Okruženje utiče na ekspresiju naših gena. Da li će geni biti probuđeni ili uspavani utiče vazduh koji udišemo, šta jedemo i pijemo, gde živimo, sa kim se družimo, šta i koliko osećamo, koliko dugo i kako spavamo, da li i šta treniramo i kako starimo.
Za KARAKTER piše Doc. Univ. dr LJILJANA ČVOROVIĆ, Medicinski fakultet Univerziteta u Beogradu
Drugi april 1953. godine je bio veliki dan za nauku. U časopisu „Nature“ je publikovan rad dvojice naučnika, Džejmsa Votsona i Frensisa Krika, o revolucionarnom otkriću hemijske strukture DNK, nosioca genetičkog materijala živih bića.
Devet godina kasnije dobili su Nobelovu nagradu. Mehanizam kojim DNK kontroliše život, postao je glavna dogma molekularne biologije. Smatralo se da su naučnici konačno objasnili prirodu naslednih faktora i prirodne selekcije, o kojima je Darvin pisao još u 19. veku.
Tada je na večitom klatnu „Priroda ili Odgoj“ (engl. Nature vs. Nurture) prevagu odnela „Priroda“, odnosno geni, za koje se smatralo da nisu odgovorni samo za naše fizičke karakteristike, nego da kontrolišu i naše emocije i ponašanje.
Frojdovo učenje o ulozi odgoja i okruženja je skrajnuto u drugi plan. Danas je prevaziđena ta stara dihotomija, šta je ključno u razvoju jedinke – „Priroda ili Odgoj“. Nisu samo geni i DNK oni koji određuju naše zdravlje i razvoj, već su to i ishrana, emotivno stanje, stresno okruženje, toksini i uopšte način života.
Zahvaljujući razvoju epigenetike, nauke koja se bavi proučavanjem ponašanja gena kod svakog pojedinca, stručnjaci su uvideli da informacije zapisane u genima nisu nepromenljive, već su podložne spoljašnjim uticajima.
Termin „epigenotip“ upotrebljen je prvi put 1942. godine od strane Konrada Vedingtona kako bi se objasnio razvojni proces koji povezuje genotip i fenotip. Sve ćelije čoveka sadrže istu DNK sekvencu, a epigenetički markeri mogu biti prepoznatljivi kao dodatni set kodona koji reguliše ekspresiju gena u različitim tipovima ćelija i u različitim životnim stadijumima.
Najvažniji epigenetički mehanizmi kontrole ekspresije gena su modifikacija histona i metilacija DNK. Ovi mehanizmi predstavljaju dinamički proces jer se ćelija mora prilagoditi na promene svog okruženja.
U našoj okolini su signali koji regulišu skoro svaki proces u našim ćelijama, pa i to koji će se gen prikazati, a koji ne. Ti signali mogu da dovedu do promene u ekspresiji gena, ali bez promene same DNK sekvence. Pod uticajem okruženja i spoljašnjih faktora ono što je dobro u genetskom zapisu može da postane loše, ali i ono što je loše može da postane dobro.
Geni nisu naša sudbina i ne moraju da budu naša sudbina. Aktivnost naših gena se konstantno menja kao odgovor na životna iskustva koja imamo, tako da percepcija sopstvenog života i naše životne navike oblikuju naš razvoj i zdravlje.
Američki biolog, dr Brus H. Lipton, autor knjige Biologija verovanja, ističe da je um jači od gena, da svojim mislima i verom znatno više utičemo na sopstveno zdravlje i okruženje nego genetskim nasleđem.
Epigenetički procesi se odvijaju i manifestuju tokom čitavog života i mogu se reflektovati i na kasnije generacije. Oni počinju u prenatalnom dobu, odnosno još kod fetusa i nastavljaju se tokom trudnoće majke. Kod trudnice, u isto vreme i istim uslovima okruženja (na primer – loša ishrana), direktno su izložene tri generacije: majka, fetus i reproduktivne ćelije fetusa. Epidemološke studije su obezbedile dokaz da prenatalni i rani postnatalni faktori okruženja utiču na rizik da kao odrasla osoba razvijemo brojne hronične bolesti i poremećaje u ponašanju. Naučne studije su pokazale da su deca rođena u periodu tzv. „holandske gladi“, tokom 1944. i 1945, više obolevala od bolesti srca, gojaznosti i šizofrenije zbog izgladnjivanja njihovih majki, nego njihovi vršnjaci čije su majke imale normalnu ishranu.
Potomci te dece bili su niži rastom od proseka, uprkos poboljšanju uslova života i ishrani. Epigenetičke promene se nisu odrazile samo na jednu generaciju već i na njihove potomke. Međutim, epigenetičke promene se mogu preneti na potomstvo ukoliko postoje promene u polnim ćelijama. Većina epigenetičkih promena se briše pri oplodnji i to dozvoljava da ćelije fetusa „započnu novi početak“ i naprave svoje epigenetičke modifikacije. Samo oko 1% epigenetičkih modifikovanih gena se može preneti na naredne generacije.
Beba je rođena bez ikakve sposobnosti da samostalno živi. Uticaj spoljašnjih faktora na razvoj deteta, naročito u prvih 1.000 dana života, presudan je za oblikovanje njegovog mozga i formiranje potencijala za zdravu osobu. Tu je dominantna uloga roditelja koji odgaja dete i kakvo je okruženje koje će mu obezbediti. Međutim, naš mozak, naše emocije i naše ponašanje završavaju razvoj tek petnaest do dvadeset godina nakon rođenja, prolazeći kroz adolescenciju, sve do ranog odraslog doba.
Okruženje u ovoj životnoj dobi značajno zavisi i od škole i društva u celini. Naučnici su dokazali da je temperament osobe pretežno genetski uslovljen, dok karakter nije vezan direktno za gen, već za regulatorne segmente, one delove koji ne kodiraju proteine nego su tu da regulišu funkciju drugih gena.
Mi karakter razvijamo epigenetički, kroz interakciju sa okolinom, a temperament nasleđujemo. Sve crte ličnosti – sposobnost, temperament i karakter, razvijaju se kroz interakciju gena i okoline.
Danas je nauka dala jasnu sliku povezanosti epigenetike i obolevanja od malignih i kardiovaskularnih bolesti, gojaznosti, mentalnih poremećaja, autoimunih i pojedinih neuroloških bolesti.
Ističe se njen značaj i u preventivnoj pedijatriji i procesu starenja. Epigenetika je dala objašnjenja za mnoge psihopatološke modele ponašanja. S obzirom na to da epigenetička promena genske ekspresije zavisi od spoljašnjih faktora, da je dinamički i fleksibilni proces, i da se dešava tokom čitavog života, geni nisu naša sudbina. U razvoju i zdravlju svakog pojedinca veliku ulogu ima okruženje koje formiraju roditelji, naši lični izbori koje pravimo tokom života i društvo u celini. Jer, kako kaže arhimandrit Tadej – „Kakve su ti misli, takav ti je život“.
Reference:
Watson J, Crick F. Molecular Structure of Nucleic Acids: A Structure for Deoxyribose Nucleic Acid. Nature 1953; 171: 737–738.
Inbar—Feigenberg M, Choufani S, Butcher DT, Roifman M, Weksberg R. Basic concepts of epigenetics. Fertil Steril. 2013; 99 (3): 607–15.
Duarte JD. Epigenetics primer: why the clinician should care about epigenetics. Pharmacotherapy. 2013; 33(12): 1362—8.
Lipton B. Biologija verovanja: naučni dokaz o nadmoći uma nad materijom. Beograd: Leo commerce. 2014.
(Budikarakter.rs)
