I druge se laureate devetalo, i drugima se virilo u gaće i u tekst, iskrivljavale su im se rečenice, izrugivala su im se djela, pa bi ih se znalo tako izludjeti da se na kraju odriču ili sebe samih, ili nagrade
MILJENKO JERGOVIĆ, najveći regionalni pisac, u svojoj stalnoj kolumni za magazin KARAKTER
Svetislav Basara s drugom se svojom Ninovom nagradom danima i sedmicama gologuz kroz koprive povlačio po beogradskim tabloidima, društvenim mrežama, stvarnim i virtualnim kafanama. Događalo mu se što, ipak, još nikome nije u skoro sedamdesetogodišnjoj povijesti najvažnije književne nagrade u Srba i Južnih Slavena. I druge se laureate devetalo, i drugima se virilo u gaće i u tekst, iskrivljavale su im se rečenice, izrugivala su im se djela, pa bi ih se znalo tako izludjeti da se na kraju odriču ili sebe samih, ili nagrade. Ali nikome se, zaista, nije radilo što i Basari. Lično su ga sramotili, oglašavali kao pijanicu i ništariju, a njegovo djelo kao beznačajan pamflet, koji su mogli nagraditi samo neprijatelji Srba i Jugoslavenčine, a ustvari pritajeni ustaše, komunisti i nostalgičari, na čelu s Teofilom Pančićem. Izrugivali su “Kontraendorfin”, krivo ga predstavljali i čitali, a njegova autora valjali po blatu, kao da će ga ispohovati u Karađorđevu šniclu ili – da se tko sad ne uvrijedi – u Zagrebački odrezak.
CELU KOLUMNU MILJENKA JERGOVIĆA ČITAJTE U ŠTAMPANOM IZDANJU MAGAZINA KARAKTER, KOJI JE NA KIOSCIMA
