PATRIK LAZIĆ, pozorišni reditelj
Nova predstava. Tema je takva da je „uf!” najčešći komentar koji čujemo od kolega. Bez imalo patetičnog preterivanja, malo ima jezivijih tema od samoubistava dece, a pogotovo kada odabereš dokumentarni pristup, pa si svakoga dana okružen svim tim mučnim svedočanstvima iz naše okoline.
Svako od nas je u proces ušao sa nekim svojim predrasudama o tome kako treba da izgleda porodica kojoj se takav užas desi: disfunkcionalno, nezdravo, toksično, nasilno, u svakom slučaju u nečemu ekstremno.
A onda pored tih i takvih primera, naiđeš i na neke više-manje normalne i ni u čemu ekstremne porodice (ako neko uopšte može da pruži definiciju normalne porodice!), poslušaš te neke pogubljene i devastirane roditelje koji godinama posle nemaju odgovore na pitanja: zašto, kako nisu ništa primetili i šta je uopšte trebalo da primete, kao i pitanje nad pitanjima: da li su uopšte poznavali svoje dete ako nisu primetili da razmišlja o tome da sebi oduzme život.
Najšokantniji podatak jeste da je tek sedam odsto dece koje je pokušalo suicid o tome razmišljalo duže od tri dana
Glumci i ja nismo psiholozi i možda je samo reč o našem utisku, ali velik broj priča koje smo istražili govore o nekoj uzornoj deci, za primer, vukovcima, sportistima… Šta nije u redu s vremenom u kojem živimo ako se takva deca osećaju beznadežno? Sve to se ne uklapa u naš stereotip o disfunkcionalnim porodicama i problematičnoj deci koja dižu ruku na sebe.
Upiremo prstom, dakle jesmo. Prva na meti je porodica, taj stub društva u koji se toliko zaklinjemo. Pa kakve su nam te porodice? Koliko se suštinski unutar njih bavimo jedni drugima i razumemo? Vrzino kolo optužbi može unedogled: država, škola, Instagram… I jedinstvenog odgovora nema, ali činjenica je da su nam deca pogubljena, tužna i ljuta. Razočarana i u porodicu i u državu.
Sve je veće mađioničarstvo potrebno porodicama da se odbrane od dominantnog sistema vrednosti i prostakluka, površnosti i lažnog sjaja, a vremena sve manje. Najšokantniji podatak koji smo pronašli tokom rada jeste da je tek sedam odsto dece koje je pokušalo suicid o tome razmišljalo duže od tri dana, dakle svi ovi ostali su razmišljali od nekoliko sati do tri dana.
Hajde da malo više gledamo i primećujemo stvari, kako se deca stvarno osećaju i koliko su zaista dobro kad odbruse „dobro sam”
A u tim turbulentnim godinama, kako znati kada je tuga prešla u depresiju o kojoj tobože mnogo pričamo, a zapravo ne priznajemo psihičku bol kao relevantnu? Hajde da zato malo više gledamo i primećujemo stvari na njima, kako se stvarno osećaju i koliko su zaista dobro kad odbruse „dobro sam”.
I da manje podrazumevamo ljubav, a da im više dajemo do znanja da smo uz njih šta god da se desi. Smešno je možda da ja, koji nisam roditelj, pišem o ovome, ali to nije ni važno ako posle čitanja samo zagrlite dete ili pozovete blisku osobu da pitate kako je. Ne jednom, nego sve dok vam se stvarno ne otvori.
A onda slušate. Jer da li biste dali ruku u vatru da biste prepoznali svaku promenu na svom detetu?
