DRAGAN POPOVIĆ, direktor Centra za praktičnu politiku, piše za KARAKTER
Moderna društva nastala su na revolucionarnoj ideji da je građanin nosilac suvereniteta, umesto do tada neprikosnovenog vladara koji je svoju vlast nad teritorijom i ljudima izvodio iz navodnog prava dodeljenog po milosti božijoj (i čvrsto podržanom od strane „božije administracije“ na zemlji u vidu crkve).
Francuska i američka revolucija označile su preokret kakav se ne viđa često u ljudskoj istoriji – stvorile su potpuno novi osnov za konstituisanje modernih društava i time napravili potpuni diskontinuitet sa periodom pre njih. Od tada svaka moderna država nastaje kao slobodna zajednica pojedinaca koja u svojim temeljima ima sistem zaštite ljudskih prava.
Ova prava priznata su kao urođena – dakle, ne zavise od volje države, vlasti ili bilo koga ko pretenduje da upravlja ljudima. Svaki čovek, samim činom rođenja, bez potrebe da mu to iko zvanično prizna ili dozvoli, stiče ceo korpus ljudskih prava. Ljudska prava imaju jasnu svrhu zaštite pojedinca od državne sile koja lako može da se izmakne kontroli, da postane oruđe u rukama male grupe ljudi i samim tim sredstvo represije.
Masovna kršenja ljudskih prava pretvorila su se u ratne zločine, uključujući i genocid u Srebrenici, u masovna etnička čišćenja, u masovne grobnice na nekoliko kilometara od Beograda, u pakao na zemlji za 20 miliona Jugoslovena
Upravo sistem zaštite ljudskih prava postavlja granice do kojih svaka vlast može da ide, granice koje imaju dvostruku funkciju. Sa jedne strane, one nas štite od samovolje države koja uvek ima na svojoj strani monopol sile i instrumente kojima lako može da ugrozi pojedinca. Sa druge strane, one nam garantuju da je naše pravo celovito i u potpunosti zaštićeno, što zahteva drugačiji, aktivan odnos države.
Da bismo mogli da uživamo u sopstvenim pravima, država mora da asistira u svakom trenutku kada postoji pretnja po ostvarenje tih prava. Teorija po kojoj je dovoljno da se država uzdrži od kršenja prava odavno je napuštena. Moderna država garantuje ostvarenje prava i koristi svoj aparat kako bi svako mogao da uživa ljudska prava na način propisan zakonom.
I Srbija je u jednom trenutku, 2000. godine, pošla putem izgradnje moderne, demokratske države, zasnovane na temeljnim vrednostima poput demokratskog društvenog uređenja, vladavine prava i zaštite ljudskih prava. Normativno, brzo smo prešli put do tačke kada smo mogli da kažemo da su ljudska prava u Srbiji regulisana na bar delom zadovoljavajući način, u skladu sa istorijskim trenutkom. Naravno, kao i u svakoj drugoj državi na svetu, situacija nikada nije idealna.
Uvek će biti potrebe, čak i u najrazvijenijim državama, da se vodi borba za poštovanje ljudskih prava, pre svega kroz zaštitu najugroženijih grupa ljudi, čija prava se najlakše i krše. To je i jedna od ključnih osobina sistema zaštite ljudskih prava. On je stalno u izgradnji. Vremenom, kako se društvo razvija, dolazi do formulisanja novih prava koje imamo.
Gotovo da nema prava koje danas u Srbiji nije drastično ugroženo. Najklasičnija ljudska prava, poput slobode informisanja, slobode okupljanja ili slobode udruživanja takođe su na udaru
Dakle, ne dobijamo nova prava, mi ih imamo samim činom rođenja, samo je potrebno da protekne dovoljno vremena da društvo sazri i da država prihvati da ta prava u odgovarajućem postupku propiše i zaštiti. Zahvaljujući decenijama autoritarnih političkih sistema, Srbija je u ovom poslu ozbiljno kasnila. Njeni građani dobijali su pravnu zaštitu sopstvenih prava sa zakašnjenjem, tek u prvoj deceniji XXI veka, a i to na mišiće, uz stalne borbe sa konzervativnim elementima u društvu.
