PATRIK LAZIĆ, pozorišni reditelj, u svojoj stalnoj kolumni Kolektivna imaginacija, piše za KARAKTER
Ne dozvolimo da nas uveravaju da su svi isti; ne dozvolimo da nas teraju da se identifikujemo s najgorima među nama samo zato jer pripadamo istoj naciji; ne dozvolimo da nam starci uvaljuju odgovornost za sve i svašta
Sviđa mi se definicija polutana na koju sam nedavno naišao – onaj koji je po identifikaciji s nečim ostao na pola puta, koji ne uspeva da bude ni jedno ni drugo. Drago mi je da sam baš ja, koji sam ostao na pola puta, dobio priliku da režiram prvu veću koprodukciju između zvaničnih gradskih pozorišta Beograda i Zagreba posle rata.
Mešovita glumačka podela, predvođena prvakinjama Mirjanom Karanović i Doris Šarić Kukuljica, premijerno je prošlog meseca, svaka na svome jeziku, izvela tu polutantsku predstavu u oba grada. Od svega, najviše me uzbuđivalo pratiti reakcije u dve države, i to ne bilo čije reakcije, već pre svega mlade publike.
Zanimalo me hoće li biti znatnijih razlika u tumačenju komada koji se bavi najbolnijom tačkom nemačkog društva, nasleđem nacizma kroz prizmu maloga čoveka koji se u toj velikoj istoriji nije baš snašao najbolje i na ponos. A onda, da bi posle rata nastavio sa životom, mora da smisli brojne laži kako bi sačuvao integritet ličnosti i porodično dostojanstvo pred decom i unucima. Tada nastupa lična voljna amnezija, prekrajanje porodične istorije i izmišljanje novih mitova koji ono što je nedvosmisleno bio fašizam sada nazivaju antifašizmom.
Priča teži da postane simbolom kolektivne amnezije za koju sam verovao da će publici biti prepoznatljiva bez da igde direktno u predstavi pomenemo primere amnezije u našoj recentnijoj istoriji.
Ipak, u jednoj državi je mlađa publika bila u fazonu „šta se nas ovo tiče”, dok je u drugoj omladina snažno osećala priču kao svoju i prepoznatljivu. Osećala je da svakodnevno živi fabrikaciju sećanja, razne rehabilitacije, mitomanije koje ih uveravaju da su svi sistemi isti i time brišu razliku između dobra i zla. Bez želje da generalizujem, možda je samo reč o slučajnosti, ali „testna” omladina u jednoj državi je lako povezala da drezdenska kuća iz komada lako može da bude i neka vukovarska, srebrenička, vojvođanska kuća… Jedna omladina to nije mogla da poveže.
I sada namerno, da ne bih dao priliku ikome da zloupotrebi moj tekst, neću imenovati koja je čija omladina, ali ovaj nam primer treba biti upozorenje da je negovanje kulture sećanja jedina potencijalna mogućnost da se isti obrasci ne ponove. I tu se obraćam pre svega mojoj generaciji: ne dozvolimo da nas uveravaju da su svi isti; ne dozvolimo da nas teraju da se identifikujemo s najgorima među nama samo zato jer pripadamo istoj naciji; ne dozvolimo da nam starci uvaljuju odgovornost za sve i svašta, ali imajmo punu svest o tome šta se činilo u njihovo ime. Jer jedino s punom svešću o tome, ali s jasnim distanciranjem od toga, možemo prevazići kamen spoticanja.
