GORAN MILETIĆ, direktor Civil Rights Defendersa za Evropu, Bliski istok i Severnu Afriku, piše za KARAKTER
Srbija je oduvek imala problem sa civilizacijskom tekovinom prema kojoj svi oni koji žive u nekom društvu moraju biti ravnopravni i imati jednake šanse za pristojan život. Dok su se pre mnogo decenija prikrivali nasilje i diskriminacija prema „nepopularnim“ društvenim grupama, sve je bilo relativno u redu jer nisu postojali čvrsti međunarodni standardi u ovoj oblasti.
Kada su se oni pojavili, stvar se promenila, jer njihovo kršenje znači da država nije demokratska, a to je uvek prevelika cena za neku državu sa ovih prostora. I pored svojih mana, Jugoslavija je bila relativno pristojno mesto za nacionalne manjine. Nažalost, nije bila isto toliko dobro mesto za seksualne manjine, ali u tom smislu ipak daleko bolja čak i od nekih zapadnih zemalja u to vreme. Tadašnja socijalistička vlast nije bila preterano zainteresovana za sistematski progon LGBT osoba.
Posle ratova ’90-ih, u kojima nije bilo mesta za bilo šta pozitivno što se tiče LGBT zajednice, stigle su demokratske promene. Sa njima su stigla i očekivanja da će se pomenuti međunarodni standardi primeniti i u praksi osigurati da je Srbija društvo u kome ima mesta za sve. Dve decenije kasnije, Srbija je i dalje mnogo bliže zastarelim idejama da je ispravno samo ono što želi većina, pa da tako pripadnici LGBT zajednice u Srbiji mogu biti jednaki samo onoliko koliko im to dozvoli „većinska“ Srbija.
Ideja da možeš biti LGBT samo ako taj identitet javno ne iskazuješ duboko je ukorenjena u Srbiji, čak i među onim delom građana za koje verujemo da su pristojan svet
Ova ideja uvek ide u paru sa poznatom rečenicom: „Evo, ja znam jednog geja i on je normalan (!?), ne govori nikom okolo da je gej i kaže da mu ne treba Prajd“. Ideja da možeš biti LGBT samo ako taj identitet javno ne iskazuješ, duboko je ukorenjena u Srbiji, čak i među onim delom građana za koje verujemo da su pristojan svet.
Da nije sve tako crno pokazalo je istraživanje koje Civil Rights Defenders zajedno sa partnerima i agencijom Ipsos sprovodi već jako dugo u svim zemljama Balkana. Dok je 2008. godine čak 72% građana Srbije verovalo da je homoseksualnost bolest, 2015. je taj procenat bio 66%, a 2020. godine 56%. Procenat onih koji veruju da LGBT osobe ne treba javno da iskazuju svoju homoseksualnost je porastao sa 78% na 82% u istom periodu, ali za razliku od 2015. godine kada je samo 63% verovalo da LGBT osobe moraju biti ravnopravne kao i svi drugi građani, sada se sa tom tvrdnjom slaže preko 80% sugrađana.
Broj onih koji veruju da je homoseksualnost došla sa Zapada je pala sa 49% na 37%. Ovaj poslednji podatak ne treba previše da čudi, budući da su još u srednjem veku Srbi verovali da je homoseksualnost „turski porok“ koji su „Osmanlije“ donele sa Istoka.
Sva istraživanja pokazuju da je Srbija veoma homofobična zemlja, ali pozitivna promena koja je vidljiva nije rezultat velikih napora vlasti u poslednjih 20 godina, već je najviše povezana sa činjenicom da je broj građana koji svakodnevno komunicira sa nekom osobom koja pripada LGBT zajednici drastično porastao proteklih godina. Dok je 2014. godine, taj procenat bio samo 8%, takvih građana je 2015% bilo 19%, a 2020. godine više od 33%. Naravno, ovi procenti su mnogo veći u Beogradu i Novom Sadu, koji u praksi i predstavljaju logičan izbor za pripadnike LGBT zajednice iz manjih mesta. Suština je da je u ovim gradovima relativno lako imati svoj „socijalni krug“ u kome nema potrebe za skrivanjem identiteta.
Što se tiče zakona, Srbija ima preko 15 zakona u kojima se eksplicitno zabranjuje diskriminacija na osnovu seksualne orijentacije. Krovni Zakon o zabrani diskriminacije je donet 2009. godine, zločin iz mržnje je deo Krivičnog zakonika od 2012. godine, a sankcionisan je i govor mržnje.
Pa ipak, presude koje se tiču nasilja i diskriminacije prema LGBT osobama su retke, iako građani veruju da LGBT zajednica nema problema i „da ih niko ne dira i da prave paradu bez potrebe“.
Prosečni počinilac akta nasilja, govora mržnje ili diskriminacije u Srbiji u principu može očekivati da neće završiti pred sudom, a ako se kojim slučajem to i desi – kazna će najverovatnije biti samo uslovna.
U ovakvom okruženju Srbija je dočekala 2015. godinu kada je pred Evropskim sudom za ljudska prava donesena presuda Oliari i drugi protiv Italije, prema kojoj država ne može ostaviti dve osobe istog pola u situaciji da njihova zajednica života nije prepoznata pred zakonom.
Presude koje se tiču nasilja i diskriminacije prema LGBT osobama su retke, iako građani veruju da LGBT zajednica nema problema
Država može da odluči da li će takva zajednica biti brak, vanbračna zajednica, kohabitacija, istopolno ili građansko partnerstvo, ali pravna praznina ne sme da postoji. Iako se slučaj ticao Italije, presuda je postala obavezujuća za sve članice Saveta Evrope (Srbija je članica od 2003. godine). Nevladine organizacije u Srbiji su odgovarajući model zakona o registrovanim istopolnim zajednicama pripremile davne 2013. godine, ali je vlast ovaj tekst skoro potpuno ignorisala.
Međutim, upravo na osnovu ovog teksta, Crna Gora 2020. godine usvaja svoj Zakon o životnom partnerstvu lica istog pola. Nejasno je da li je ova činjenica uticala na vlasti u Srbiji, ali je u februaru 2021. godine oformljena radna grupa i tokom samo tri meseca završen je Nacrt zakona o istopolnim partnerstvima. Međutim, predsednik je rekao „NE“ i usvajanje zakona od strane Vlade i Skupštine je zaustavljeno.
Ovog puta problem nije u većini građana, već u predsedniku. Većina građana sada podržava ovaj zakon tj. sve ono što će on regulisati – 73% se slaže da LGBT osobe mogu da posete svoje partnere u bolnici ili zatvoru, 60% da treba da dobiju zdravstvenu zaštitu na osnovu osiguranja koje ima partner koji radi, 59% se slaže da istopolni partneri treba da imaju mogućnost nasleđivanja imovine, 58% se slaže sa nasleđivanjem penzije, a isti procenat veruje da partneri treba da budu tretirani kao članovi porodice.
Ako je verovati najavama, zakon će biti usvojen posle izbora u aprilu, a pre EvroPrajda (EuroPride), čiji će Beograd biti organizator od 12. do 18. septembra 2022. godine. Ovaj zakon neće koštati ništa i zbog njega niko neće imati manje prava, a nama rešava mnogo svakodnevnih praktičnih problema.
Novogodišnji broj magazina Karakter
