GORAN MILETIĆ ZA KARAKTER: ZAŠTO NE?

goran-miletic
GORAN MILETIĆ, direktor Civil Rights Defendersa za Evropu, Bliski istok i Severnu Afriku, piše za KARAKTER

Ima nekoliko pitanja koje “nemam-ništa-protiv-ALI” građani na Balkanu stalno postavljaju organizatorima parada ponosa u regionu. To su ona nevina i naivna pitanja koja uglavnom počinju sa nekoliko rečenica koje opisuju kako osoba zna nekog ko je LGBT, ali kako taj LGBT nema nikakvih problema. Posle toga sledi jedno ili više pitanja sa spiska. Pogađate, pitanja se nimalo nisu promenila u poslednjih 13 godina, a onaj ko pita retko je zadovoljan odgovorom.

Sa druge strane, mi koji odgovaramo na njih, stalno se trudimo da uzmemo u obzir stavove građana u svojoj sredini, njihovo nerazumevanje, strahove, neznanje i da uvek i iznova objašnjavamo statističke i naučne podatke, kao i primere iz prakse.

Zašto svaka grupa građana u Srbiji (ma koliko nepopularna bila) ima pravo na slobodu okupljanja, a od LGBT zajednice se očekuje da ostane kod kuće?

Jedno od tih pitanja (gotovo uvek) je: „Sve je to u redu, ali zašto morate da marširate gradom?“ Ovo evergreen pitanje se javlja u još dve varijante, najviše u zavisnosti od toga koliko se truda unosi u skrivanje sopstvenog stava o LGBT zajednici. Oni koji jedva skrivaju stavove uglavnom pominju zabrinutost zbog „krvi na ulicama“ i „razbijenih glava“.

Prema njihovoj zamisli, ovo je nekakav epilog SUKOBA DVE STRANE, u kojoj veoma željeno i svesno učestvuje LGBT zajednica. Druga varijanta dolazi od onih suptilnijih koji više puta naglase da nemaju ništa protiv, ali izražavaju zabrinutost zbog blokade celog grada i nemogućnosti da „cele nedelje izađu iz kuće“.

Na ovo pitanje smo uvek pokušavali da odgovorimo na različite načine. Prva opcija je uvek bila da se ukaže na veoma jasne standarde koji postoje u vezi slobode okupljanja. Srbija je članica Ujedinjenih nacija, OEBS-a i Saveta Evrope, a sve tri organizacije imaju standarde koji obavezuju Srbiju. Najdetaljniji je svakako Savet Evrope koji kroz presude Evropskog suda za ljudska prava veoma pojašnjava kako se sloboda okupljanja mora tumačiti u praksi i koje su obaveze svake države članice. Bez obzira na to da li je u pitanju Španija, Švedska, Rusija, Grčka ili Srbija – ti standardi su isti i jasni.

Međutim, veliki deo građana (i novinara) ne voli ništa što je „međunarodno“, pa često pokušavamo da sve objasnimo kroz poštovanje Ustava i zakona Srbije, na šta je najčešći odgovor spisak situacija u kojima se Ustav i zakoni krše. Očigledno da je većini stanje kršenja zakona potpuno u redu i da je insistiranje na zakonu u slučaju LGBT zajednice čist luksuz.

Druga opcija za odgovor na ovo pitanje je objašnjenje da su LGBT osobe žrtve nasilja i diskriminacije i da izlazimo na ulicu da bismo skrenuli pažnju na ove probleme. Na ovakvo objašnjenje najčešće dobijemo dve vrste odgovora – „imam ja prijatelja koji je gej, ali on nema nikakvih problema“ ili „pa neće se ništa promeniti izlaskom na ulice, bolje je to sve probati nekom lepom edukacijom“. Pokušaji da se objasni da statistike pokazuju da velika većina LGBT osoba jeste doživela nasilje ili diskriminaciju ostaju bez uspeha, kao i objašnjenje da je edukacija proces koji traje dugo i koja može biti dodatna, ali ne i osnovna mera.

Pokušaji da se objasni da statistike pokazuju kako je velika većina LGBT osoba doživela nasilje ili diskriminaciju ostaju bez uspeha

Zbog toga od pre nekoliko godina na ovo pitanje najčešće koristim jednostavan odgovor „Zašto ne?“ Zašto svaka grupa građana u Srbiji (ma koliko nepopularna bila) ima pravo na slobodu okupljanja, a od LGBT zajednice se očekuje da ostane kod kuće? Ne postoji nijedna druga grupa kojoj se pretilo fizičkom eliminacijom isključivo zbog toga što postoji i želi da bude vidljiva. Upravo te pretnje su razlog zbog čega je prisustvo policije bilo veliko. Iako se ovo drastično popravilo i odavno se ne zatvara „ceo centar grada“, sve je ipak daleko od onoga što želimo kao organizatori.

Pored toga, jedino Beogradski maraton i Beograd Prajd moraju da pribave ogroman broj nepotrebnih dozvola (moja omiljena je saglasnost/dozvola Zavoda za zaštitu spomenika kulture Grada Beograda). Pored toga, nijednoj grupi koja se okupi se ne ispostavljaju zahtevi u vezi sa mestom održavanja skupa, niti se od bilo koga drugog očekuje saradnja sa policijom i ostalim državnim organima.

Dakle, ako svi građani Srbije mogu da se okupe, protestuju, marširaju, zašto ne bi to mogli i oni koji pripadaju LGBT zajednici i njihovi prijatelji, porodice i oni koji veruju da ima mesta za sve. Zašto ne?