Jak patrijarhalni sistem zasnovan na prevlasti zastarelih autoriteta, od crkve i vojske, od domaćina porodice i vođe nacije, pružao je otpor modernizaciji. Ipak, koliko god to bilo sporo i nezadovoljavajuće, stvari su se pomerale unapred. Dobili smo zaštitu manjinskih prava, ceo korpus ustavnih garancija zaštite ljudskih prava, potom antidiskriminaciono zakonodavstvo. Zatim smo regulisali dobrim delom i izborna prava, slobodu informisanja i udruživanja, pravo na slobodan pristup informacijama i pravo na privatnost, dobili smo nezavisna tela koja su štitila ljudska prava, poput ombudsmana, poverenika za informacije od javnog značaja ili poverenika za zaštitu ravnopravnosti.
A onda je došao zemljotres 2012. i ono što Teofil Pančić lucidno naziva padom Petooktobarske republike. Vratili su se radikali, ne po imenu, ali ime nikada nije bilo važno. Od XIX veka, pa sve do današnjih naprednjaka Aleksandra Vučića, politika i metodi ove opcije su isti. Zasnivaju se na rušenju demokratskog poretka i na uspostavljanju autoritarne, lične vlasti.
Da li ti ljudi sebe nazivaju radikalima, socijalistima, naprednjacima ili nekako četvrto – ni u jednom trenutku nije podatak od bilo kakvog značaja. Kada god su u prilici – oni ruše ustavni poredak i ugrožavaju vladavinu prava, kao i sistem zaštite ljudskih prava. Ovi isti ljudi koji danas to rade u Srbiji, radili su to i tokom devedesetih godina prošlog veka. Masovna kršenja ljudskih prava pretvorila su se u ratne zločine, uključujući i genocid u Srebrenici, u masovna etnička čišćenja, u masovne grobnice na nekoliko kilometara od Beograda, u pakao na zemlji za 20 miliona Jugoslovena.
Nije bilo nikakve osnove da se poveruje da je politika odgovorna za ovakve strahote, sada odjednom pacifikovana i postala legitimna. Oduvek je bilo legitimnih konzervativnih opcija u Srbiji, to nikome nije i ne može da bude sporno. Ali radikali su svojim delovanjem dokazali da uopšte nisu legitimna politička opcija. Oni izlaze van postojećih političkih kategorija poznatih u demokratskom državnom uređenju, poput konzervativaca, liberala ili socijal-demokrata.
Ovaj populistički pokret, okupljen oko ideje da treba srušiti sistem građanske države i duboko uveren da se ne rađaju svi ljudi sa jednakim pravima, ne može da se uklopi u demokratski sistem. On koristi demokratiju da bi došao na vlast, a zatim je uništava sa pozicija vlasti i moći. To nijedan ozbiljan demokratski sistem na svetu ne dozvoljava.
Ljudska prava imaju jasnu svrhu zaštite pojedinca od državne sile, koja lako može da se izmakne kontroli, da postane oruđe u rukama male grupe ljudi i samim tim sredstvo represije
Mehanizmi zaštite demokratije ugrađeni su u sve takve sisteme u razvijenim državama nakon iskustva Drugog svetskog rata, kada su fašisti upravo iskoristili demokratiju da bi preuzeli vlast i ukinuli je.
Demokratija je sistem koji mora da poseduje odbrambene mehanizme da ne bi bio srušen od strane pokreta kakav je u Srbiji radikalski. Nažalost, mlada srpska demokratija nije živela dovoljno dugo da se učvrsti i 2012. je srušena uz pečenog vola i trubače.
CEO TEKST DRAGANA POPOVIĆA ČITAJTE U MAGAZINU KARAKTER, KOJI JE NA KIOSCIMA
Novogodišnji broj magazina Karakter
