nije došlo upravo zbog zelene politike. Presudilo je pitanje referenduma za gradnju na veoma osetljivom, gotovo identitetskom području za svakog stanovnika tog, verujte mi, postojećeg grada kojeg dobro poznajem.
Šta će dalje da bude s tim našim gradom za primer, u ovom momentu ne znamo. Novi izbori su izvesni, a na njih građani izlaze zreliji nego što su bili pre godinu dana. Znaju da nije svaka promena – promena. Znaju da samo smeniti staru vlast ne mora da znači apsolutno ništa. Znaju i da su sklepane koalicije ideološki različitih aktera mučne i kratkoročne, pogotovo ako se u njih uključe ego i taština. Znaju i da mnogo brutalnije kazne nove snage jer kad je čovek razočaran, on je skloniji da misli kako je ipak sigurnije da više ne eksperimentiše s novim nadama budući sa starima barem zna na čemu je. Zato je uvek veća politička odgovornost upravo na onima koji ulivaju novu nadu. Tako nekako bi se osećao i građanin nekog hipotetičkog grada u kojem bi se, na primer, desio geng-beng nekih levih i zelenih sa nekim centristima u celofanu, pa na primer svi zajedno s nekim neočetnicima i domaćim fidesima.
