Koliko je realno da njih dvojica sednu za isti sto, toliko je realno očekivati neke ozbiljnije efekte razgovora vlasti i opozicije. Sve ostalo je unapred osuđeno na gubljenje vremena, kao i svaki dijalog o Beogradu bez učešća Radomira Lazovića
NENAD ČALUKOVIĆ, glavni urednik magazina KARAKTER
Neko bi mogao da pomisli da živimo u Finskoj, jer je dijalog postala najčešća reč na našoj političkoj sceni. Kakva greška.
Pojedini opozicioni lideri očekuju – ili bar ostavljaju takav utisak – da će doći do iskrenog dijaloga vlasti i opozicije. Ponovo, nažalost, zabluda.
Neko veruje da će vlast izaći u susret opoziciji i ispuniti sve ili bar neke njene zahteve. Bilo bi interesantno da se to desi, ali ni kao preterani optimista i zagovornik dijaloga ne mogu da poverujem u takvu soluciju u ovim političkim okolnostima.
Šta to može konkretno da se promeni u izbornim uslovima, a što bi za opoziciju bilo značajno? Gotovo ništa krucijalno.
Zar iko veruje da će mediji preko noći promeniti svoju uređivačku politiku?
Iz korpusa opozicionih zahteva, dve su, čini mi se, ključne stvari na kojima oponenti režima insistiraju – regularnost izbora i promena medijskih okolnosti, pre svega na Javnom servisu.
Prvi zahtev će se i pre i posle eventualnog dijaloga svesti na puko prepucavanje: vlast će “papagajski” isticati da je sve regularno, te da su birački spiskovi, kao uostalom BDP, najbolji u Evropi, dok opozicija neće odustajati od optužbi da je izborni proces nelegitiman.
A mediji? Zar iko veruje da će preko noći promeniti svoju uređivačku politiku? Ako se izuzmu prodržavni tabloidi, kakve ozbiljnije promene mogu da se, recimo, očekuju na RTS kada predsednik Aleksandar Vučić tvrdi da već postoje emisije u kojima opozicija može da propagira svoje stavove i priča šta god hoće?! Gostovanje Borka Stefanovića ili nekog drugog opozicionara na nekoj od nacionalnih frekvencija biće samo fingiranje otvaranja medija za opoziciju.
Svaki dijalog bez ključnih lidera vlasti i opozicije, čak i da u njemu učestvuju ljudi od integriteta s obe strane, više će ličiti na pseudodijalog
Licitiralo se proteklih dana i o tome ko bi trebalo da budu pregovarači, pominjani su medijatori, navođeni “politički intelektualci”. Svaki, međutim, dijalog bez ključnih lidera vlasti i opozicije neće proizvesti nikakve važnije rezultate. Čak i da u njemu učestvuju ljudi od integriteta s obe strane, više će takvi razgovori ličiti na pseudodijalog. Ma koliko pojačavao i evropski pritisak i na vlast, ali i na opoziciju, da se dođe do nekog pomaka.
Zato je sve osim dijaloga Aleksandra Vučića i Dragana Đilasa unapred osuđeno na gubljnje vremena. Kao i svaki razgovor o Beogradu bez učešća Radomira Lazovića.
Koliko je realno da Vučić i Đilas sednu za isti sto, toliko je realno očekivati i neke ozbiljnije efekte razgovora političkih protivnika.
Verujem da bi i direktoru Fondacije za otvoreno društvo Milanu Antonijeviću, doduše odlazećem – koji se već pokazao u ulozi organizatora serije razgovora predstavnika vlasti i opozcije – bio izazov da, recimo, na Fakultet političkih nauka dovede Vučića i Đilasa, ali u isto vreme i u isti kabinet. Možda to pokuša Antonijevićeva naslednica ili naslednik.
