PATRIK LAZIĆ, pozorišni reditelj, piše za KARAKTER
Čak i onima koji su se najžustrije borili da sve koji su se usudili izraziti bojazan kako nova normalnost neće biti samo jednokratna mera okarakterišu kao teoretičare zavere, sada postaje jasno da smo u toj novoj normalnosti zaglibili, sa sve manje izgleda da će se vratiti stara. Drugu godinu zaredom zaziremo od zagrljaja i pružanja ruke pa kad se sretnemo pitamo se ono: „je l’ se pozdravljamo?”. I u novoj godini se plašimo jedni drugih, a naše su sobe i dalje kancelarije, učionice, diskoteke.
Raspada se obrazovanje kakvo smo znali, umetnost na kakvu smo navikli, raspada se čitav koncept čoveka kao društvenog bića – postaje nam podrazumevajuće da živi kontakt predstavlja nešto što treba da se svede na minimum. Homo sapiens je upravo zato što je naučio da se (u)druži došao na vrh hranidbenog lanca, iako je kao pojedinac toliko slab da ga svaka iole veća životinja može rastrgnuti. Crna statistika samoubistava, posebice dece i mladih, ukazuje na to koliki među nama ne uspevaju da se izbore s tom novom samoćom.
Kada su pre nekoliko meseci, 4. aprila, studenti organizovali tzv. ilegalnu žurku u Studentskom gradu, jedna poznata redakcija objavila je tekst u kojem su cinično konstatovali da studenti, pored brojnih razloga za bunu koje im Srbija svakodnevno pruža, odabiru da prvo odbrane pravo na žurku i time pljunu na propise, zdravu logiku, lekare, umiruće i celokupno društvo i svet koji nastoji da pobedi pandemiju. Zaista? Studenti su pljunuli na to?
Raspada se obrazovanje kakvo smo znali, umetnost na kakvu smo navikli, raspada se čitav koncept čoveka kao društvenog bića
Istoriju 4. aprila, istini za volju, mnogi studenti ne znaju. Ona počinje 1936. godine serijom protesta protiv, među ostalim, galopirajućeg fašizma. Tokom jedne od protestnih akcija, braneći svog kolegu, stradao je student prava Žarko Marinović. U spomen na taj događaj, svake se godine obeležava Dan studenata Beogradskog univerziteta, čiji je glavni događaj proteklih godina bio koncert u Studentskom gradu kojem je znalo prisustvovati i do 10.000 ljudi. Ove godine, studentima su umesto toga ponuđena dva Zoom događaja. Uzbudljivo, zar ne?
Kolona pobunjenih studenata je u više navrata kretala upravo iz Studentskog grada: ’68, ’91, ’96… Neosporna je činjenica da su studenti danas najčešće pasivni posmatrači urušavanja sopstvene države, ali je isto tako činjenica da su ove žurke možda upravo buna protiv galopirajućeg fašizma, onog koji nam oduzima najljudskije u nama – potrebu za dodirom tela u masi. Ako se svedemo samo na puko preživljavanje, ako nam se ubije duh, onda bolje da nas i nema. A ako nas već neće biti, bolje da kraj dočekamo na žurci, nego zatvoreni u svojoj sobici: anksiozni, uplašeni, otuđeni.
