Nije bilo lako ni drugim evropskim zemljama da prođu kroz tranziciju i uvedu drastične ekološke mere, ali su to učinile
DUBRAVKA NEGRE, u svojoj stalnoj kolumni Moj film, za KARAKTER
Foto: Boogie
Svima nama koji živimo na ovim područjima i tu smo odrasli, ostale su urezane slike fabričkih dimnjaka iz kojih kulja crni dim, automobila koji vas na ulici ostave u magli izduvnih gasova ili čestih prizora deponija koje vidite pored puta dok putujete negde na more ili na selo sa roditeljima.
Nažalost, ove slike nisu samo stvar sećanja, nego realnost i danas. To govori da su već decenijama prisutne i da su odavno počele da uzimaju svoj danak. Klimatske promene su sva ova zagađenja učinile još vidljivijim, i u zavisnosti od vremenskih uslova, živimo u plasteniku ispunjenom štetnim gasovima koji se nadvija iznad nas poput strašne pretnje o sutrašnjosti. I to je samo alarm koji se uključio i pokazuje nam da smo dospeli u crvenu zonu. Patimo svi, jer smo zaboravili da su ljudi neraskidivo povezani sa prirodom i samo u međusobnoj sprezi i sa poštovanjem prema okolini možemo da uživamo u blagodetima naše velikodušne planete.
Klimatske promene su sva zagađenja učinila još vidljivijim
Svi se pitamo ima li pomoći, zračka svetlosti koja se može prolomiti kroz tu ekološku tamu. Mišljenja sam da ima, ali i da mora da se stvori još prostora za poboljšanje. Nije bilo lako ni drugim zemljama, pre svega u Evropi, da prođu kroz tranziciju i uvedu drastične mere za zaštitu životne sredine, ali su to učinile. Ovde nije samo reč o novcu koji bi trebalo da se uloži, jer će se on višestruko vratiti kroz održiviju i konkurentniju privredu, zdravije ljudi i prirodu koja će se višestruko odužiti. Reč je, pre svega, o odluci koju svi treba da donesemo u svim sferama društva i života, počevši od pojedinaca i porodica, do preduzeća, korporacija, opština i države.
Danas u većini evropskih gradova, čak i u njihovim prestonicama, gotovo da ne osećate zagađenost vazduha, priroda je u velikoj meri očuvana i uređena, a svako bacanje i najmanjeg opuška i smeća tamo gde nije propisano se strogo kažnjava. Fabrike su bile primorane da ugrade filtere i nađu druge načine za skladištenje hemikalija i otpadnih voda. Industrija je pod pritiskom da pređe na čistije, obnovljive izvore energije i odrekne se goriva baziranih na ugljeniku. Region u kom živimo će svakako morati da prođe tu transformaciju kao kandidat za pridruženje Evropskoj uniji. Ohrabruje činjenica da su lideri regiona nedavno potpisali sprovođenje Zelene agende tako da ostaje da vidimo kako će se ona realizovati u praksi.
Ono što posebno zabrinjava je i da toliki broj opština u Srbiji nema uređene vodovodne i kanalizacione sisteme u 21. veku i da dozvoljavamo da našim dragocenim rekama koje su izvor života, protiče svakojaki otpad. Gotovo svi najveći gradovi ispuštaju otpadne vode direktno u reke, jer ne postoje adekvatna postrojenja za njihovu preradu.
Dug i težak put je pred nama. Ono što je pozitivno jeste da se polako menja svest ljudi i prioriteti privrede, što uliva nadu da životna sredina neće čekati još decenijama da se nađe na listi prioriteta, ili da se nađu sredstva kojima će se situacija popraviti. Sada je, više nego ikada, potrebno doneti čvrstu, sveobuhvatnu odluku i strategiju koja će pojedince, institucije i privredu podstaknuti da daju svaki svoj doprinos i promene dosadašnje navike. Svaki korak napred i u pravom smeru je dragocen. Drago mi je da konačno postoji interesovanje ljudi i pojedinaca da se krene u tom pravcu kako bismo mogli našoj deci da ostavimo zdraviju, čistiju i lepšu životnu sredinu.
