PATRIK LAZIĆ ZA KARAKTER: BAJTIZAM

patrik-lazic
PATRIK LAZIĆ, pozorišni reditelj

Ako još niste, odite u bioskop i pogledajte Leto kada sam naučila da letim. Knedla koja nastane u grlu putuje tokom filma čas do pluća gde te stegne, pa do pleksusa u koji te mlatne, onda nazad istim putem dok konačno ne izađe u vidu otrežnjujuće katarze o tome da je život doista samo jedan, a najveća je bol kad shvatiš da si zakasnio i potrošio vreme. Te podrazumevajuće životne istine najčešće te u umetnosti tako snažno dotaknu baš zato jer ih podrazumevaš, a onda te neki film, predstava, roman nateraju da promisliš o onome što si mislio da si već promislio, rastave na elementarne čestice da bi ih u ponovnom spajanju bolje spojio.

Nažalost, tajming za film nije mogao biti bolji. Dok u bioskopu gledaš posledice i besmisao jednog rata, na teveu se obrće novi krug. Po istom scenariju. Ponovo neko nekome odriče pravo na naciju, uverava ga da on nije to nego nešto drugo, dokazuje ko je koga stvorio, izvlači istorijske mape. Ponovo neko najoštrije osuđuje, izražava zabrinutost, poziva na mir, menja profilne slike u prikladnim bojama. Dotle, u epicentru ništa novo: koferi u rukama, otupela dečija lica, zgrade bez fasada.

Hoćemo li ikada prestati da trošimo vreme ubijajući se zbog izmišljenih priča koje će jednom stajati u bibliotekama pod oznakom mitologija?

Za trideset godina neko će ponovo snimati neko novo Leto u kojem će se ponovo konstatovati da smo zakasnili i potrošili vreme. Tada će već biti jasno ono što je sada maglovito: kuda teče kapital i koji se to interesi ostvaruju zapakovani u uvek iste mitove u koje je narod još jednom uspešno poverovao. Tada ćemo se imena državnika koja nam se danas čine tako važnima jedva sećati, ali vreme niko neće moći da nadoknadi. Biće suviše kasno za život i sve ono lepo.

Najveći evolucijski skok čoveka, posle onog da se uspravio je kognitivna sposobnost da kreira apstraktne ideje. One su mu omogućile da se udružuje, pravi široke zajednice sa ljudima koje uopšte ne poznaje. Sve to ih, ipak, i dalje čini samo fikcijom. Za hiljadu godina, ako nas bude, neko će izučavati ukrajinsku i rusku naciju kao i njihove dve-tri-četiri pravoslavne crkve, kao što mi danas izučavamo npr. grčku mitologiju. Samo što će grčka uvek ostati neuporedivo uzbudljivija ljudskoj nagonskoj prirodi jer realno Zevs se pretvori u bika da bi ševio, a Hrist samo pretvara vodu u vino. Dosadno. Pa hoćemo li ikada prestati da trošimo vreme ubijajući se zbog izmišljenih priča koje će jednom stajati u bibliotekama pod oznakom mitologija?

Najveći evolucijski skok čoveka, posle onog da se uspravio je kognitivna sposobnost da kreira apstraktne ideje

Za kraj da se vratim na film. Čuo sam da su deca tokom snimanja na Hvaru, budući su bili nekolikih vera, da se ne bi svađali ko šta slavi i kada, izmislili novu veru i nazvali je bajtizam po glavnom glumcu te se svi zajedno priklonili njoj. Tako je neko jednom seo i izmislio ukrajinsku i rusku naciju, pravoslavnu crkvu, Sjedinjene Američke Države, NATO…